WWW.MASH.DOBROTA.BIZ
БЕСПЛАТНАЯ  ИНТЕРНЕТ  БИБЛИОТЕКА - онлайн публикации
 

Pages:     | 1 || 3 |

«за време Првог светског рата Зборник грађе Приређивачи Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Београд, 2014. ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ БИБЛИОТЕКА „СТУДИЈЕ И МОНОГРАФИЈЕ“ ...»

-- [ Страница 2 ] --

4. Извештај поручника фрегате Волховицког о дејствима одреда од тренутка одласка из Севастопоља до евакуације Београда, август–новембар 1914 Од 3. до 18. августа: 3. Августа поручник корвете Григоренко је, у 11 сати ујутру, добио усмену наредбу од капетана фрегате Кетлинског, да брзо крене на полигон у Сухарној Балци да припреми минске препреке и да испроба мине Вајтхед (4) и да у 5 сати увече крене у град Одесу са 6 подофицира и морнара на транспорту „Дунав“. Пошто до спуштања заставе нису успели да се укрцају, отишли су 4. августа у 10 сати ујутру. Стигли су у Одесу 5. августа у 5 сати ујутру. У Одеси су, од Маринског батаљона, добили две кутије конзерви и материјале за превијање. Шестог августа у 4 часа поподне отиснули су се на море на пароброду „Бугарска“, Рускодунавског паробродарства, како би поступили по наређењу .

Путовање је сасвим добро прошло. На путу се нигде нису заустављали. Увече, 9. августа су стигли у Радујевац. Ујутру,

10. августа су прешли у Прахово, где су приступили претовару материјала на железничку пругу нормалног колосека; у Зајечару су претоварали на пругу уског колосека; у Параћину, опет, на широку. Увече, 12. августа су стигли на станицу Ресник. Овде је материјал (20 лоптастих мина, 4 мине Вајтхед, 3 уређаја за испаљивање и опрема) био утоварен на воловска кола. Од 12. до 14. августа, поручник корвете Григоренко је извршио извиђање терена и одређено је прво место за постављање минске препреке у Дубокој и мине Вајтхед у Остружници. Мина Вајтхед је постављена 15 .

августа у Остружници. У Дубокој су 16. и 17. августа покушавали да поставе минску препреку, а на располагању су имали само један рибарски чамац са равним дном. Испоставило се да то није било могуће, јер чамац није издржао тежину мина и преврнуо се. Мине су постављене на 0,6 m. Истовремено, исказала се сва тешкоћа рада због недостатка материјалних средстава, Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић кретања, непознавања река од стране Срба, велике видљивости, распростирања шума на већој удаљености од воде, а и због неспремности посаде. Ујутро 18. августа, приступили су изградњи малог сплава од два чамца. Тада је одред од 16 подофицира и војника, који је стигао са поручником корвете Григоренком, ступио под команду поручника фрегате Волховицког .

Поручник фрегате Волховицки је 7. августа, добио налог да са 30 округлих мина, моторним чамцем „Корејец“ и 28 људи стигне из места раније службе у Одесу на транспорту „Казбек“, а одатле у Србију. Из Севастопоља су изашли 10 .

августа, а истог дана, у 11:30 ноћу су стигли у Одесу. У 4 часа поподне, 11. августа, по наредби укрцали су се на пароброд Руско-дунавског паробродарства „Гроф Игњатијев“ који је имао баржу као реморкер. На њој, осим товара управе Ратне морнарице, налазиле су се још и пушке и муниција за српску војску. У Одеси је, за сваки случај, било из батаљона маринаца узето 5 револвера са мецима. Пут је добро прошао. Стали смо само у Ренију, да бисмо узели угаљ. На путу, на Дунаву, појавила су се само три аустријска трговачка пароброда. Два од њих су наоружана митраљезима. Због тога је цела посада узела пушке и муницију, а на баржи је постављена стража:

три човека са пушкама. Ујутро 15. августа у 10 сати пароброд је стигао у Прахово. Због великог броја претовара, тек 17 .

августа ујутро смо стигли у Ресник. Истовар је завршен увече 18. августа поручник фрегате Волховицки се јавио команданту Дунавске дивизије првог позива,142 а затим је приступио заједничком раду са поручником корвете Григоренком .





Првог дана рада, односно у ноћи 18. августа успели смо да поставимо само четири мине. Поручник корвете Григоренко је, са подофицирма и војницима, ставио на сплав по две мине, па је излазио на реку Саву на одока одабраним местима. У ноћи 19/20. августа, постављено је, у тим условима, шест мина, а 20/21. августа две мине, укупно 12. Због велике опасности (паљба у току доласка и у току рада) мо

<

Пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа (1868—1940) .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата рали смо да радимо што брже. Због тога је било немогуће извршити било какве припреме. Зато је минска препрека била постављена одока. У ноћи 22/23. августа постављена је мина Вајтхед у Дубокој. Поручник фрегате Волховицки је 21. августа је отишао на западни фронт преко Ваљева. Начелнику инжењерске службе српске војске јавио се 22. августа и замолио га да наручи из Русије мине Вајтхед и два 152 mm топа, да бисмо их поставили на обалу. Истог дана је кренуо у Шабац да се изврши извиђање терена на западном ратишту. Извиђање на острву Дреновачка Ада са инжењеријским мајором Протићем извршио је 23. августа и изабрао место за постављање минске препреке. Наредбу да се јави у штаб Друге армије добио је 24. августа, како би изабрао место за постављање минске препреке између насеља Босут и Митровица. У село Раденковић отишао је 25. августа, прегледао је терен и изабрао место за постављање препреке код острва Вертачка Ада. Покушавао да постави мине на изабраном месту 26, 27. и 28. августа, али то је било немогуће, зато што је добио само један понтон, који се, приликом утовара мине на њега, превртао. Ујутро 29. августа стигао је у Раденковић поручник корвете Григоренко са српским пуковником Васићем. Достављен је још један понтон, па је могао да се направи двојни. Али и овај други понтон се распадао, а других у војсци није било. Тако смо се борили 29. и 30. када смо били директно гађани, па смо морали да напустимо сваку помисао о постављању минских препрека у том рејону због тренутног размештаја противничких снага. У то време нам је саопштено да су два монитора сакривена у каналу Босут и да, ако уништимо брану, они остају на дну. Тада су у Раденковиће из Русије стигле две мине Вајтхед. Решено је да се једна од њих употреби за рушење бране. Поручник корвете Григоренко је припремио мину и увече, док је падала киша, до колена у блату, одред је отишао до Босутског канала. Мина је постављена на обалу и поручник корвете Григоренко је са морнарима, који су држали мину, ушао у воду и пустио је у ток канала. Мина је експлодирала недалеко од бране и Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић направила удубљење у земљи. Услед тога, вода из канала је за час, веома бучно, истекла у Саву. Аустријанци нису пуцали у току задатка, али су након експлозије отворили снажну ватру. Убијен је један Србин док је један рањен. Код нас није било губитака.143 Тако су 1. и 2. септембра обављени последњи неуспешни покушаји постављања минских препрека у Вертачкој Ади .

До неуспеха је дошло због снажне паљбе Аустријанаца на овај положај и одбијања штаба Друге армије да пружи операцији ватрену подршку. 3. септембра смо добили наредбу да поставимо минску препреку у Дреновачкој Ади, али, када смо 4. септембра извршавали извиђање, Аустријанци су већ били заузели Дреновачку Аду и отпочели напад на Шабац .

Тада нам је наређено да поставимо препреку на ушћу реке Дубраве, код Оршадске Аде. Ноћу 5. септембра мине је припремио поручник корвете Григоренко. Ујутро 6. септембра добио је наредбу да крене на запад до Саве, са пуковником Васићем и да активира пловећу мину, како би уништио аустријски мост. Та акција није успела 6. и 7. септембра, јер су обе обале већ заузели непријатељи. Транспорт са минама је отишао из Раденковића, 10 минута пре него што је ту стигао непријатељ. У ноћи 6. септембра, поручник фрегате Волховицки је на сплаву, направљеном од једног рибарског чамца и једног аустријског алуминијског понтона, поставио минску препреку са девет мина код Оршадске Аде. На сплав је стављао по три мине, а за време постављања и повратка на обалу, сплав га је носио по један километар. Овим постављањем завршава се први период рада. Главна грешка у раду Врховне команде била је у томе што нам није дозволила да поставимо мине у оним местима, у којима су неколико дана на обе обале владали Срби, као и у Земуну. Мислим да је разлог томе било уверење Срба да се неће тако брзо повући .

Према О. Вулфу, услед наглог пада нивоа воде монитори нису могли да пруже ватрену подршку својим трупама. Од Београда узводно могло се пловити само до Купинова тако да је одсек Рача-Купиново, остао без подршке флотиле и Срби су успели да пређу Саву. Тек су 17. (4.) септембра монитори успели да се, додирујући дно, полагано ослободе и да учествују у борби за Шабац. О. Р. Вулф, н. д. стр. 10-12 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата Али, судбина се преокренула. После одступања, имали смо наредбе да поставимо мине на разним местима, али где год смо се појавили, већ је било касно – Аустријанци су прешли на српску обалу .

После постављања препрека у Оршадској Ади, цео одред се поделио на два дела. Тринаест мина и 11 људи су остављени у Великом Бошњаку ради дејства око Шапца и за осматрање ка Оршадској Ади. Остатак јединице са официрима је отишао на Торлак код Београда, и ставио се под команду команданта одбране града.144 Ту се нашло 17 минских препрека и свих 5 мина Вајтхед. Коначно, на воду је спуштен моторни чамац „Корејец“, који је до тада стајао у Реснику. Тај чамац се, такође, показао непогодним за задатак са минама јер: 1) био је јако гласан, 2) није имао одговарајући уређај, 3) био је сувише лаган и мале носивости .

У току првог периода, монитори су били концентрисани на једном месту и нису напуштали Земун у првим данима нашег боравка у Србији .

Али, у току нашег одсуства охрабрили су се, почели су опет да излазе и да гађају Београд. Поручник корвете Григоренко, који је дошао у Београд 1. септембра, извадио је мину из Остружнице и поставио је на путу монитора, у Београду, на Дунавском кеју. У ноћи 14/15. септембра, дејствовао је монитор, али се мина, која је прешла око 100 метара, није активирала, вероватно услед недостатка ваздуха. Није било могуће проверити притисак, јер прибор још увек није стигао. Ујутро 10. септембра, минске препреке у Дубокој и Оршадској Ади су биле видљиве испод воде. Увече их је вода прекрила неких 20 cm, док је 15. септембра вода изнад њих достигла два метра. Два монитора су то искористила и дошла до Шапца, поред обе минске препреке. Мину Вајтхед у Дубокој није могао да активира минерски стручњак јер се славина на резервоару заглавила. Моторни чамац смо спустили у воду 18. септембра и на њему кренули на острво Ада Циганлија, али смо били гађани. Девет мина смо поставили

Генерал Михаило Живковић-Гвоздени (1856–1930) .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић код Железничког моста 17. септембра. Једна од тих мина се приликом постављања преврнула и експлодирала. Тамо смо поставили још пет мина 19. септембра, од којих је једна испала, али њу је иза моста ухватио поручник корвете Григоренко. Између Аде Циганлије и српске обале смо 20. септембра поставили препреку, ради заштите српских мостова од пловећих мина. Истог датума послали смо два електричара да поправе српски рефлектор. Иза моста су 21. септембра провукли пароброд „Ферти“, али су гађани оружаном ватром, па су до ноћи морали да одустану од ове намере. Поручник корвете Григоренко је 21, 22, 23. и 24. септембра својеручно склопио и баждарио ваздушну пумпу Вајтхед, јер у минама није било ваздуха. Пумпа је монтирана на парној воденици „Вшетечки“. Једна мина Вајтхед је постављена 25. септембра на Ади Циганлији. На Дунавском кеју је постављена друга мина 26. септембра. До 3. октобра смо се занимали поправком још једне мине Вајтхед. Мина је 4. октобра постављена код Остружнице. Мину са Дунавског кеја смо покушали да пренесемо на Велико Ратно острво 6. октобра, како би била ближе Земуну. У томе нисмо успели, јер није било могућности да вучемо мину узводно. Решили смо да је превучемо до острва. Са Дунавског кеја смо је, 7. октобра, спустили у Доњи град, а 8. октобра је поставили на Ратно острво, у непосредној близини Земуна. Тамо смо увели даноноћно дежурство морнара, снабдевши их топлом одећом и конзервама. Дежурство је било јако тешко, јер су дању морали да леже непомично у мочвари и трски. Од тог тренутка, почели су се испољавати резултати нашег рада, јер су монитори, дознавши о томе преко шпијуна, потпуно престали да излазе иза земунског угла. Није им било могуће прићи, зато што нисмо имали нечујне чамце, а за чамце на веслање, мине су биле исувише тешке. У ноћи 9/10. октобра, монитор „Темеш“ је налетео на нашу мину и уништен је. 11. октобра смо поставили мину у Остружници у купалиште. 12. октобра смо изазивали монитор паљбом са Ратног острва, али он није изашао. Поручник корвете Григоренко је 13, 14 .

и 15. октобра пребацио четврту Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата мину и заменио је мину на Ади Циганлији, а 16. је стигао енглески адмирал. У току неколико дана, он је посматрао наше положаје и интересовао се за нас. Са њим смо поставили мину Вајтхед на Дунавском кеју 23, 24, 25. и 26. октобра, поручник корвете Григоренко је осматрао терен за постављање мине на острву Скела. Зауставио се код Новог Села. Тада је стигао француски марински одред са три топа 140 mm и приступио је њиховом монтирању. Са Ратног острва смо узели мину Вајтхед 29. октобра јер се сломио кључ од славине резервоара. Мина у купалишту је потонула 31. октобра заједно са справом за лансирање, без обзира на постојеће пловке. Покушај да је пронађемо је трајао два дана и није успео, јер ју је однела вода. Опет смо 1. новембра поставили мину Вајтхед у купалиште, јер је та позиција била јако важна за српски штаб. Наредбу о евакуацији Београда смо добили 2 .

[октобра], а следећег дана све мине и уређаји су сакупљени на Торлаку и послати на станицу Ћуприја. Још две мине су постављене 4. новембра код моста. 8. новембра, Французи су отворили ватру по мониторима, али неуспешно, јер су монитори отишли. Београд је евакуисан 16. новембра .

Поручник фрегате Волховицки РГАВМФ, ф. 418, оп. 1 д. 3444, лл. 151-159 .

5. Извештај пуковника Доброва, инжењера морнаричког грађевинског одељења, начелника инжењерског одреда за посебну намену у Србији начелнику Генералштаба Ратне морнарице, октобар-новембар 1914

8. новембар 1914 .

Број 91, град Ћуприја .

Извештавам Вашу Екселенцију да пошто су изјутра, 12 .

октобра, из подунавске варошице Прахова, изашли пароброди и истоварене барже, под командом капетана фрегате флигел-ађутанта145 Весјолкина укрцао сам на испражњену баржу Руско-дунавског паробродарства бр. 619 своју јединицу у саставу: један кондуктор флоте,146 један лекарски помоћник, 57 морнара и 23 најамна радника. На тој баржи сам направио две просторије, једну за подофицире и војнике, а другу за најамне раднике. Осим тога, на њој је направљена и кухиња са две покретне пећнице са горионицима, које сам добио за одред, са кухињском опремом и одговарајући нужник. За чување мостовног материјала који је припремљен на обали и стигао на баржу на једном делу Дунава, као и за одржавање реда на баржи, одређен је један наоружани чувар .

Официрски део мог одреда се састојао из два инжењерска потпуковника, једног вишег техничара маринског грађевинарског одељења, једног војног лекара, који је прекомандован из Штаба Одеског војног округа и капетана дуге пловидбе, прекомандованог из Руско-дунавског паробродарства, који је остао у Прахову и распоређен на пароброд „Тираспољ“, који је ту остао пошто га је капетан бојног брода флигел-ађутант Весјолкин преузео у састав Експедиције. Ја сам Флигел-ађутант – звање које се додељивало официрима војске и морнарице у оквиру царског двора и било је знак посебног поверења које је цар имао према титулираној особи .

Кондуктор флота - подофицирско звање у руској морнарици .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата на баржу број 522 доставио, ради постепеног утовара, сав припремљени мостовни материјал, као и сидра, конопце, дизалицу, гвожђе, ланце, блокове, инструменте, мине, топове калибра 75 mm, два митраљеза, телефонску станицу, кола за вучу, а, такође и храну. Даске и брвна су натоварени на обали заједно са чамцима. Изјутра, 13. октобра, почео је истовар материјала, грађе и чамаца са барже број 522 на платформе и вагоне које смо добили. Укупно су у Прахову натоварене 204 платформе и вагона, од којих је било 66 наткривених вагона и 138 платформи и полувагона. Ујутру 28. октобра завршен је утовар и одред је дошао на назначено место за окупљање одреда, делова материјала и делова конструкције моста – град Ћуприја, који се налази на железничкој прузи између Ниша и Београда. „Тираспољ“ је по наређењу посланства предат [Србима]. Док смо стајали у Прахову седам најамних радника сам отпустио, четири због болести, једног јер је био доста слаб, а двојицу због пијанства и изостанака. Према подофицирма и војницима који су дозвољавали себи пијанчење и нерад, примењиване су дисциплинске мере. Ради припреме смештаја у Ћуприји, 14. октобра сам тамо прекомандовао и инжењеријског потпуковника Бељакова и лекара одреда, којима је, у исто време, дата наредба да се упознају са свим местима где ће се вршити претовар на вагоне и платформе уског колосека. Превоз је био доста отежан због тих претовара, тако да смо по истовару у Прахову имали утовар на вагоне и платформе нормалног колосека, потом у Зајечару истовар и утовар на пруге уског колосека, у Параћину нам је следио претовар на пруге нормалног колосека и на крају, у Ћуприји, истовар на обалу. Приликом обављања послова са претоварима и на изградњи складишта у Ћуприји, инжењерац Бељаков је имао помоћ вишег техничара Волчанецког са још једним десетаром столаром и седам подофицира и војника, који су стигли из Прахова 19. октобра .

Упркос мојим молбама, у моју јединицу није послат ниједан официр, па морам да препустим бригу о набавци исхране инжењеријском потпуковнику Лебедјеву. Покушај да се Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић успостави правовремено снабдевање храном у Прахову није успевао. Једном су хлеб доставили дан касније, следећи пут се то исто десило са месом, трећи пут је одред српске милиције преузео достављено месо, а четврти пут се испоставило да месо није било исправно. Пошто је месо долазило из града Неготина, морали смо да изнађемо други начин снабдевања. Недалеко од Прахова, на супротној обали Дунава, налази се румунско село Грујево,147 у ком постоје два имања .

Користећи пароброд и моторне чамце које смо имали, организовали смо набавку производа из Груjева, па су нам свако јутро тачно у 7 сати доносили производе у оближње пристаниште. То је испало боље, јер су производи из Грујева били јефтинији и бољи него ови из Неготина. Велику помоћ приликом добављања производа, пружили су нам агенти Рускодунавског паробродарства, господин Софронов из Радујевца и господин Смирнов из Грујева .

Одред који је боравио у Прахову је пружао подршку Србима. Сазнао сам да је баржа, натоварена житом, која је задржана на румунској обали код Грујева, добила дозволу за пролаз поред бугарске обале. Баржа и товар су припадали Аустроугарској. За потребе извиђања те барже и њеног пресретања у случају изласка из луке ставио сам на располагање српском артиљеријском одреду, распоређеном код реке Тимок на граници са Бугарском, моторни чамац и то од 14. октобра све до одласка из Прахова. Чамац са мојом посадом се налазио у том одреду све до 25. октобра, када се испоставило да баржа не може да исплови, јер је Румунија задржала њену дозволу за испловљавање. Као другу помоћ, Србији је дата турска баржа, која је коштала приближно око 30.000 рубаља .

Када је Турска објавила рат Русији, турска баржа се затекла код мене у Прахову, па сам добио наређење за њено легитимисање, узео сам документа која су потврдила да она припада Турској. Документа сам предао команданту луке Прахово, са молбом да задржи баржу до разјашњења тог питања са руским посланством. Наш руски посланик је ступио у везу

Gruia (рум) .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата са српском владом, па су 24. октобра, по наређењу српске владе, баржу задржале српске власти и на њој је истакнута српска застава .

Дан ступања ЊЕГОВОГ ИМПЕРАТОРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА на престо, 21. октобар, обележен је подизањем руске, српске и савезничких застава на „Тираспољу“ и баржи и служењем молебана на баржи, кога је одржао српски свештеник из Радујевца. На молебан су дошли, као представник српске власти начелник Крајинског округа (губернатор), свештеник, чија је парохија била у том округу и најближе локалне власти и сви су пренели поздраве и честитке. Одред је све пристигле представнике власти позвао на ручак .

У току молебана, ЊЕГОВОМ ИМПЕРАТОРСКОМ ВЕЛИЧАНСТВУ смо пожелели дуговечност, као и целом Царском дому и руској војсци. После кратке уводне речи, написане под мојим надзором, уследила је здравица ЊЕГОВОМ ИМПЕРАТОРСКОМ ВЕЛИЧАНСТВУ и целој Царској породици са гласним узвицима „Ура“ и певањем „Боже, Цара чувај“ .

После свега тога је уследила здравица Краљу Петру, наследнику Престола и српском народу. После израза одушевљења Срба, ја сам саставио телеграм руском посланику са молбом да, преко министра Ратне морнарице, пренесе ГОСПОДАРУ изразе одушевљења одреда и Срба који су дошли. Телеграм је предат на српском језику агентима који су дошли на молебан, господи Смирнову и Софронову, па је прочитан представницима Србије и у потпуности одобрен гласним „Ура“ .

Живот одреда у Прахову је протицао мирно, болесних није било. Једини проблем био је у томе, што су сви морнари, који су нам послати, били из резерве, одвикнути од дисциплине. Једини активни официр, који је раније био код капетана бојног брода флигел-ађутанта Весјолкина, који га је преузео из сталног кадра, отишао је заједно са њим, па су инжењеријски официри морали да се баве егзерциром, како би се успоставила дисциплина. У току боравка одреда у Прахову, о њему је доста бринуо начелник Крајинског округа. Од Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић месних власти, одред је имао енергичну подршку команданта станице Прахово, поручника Радовановића .

После завршетка утовара, 28. октобра увече, одред је кренуо возом за Зајечар. У једном вагону је инсталирана покретна кухиња и понете су резерве хране, па је одред са те стране био обезбеђен. Пошто је одред стигао у Зајечар, људима је послужен топли чај, након чега смо приступили претовару мина, два моторна чамца и неопходне хране у вагоне на прузи уског колосека. Јединица је, пред одлазак у Прахово, добила наредбу да ради исправно и сложно, и радила је добро, изузимајући три морнара, који су, не обазирући се на упозорења и наредбе, да се посао обавља у ратно време, дозволили себи да се удаље и напију, а један од њих је заподенуо свађу, говорећи да је неопходно да се људи пусте да шетају по граду. Сву тројицу је ухапсила и задржала српска војна управа. После свега, настављен је утовар, који је завршен до вечери. Јединица је ноћ провела у командантском склоништу, без икаквих инцидената. За једног од ухапшених је одлучено да се врати у састав бродске посаде и да се тамо казни по закону, а друга двојица су остављена у мојој јединици, пошто су одлежала затвор. Онај који је одређен да се врати у састав бродске посаде, остао је да чека одред капетана бојног брода флигел-ађутанта Весјолкина, који је требало да стигне .

За све време боравка одреда у Зајечару, у његовом саставу је био и ађутант команданта, коњички поручник Лајковић, који је и дочекао одред. Следећег јутра, одред је кренуо уском пругом, са кухињом постављеном у посебном вагону. Због тешког пута и преоптерећености композиције, јер је са одредом путовао и један батаљон српског 10. пука, доста дуго смо путовали, а воз се кварио два пута. Одред је касно увече стигао у Параћин, брзо расклопио припремљену кухињу, пренео је у вагон на прузи нормалног колосека, заједно са прехрамбеним производима, затим се укрцао у вагон и кренуо у Ћуприју, испраћен од стране команданта града Параћина, пуковника Николајевића, где је стигао у току ноћи. За време пута није било никаквих догађаја .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата По доласку на место боравка одреда, почео је рад на изградњи базе и сређивању пристигле дрвне грађе и чамаца .

Поред овога, требало је да добијемо још 107 вагона разног материјала, који је задржан на различитим станицама, па је, по доласку, требало приступити разврставању и сакупљању материјала ради састављања моста. Задржавање вагона проистиче из тога што су сви, у том тренутку када су Срби напустили Ваљево, почели да беже ка Нишу и, даље, ка Скопљу. Пруга ради без прекида. У случају несреће, већи део трупа се сакупља у месту боравка Врховне команде – Крагујевцу .

У Крагујевцу се концентрише војска ради веће битке близу Ваљева, у оквиру чега би се могло решити питање евакуације Београда. Исход битке умногоме зависи од правовременог пристизања артиљеријских граната и довоза хаубица. Велики део становништва се доста уморио и жељно ишчекује долазак руских војника из Русије, сматрајући да би њихова неопходна снага била сто хиљада људи. На Бугарску гледају са опрезом, а од Русије очекују да, у случају да Бугарска ступи у непријатељски табор, пошаље своју војску против ње, као мајка која кажњава дете код кога се развијају лоше навике. На наш одред становништво гледа са охрабрењем и у њему види први залог помоћи Русије, а са задовољством могу да кажем да је одред добро снабдевен храном тако да нема потребе да било шта тражи од Србије .

Преговарали смо и о предлогу владе да се додели по 1 франак нижим чиновима и три франка официрима. Сматрам да таква помоћ није потребна одреду и могла би да подрије престиж Русије, па сам предузео све мере да Срби не дају никакве предлоге у том смислу. Приликом мог представљања у главном стану Врховне команде, испоставило се да Србији недостају инжењеријске јединице. Срби су изразили жељу да одред на челу са својим официрима прискочи у помоћ приликом постављања инжењерских препрека на положајима .

Упоредо са тим, јавила се и потреба за изградњом два моста на Сави, али таквих да би се од њих касније могао направити мост на Дунаву. Имајући све наведено у виду, планирам да Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић ја лично са инжењеријским потпуковником Лебедјевим прихватим учешће у изградњи инжењеријских препрека, али и да задржим на положајама под својом командом припрему материјала за мост и изградњу пута, јер се мостовни материјал морао поново превозити железницом. Планирам да у Ћуприји оставим инжењеријског потпуковника Бељакова и вишег техничара Волчанецког за склапање 107 вагона који нису стигли, за истовар, сортирање, за склапање мостова у деловима према мом плану, за завршавање радова на изградњи наше базе, за исхрану јединице, на коју треба обратити посебну пажњу, због тренутних потешкоћа у Србији, без обзира на резерве. Према томе прекоманда инжењерца Бељакова до доласка његове замене, нарушиће све планове, а ја молим Вашу Екселенцију да се он остави или да се замени другим инжењерцем, а, такође, ако је могуће да пошаљете и једног нижег морнаричког официра – командира чете команданата, ради руковођења јединицом. То би било неопходно, да би задатак добијен од Министарства Ратне морнарице, био испуњен до краја, пошто је превоз товара само део тог задатка у Србији, и само акција која би имала великог одјека у јавности, изазвала би овде велику захвалност .

Поред овог, извештавам Вашу Екселенцију да је на моју молбу капетан бојног брода флигел-ађутант Весјолкин посредовао код начелника морнаричких снага на Црном мору због нестабилности курса и потребе да се одреду додели на располагање за следовање нижим чиновима по 50 копејки по човеку на дан, 30 копејки за дуван и 12 копејки за сапун месечно, да исплатити и 150% поморског додатка и стручних додатака. За официре сам молио дневне исплате у злату: команданту одреда 2 фунте, инжењеријским потпуковницима 1 фунте, а вишем техничару и лекару 1 фунту. Молим такође да ми се дозволи из трошкова одобреног кредита трошење средства на репрезентацију –за организацију молебана, пријема и сл .

Српска влада је одредила за помоћ два школована официра на официрска места и једног војника, који бораве и жиРуска војна помоћ Србији за време Првог светског рата ве са одредом, официри са официрима, војници са војницима, па молим за одобрење да одредим вредност следовања за официре и војника по угледу на прописане путне трошкове за укрцање .

Уз то Вас још молим да наредите да се у одред, преко Руског посланства, пошаље књига XIII Свод морских постановлений, издата 1910,148 коју помиње у дописима Штаб команданта Црноморске флоте. Такве књиге овде нема, па цитати из ње упућени одреду остају неразумљиви .

Молим Вашу Екселенцију да ми се о одлукама по питањима која сам поставио у овом извештају а саопшти преко руског посланства, које скоро увек зна место боравка одреда, ако буде долазило до промене истог .

На крају морам да закључим да је Србији, као чисто земљорадничкој и у основи сељачкој земљи, неопходна техничка подршка, технички материјали, нарочито хаубице, артиљеријске гранате и муниција за пушке, којих има неколико врста. Војска уопште нема шаторских крила, покретних кухиња, нити довољан број шињела и чизама, па иако се и одликује прекрасним патриотским духом, по спољном изгледу је гола и боса. Аустријанци са подсмехом говоре: „Где ли је војска?“, пошто је српска војска већински састављена од сељака у сељачкој одећи. Ипак се те Швабе, како их овде зову, повлаче .

Потписао инжењеријски пуковник Добров РГАВМФ, ф. 418, оп. 1 д. 3447, лл. 45 – 49об .

Свод Морских постановлений. Книга 13. О довольствии чинов Морского ведомсstrong>

тва, Санкт Петербург, 1910 .

6. Извештај команданта Експедиције за посебну намену, капетана бојног брода флигел-ађутанта Веселкина о експедицији у Србију, септембар-октобар 1914 У Одесу сам стигао 25. септембра, заједно подређеним ми капетанима бојног брода Мајером, Страховским, поручником корвете Пјотровским и са четири подофицира и војника, где смо се јавили команданту Војног округа генералу Никитину и војном генерал-губернатору и врховном војном заповеднику области генералу Ебелову, а такође смо посетили градоначелника, капетана трговачке луке и капетана бојног брода Патона, заповедника линијског брода „Синоп“, који је стајао у луци. На спољном ободу луке је била усидрена Црноморска ескадра под заставом команданта флоте, али ветар је био толико јак да није било могуће стићи до ескадре услед чега нисам могао да се јавим адмиралу Еберхарду. Увече истог дана ескадра је испловила на море. У 6 сати увече у мојој хотелској соби одржано је саветовање коме су присуствовали: инжењеријски пуковник Добров; капетани бојног брода Мајер, Головнин, Страховски; К. И. М. Ф.149 пуковник у пензији Морнаричко техничке службе (управник Руског дунавског паробродства) Јермаков; инжењеријски потпуковник Лебедев; поручник фрегате Дехтеров и поручник корвете Пјотровски. Дошло је до следећих сазнања:

1. Два пароброда са точковима Руског дунавског паробродства „Румунија“ и „Гроф Игњатијев“ завршили су монтирање артиљерије. По три топа од 75 mm Металуршке фабрике, по четири топа од 47 mm Обуховског завода и по два митраљеза, на сваки од њих поставио бродски инжењер Аљимов уз помоћ радионица Добровољачке флоте. У прилогу Вам дајем скицу монтирања артиљерије. Осим тога, просторије пароброда су прилагођене за живот посаде, официра

К. И. М. Ф. - Корпус инжењер-механика флота (Морнаричко-техничка служstrong>

ба), део царске руске војне морнарице .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата и смештај ратних резерви. Најпре је изведена пробна паљба, извршене одговарајуће корекције, а затим је изведено школско гађање у мету, по пет пуцњева по команди, под руководством поручника фрегате Дехтерова и капетана фрегате Волкенауа. Овај штапски официр је имао несрећу да падне у потпалубље на пароброду „Румунија“ и толико повреди ногу, да су морали да га одведу у Одеску војну болницу, где мора да одлежи најмање месец дана .

2. Официри, подофицири и војници Црноморске флоте су послати из Црноморске флоте и Николајевске морнаричке полуекипаже – 147 људи, сви из резерве. Већина није имала документа за исхрану, комплетну униформу и нису добијали редовна материјална и новчана средства .

3. На паробродима са точковима, који су се налазили у Ренију, „Св. Сергеј“, „Београд“ и „Србија“, такође предвиђеним за наоружавање, почели су радови под руководством Аљимова. Он је кренуо из Одесе 22. септембра и стигао у Рени 24 .

септембра, заједно са 15 мајстора Добровољачке флоте и два мајстора Севастопољских артиљеријских радионица. Радови су вршени уз помоћ радионица Руског дунавског паробродарства. Планирано је било да се на пароброд „Србија“ постави један топ од 75 mm, два топа 47 од mm и два митраљеза, а на паробродима „Св. Сергеј“ и „Београд“ по два топа калибра 47 mm. Осим тога било је јасно да морамо испред конвоја да имамо и претходницу, коју су чинили пароброди Руског дунавског паробродарства „Шевченко“, „Патриота“ и „Прут“. На први од њих смо поставили митраљез. Наведене радове је требало завршити до 30. септембра 1914. Да не би по одласку бродова Експедиције из Прахова пуковник Добров и његова инжењерска група остали у Прахову и у Србији без средстава за безбедно кретање по рекама, затражио сам од Министарства саобраћаја инспекторски пароброд „Тираспољ“ са реке Дњестар. Изабрао сам овај пароброд због његове потпуне прилагођености наведеном задатку .

4. Товари, предвиђени за Србију, припремљени у Одеси и другим руским и подунавским лукама, товарили су се на Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић барже Руског дунавског паробродарства, које су их превозиле до дунавске луке Рени. Укупно је било 16 баржи. Попис терета на њима дајем у одвојеном прилогу .

5. Ниво воде на Дунаву је до 25. септембра доста опадао, због чега је Руско-дунавско паробродарство морало да укине линију Одеса – Свиштов којом је пловио пароброд „Бугарска“, чији је газ 3 m. Прагови изнад Свиштова су били и до 2,1  m дубине. Најзад 25. септембра смо добили извештај о порасту нива Дунава, који се у праговима подигао до 4,1 м, што је давало могућност да због убрзања испорука, искористимо морнарички реморкер пароброд „Вилково“ и транспортно-путнички пароброд „Бугарска“ .

6. Извештаји добијени од Управника Руског дунавског паробродарства, као и поверљиви телеграми из различитих званичних извора – указивали су на очигледно присуство четири аустроугарска путничка пароброда и два реморкера, на којима се налазила немачка и аустријска војна посада, а који су били распоређени код острва низводно од Видина, у бугарским водама. Паробродима су командовали официри, што нам даје основу да претпоставимо да су поменути пароброди наоружани митраљезима и топовима непознатог калибра за напад на предстојећи транспорт ратног материјала за Србију. У прилог непријатељским намерама иде и раније осмишљени напад угарског реморкера „La Torza“ на транспорт војних товара за Србију на реморкеру „Београд“, када је нападнута баржа, погођена крма и оштећено потпалубље .

Други покушај напада на транспорт ратног материјала на баржи коју је вукао пароброд „Св. Сергеј“ десио се код горепоменутих острва од стране два путничка пароброда „Deak Ferenz“ и „Franz Ferdinand“. Овај покушај је пропао, јер појава пароброда „Београд“ који је ишао без реморкера није био очекиван. Коначно, један од главних чиновника Аустријске агенције у Галацу, помоћник обер-инспектора Аустријског паробродарства, Поповић, нас је, као Словен и русофил, обавестио да се напад спрема и да се Паробродарство чува .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата

7. Сви поменути пароброди и барже са целим саставом су мобилисани и предати на управу Министарству Ратне морнарице .

У току разматрања свега горенаведеног, приликом саветовања, испоставило се да ће предстојећа експедиција, због количине и врсте товара, због састава бродова, трајања предстојећег пута, због бројности бродског и војничког дела посаде, представљати сложену и крајње озбиљну организацију, где ће морати да се озбиљно разраде све појединости њеног рада. Ради надзора над посадом у војном и економском смислу, ја сам се обратио месним војним властима са молбом да нам доделе једног активног пешадијског официра ради командовања подофицирма и војницима приликом извођења обуке и економских послова, као десну руку командира чете, а такође, и чиновника Војне управе за вођење канцеларије и рачуноводства. Моја молба је убрзо испуњена. Додељени су нам поручник Сополтјанов из 60. замосцког пешадијског пука и губернијски секретар Чепчиков и, сагласно мојој молби, наредбом команданта Црноморске флоте у састав Експедиције нам је додељен морнарички потпоручник Шахов, са линијског брода „Синоп“ .

Пошто се од свих лица које сам довео у Одесу, најобавештенијим о свему што се догађало на Дунаву и подунавским државама, показао Управник Руског дунавског паробродства К. И. М. Ф. пуковник у пензији, Јермаков, сматрао сам да је неопходно да га укључим у састав Експедиције, ради решавања свих питања везаних за пловидбу Дунавом на лицу места, па сам телеграфисао у Главни штаб Ратне морнарице о његовом ангажовању у активну службу са чином капетана бојног брода и остајању на затеченој дужности .

Сва наведена лица, заједно са пристиглима из Петрограда: вишим лекаром Кронштатске морнаричке болнице, колешким саветником Дончаковим и поручницима Гавриљуком и Лењином, уведена су у састав Експедиције, мојим наредбама бр. 5, 6, 8, 13, 14, 15. На исти начин је у састав Експедиције уведен поручник фрегате Дехтеров, који је раније Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић био прекомандован у Одесу, од стране Генералштаба Ратне морнарице .

Пошто у Петрограду у Главној хидрографској управи није постојала карта Дунава, обратио сам се штабу Одеског војног округа, где је постојала само карта обала око Дунава, а сама река на карти је личила на неки ров испуњени водом, без података о ширини и дубини, и чак без означених острва. Детаљнију карту Дунава добио сам код Управника Руског дунавског паробродарства. То су биле две врсте картографског материјала: карта Дунава коју је Руско дунавско паробродарство прештампало са бугарске званичне карте, од Силистре до Тимока и карта коју је издала хидрографска служба румунског Министарства унутрашњих послова .

Нисам придавао значај непостојању руских карата и убеђивању Штаба Одеског војног округа да такве уопште не постоје .

Извршио сам преглед пароброда Руског дунавског паробродарства „Румунија“ и „Гроф Игњатијев“ 26. септембра и наредио да се скине јарбол ради повећања угла гађања топова. Истог дана увече, ови пароброди, које је до тада у Одеси задржавала велика олуја, отпловили су у град Рени .

Тада је у Рени кренула и посада за пароброде Руског дунавског паробродарства, у саставу: капетан бојног брода Страховски, потпуковник Лебедјев, поручник фрегате Дехтеров, поручник Сополтјанов, волонтер флоте Севеј, лекар Дончаков, губернијски секретар Чепчиков, део њих на паробродима Руског дунавског паробродарства, а део железницом .

Поручник Сополтјанов је добио задатак да одржи скраћену обуку гађања из пушке, са свим нашим резервним подофицирма и војницима. Тај задатак он је успешно извршио уз помоћ нашег морнаричког лекара Дончакова, који је раније био инжењеријски поручник и учесник руско-јапанског рата. Резултати гађања су били добри изван сваког очекивања .

За гађање су, такође, обучени и војни најамни радници Паробродарства .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата

27. септембра радили смо потребне наруџбине и примали испоруке .

Добили смо извештај о смрти румунског краља Карла I .

28. септембра сам кренуо у Рени железницом, заједно са инжењеријским пуковником Добровим, капетаном бојног брода Мајером, пуковником Јермаковом, поручником корвете Пјотровским и морнаричким потпоручником Шаховим .

29. септембра смо стигли у Рени, где су нас на станици дочекали капетан бојног брода Страховски, коњички капетан пограничне страже Фос, командант луке, државни саветник Бодиско, агент Руског дунавског паробродства, а на обали Дунава, на месту где су стајали пароброди Експедиције, официри и посада са фронта .

Тада су ми се представили и били укључени у састав Експедиције: инжењеријски потпуковник Бељаков, штабс-капетан Аљимов из Морнаричко- техничке службе, лекар Конаржевски, кога је на молбу пуковника Доброва, Одески војни округ доделио њему, и техничар Морнаричке грађевинске службе Волчанецки .

Из Букурешта је у град Рени на крају стигао, на моју молбу, први секретар нашег посланства у Румунији Б. К. Арсењев, да би се видео са мном .

По обиласку пароброда Експедиције, ја сам уприличио саветовање, на које је позван и секретар наше мисије. Он нам је потврдио информације које смо имали о намерама Аустроугарске да омета успех наше експедиције, а такође нам је предочио и кораке које је Царско посланство предузело код румунске владе, да би задржало њену пријатељску неутралност, а што се тиче Бугарске, то се није могло постићи: та земља јавно сарађује са Аустријом и Немачком, у својим дунавским лукама допушта дужи боравак официра, подофицира и војника непријатељских нам држава, а циљ њиховог боравка се није могао тачно утврдити .

Арсењев је изјавио да је румунска влада, на молбу Поклевског, дала налог свим придунавским телеграфским пункАлексеј Тимофејев, Дарко Кремић товима да од мене и са мојим потписом примају шифроване депеше, адресоване на Царско посланство у Нишу и Букурешту .

Овластио сам Арсењева да достави Поклевском моју молбу, да обавести оног кога треба о мојој коначној одлуци да употребим све одговарајуће мере према свим аустроугарским пловним објектима на Дунаву за које посумњам да на било који начин ометају успех експедиције. Овај извештај сам потом објавио агентима нашег паробродарства да га саопште аустријским друштвима .

Редослед кретања бродова Експедиције разрађен је уз помоћ свих капетана пароброда, који су добро упознати са особеностима пловидбе Дунавом, а распоред је објављен у мојој наредби бр. 16 од 30. септембра 1914 .

Дозволићу себи да нагласим: бродски инжењер, штабскапетан Аљимов, који је позван из резерве флоте, државни саветник, не обазирући се на своје године и на телесне повреде, које је задобио падом у бродској радионици још док је био питомац, изразио је жељу да буде на једном од бродова извиђачког одреда. Извиђачки одред је имао наређење да иде испред конвоја на растојању од 5 – 9 km, да испита целу обалу и пролазе између острва, да тражи мине по плићацима и рукавцима Дунава. Ради последњег циља, били су наоружани по наредби капетана бојног брода Страховског са две Шулцове тражилице мина порт-артурског типа са чакљама и то средствима мајстора Руског дунавског паробродарства150 .

Пуковник Добров је званично примио од радионице Ревенског из Одесе моторни чамац „Хидроплан“, који је наменио извиђачкој служби. Тај чамац је био намењен поручнику корвете Волковицком у Србији. Наредио сам да се он у Ренију испита два пута. Без обзира на то што су сви делови одСправа за тражење мина коју је 1898. смислио поручник корвете руске морнарице К. Ф. Шулц. Справу су први пут користили 1904. за време одбране Порт Артура у току руско-јапанског рата. Справа је била направљена од 5 осмометарских комада челичне ужади на крају којих су се налазили бове и појединачна оптерећења са чакљама услед чега је справа „лебдела“ у води и добро је хватала усидрене мине. Г. Смирнов, В. Смирнов, „Носители противоминного оружия в России“, Моделист-Конструктор, 8, 1989 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата говарали спецификацији, његов мотор није функционисао како треба. Нисам био у могућности да носим са собом ово смеће, па сам га оставио у Ренију и дао на чување агенту паробродарства. Уместо тога сам наредио да се узме исправан моторни чамац, који је постојао у Ренију код Министарства саобраћаја, за шта сам касније љубазно добио дозволу Инспекције .

Приближну брзину заједничке пловидбе експедиција сам проценио на 3,25 чворова узводно. За командни брод сам изабрао „Бугарску“, на који сам сместио управника Руског дунавског паробродарства пуковник Јермакова, канцеларију, инжењеријског пуковника Доброва, инжењеријске потпуковнике Бељакова и Лебедјева, техничара Волчанецког, капетана дуге пловидбе Шумљанског, чиновника Чепчикова, а, такође и војну болницу са лекарима Дончаковом и Конаржевским, које сам касније (пред Видином) пребацио на „Румунију“ и на „Св. Сергеј“. У току путовања, ја сам неколико пута обилазио конвој и искрцавао се у приобалне румунске луке, где сам разговарао телефоном са Поклевским, а добијао сам и све податке који се ме занимали, од агената Руског дунавског паробродства .

Морам да изразим захвалност Руском дунавском паробродарству, јер је њихов агентурни рад био на завидној висини, и јер је већи део информација и вести, који сам шифроване добио од званичника наше владе, мени од раније био познат из извештаја агената Руског дунавског паробродарства. Дозволићу себи да скренем посебну пажњу на рад управника Руског дунавског паробродарства, пуковника Јермакова, који уме тако да уреди ствари да се не само трговински већ и политички живот подунавских држава, потпуно осликава у благовременим извештајима агената, који су стално на располагању код овог изванредног радника и администратора .

Сматрам да је присуство пуковника Јермакова у Експедицији која ми је поверена, у значајном степену допринело успеху задатка који сам добио .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић У 6 сати и 10 минута увече, добивши команду: „дижи сидра“, „Бугарска“ се одвојила од понтона. Са нама је до Галаца ишао први секретар посланства Арсењев. Сви бродови су испловили према распореду датом у наредби бр. 16 од 30 .

септембра. У 7 сати и 40 минута увече, „Бугарска“ је стигла у пристаниште Руског дунавског паробродарства у Галацу, а у 2 часа и 50 минута смо отишли из Галаца. У Галацу, као и у другим лукама, румунске власти и становништво су били љубопитљиви према експедицији и јавно су исказивали наклоност. У Галацу су се посебно интересовали за пароброд „Прут“, који је, према целом свом унутрашњем изгледу био прилагођен за ношење мина; ради разрешења тог питања, на „Бугарску“ и у пристаниште су дошли полицијски чиновници .

У 2 часа и 35 минута после поноћи, 2. октобра, прошли смо поред Браиле. У 12 сати и 45 минута дању, „Бугарска“ се укотвила у пристаниште Руског дунавског паробродарства, луку Гирсово. Ја сам, у пратњи неколико официра, сишао на обалу. Пошто се 2. октобра навршило 9 дана од смрти румунског краља Карола I, пожелео сам да му одржим парастос у Саборној цркви, али, пошто је свештеник био одсутан, отишавши на црквени обред, испоставило се да је моја намера немогућа .

У 3 часа и 40 минута дању отишли смо из Гирсова. У 4 часа и 15 минута дању, „Бугарска“ је пристала код понтона у румунском селу Новенка, насеља које је бројало 5.000 житеља и које се у потпуности састоји од руских православних старообредника Белокриницке врсте (Липовани). Официри и ја смо дошли на обалу, где нас је дочекало и поздравило окупљено становништво. У локалном храму Успења, у присуству румунских власти, одслужена је кратка литија за умрлог краља, после чега је старообредни свештеник дошао на „Бугарску“ и благосиљао је вилковске рибаре, старообреднике, које је пуковник Добров позвао са нама у Србију, за рад на подизању мостова и благосиљао је крстом бродове, који су пролазили поред њега. У 5 сати и 30 минута смо отишли из Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата Новенке; наш одлазак је испраћен са „ура“ од стране народа окупљеног на обали и уз пратњу црквених звона. У 10 сати и 40 минута пристали смо у луку Черна вода. Ту су се налазила два румунска монитора и две торпиљарке. На „Бугарској“ су ме посетили румунски генерал-мајор, шеф полиције и други грађани, који су отворено исказивали своје симпатије према Русији. У 12 сати и 20 минута ноћу, 3. октобра, отишли смо из Черне воде. У 10 сати и 15 минута ујутру смо стигли у Силистру. Ту су била два монитора, један са контраадмиралском заставом. По доласку „Бугарске“, дошао је лучки капетан, кога је интересовало наоружање бродова. У 2 часа смо отишли из Силистре. У току стајања у Силистри примио сам извештај, направио потребне распореде, разгледао град .

Тада се појавила потреба да се донесе сено на барже за коње, у 9 сати и 45 минута увече истог 3. октобра, пристигли смо до понтона Руског дунавског паробродарства у Тутракану .

Близу леве обале налазио се румунски ратни брод, а близу понтона, на десној обали, моторни чамац. У Тутракану смо стајали до 12 сати и 20 минута следећег дана, 4. октобра због утовара и превоза сена на барже. За време стајања у Тутракану, разгледао сам град и примио осам румунских официра на „Бугарској“, који су авионом долетели из Букурешта и руског свештеника, оца Игњатија Черњева. Официри су одржали здравицу Његовом Императорском Величанству. У 3 часа и 50 минута дању смо прошли Четате. У 9 сати и 35 минута увече смо пристигли у пристаниште Руског дунавског паробродарства, у Ђурђеву, где смо остали до 11 сати и 55 минута. У Ђурђеву сам разговарао телефоном са руским послаником у Букурешту, Поклевским и добио телефонски извештај о изласку „Тираспоља“ и моторног чамца „Циклон“ из Ренија, који није могао бити на време достављен из Одесе у Рени због лошег времена. Ту је купљено 100 врећа мекиња за коње, а овас се није могао купити .

Изјутра 5. октобра, на свим бродовима су развијене заставе пошто је био имендан Његовог Императорског Величанства Наследника Царевића Алексеја Николајевича. У 11 Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић сати ја сам поздравио посаду у строју и наздравио Његовом Императорском Величанству и целој царској породици. У 3 часа и 20 минута стигли смо у Турну Магуреле, где смо остали до 7 сати и 22 минута увече. У салону су били лучки капетан, полицијски чиновник и агент Руског дунавског паробродарства, са којим сам расправљао о могућностима куповине сена и овса за коње. Због овог питања сам сишао на обалу у пратњи пуковника Јермакова, главног агента Каменског и локалног агента. Сточна храна се у граду није могла добити зато што је била недеља. У 5 сати и 30 минута возом је стигао руски војни изасланик у Румунији, пуковник Б. А .

Семјонов. Добили смо два шифрована телеграма посланика Поклевског, који су говорили о гласинама о аустријским мониторима и паробродима близу српске границе .

О овом питању се морало расправљати у Савету, где сам позвао официре и пуковника Семјонова. У 6 сати и 10 минута стигао је пароброд „Румунија“. Капетан бојног брода Страховски ми је пренео да је са бугарске обале на 547. километру, бугарска патрола гађала пароброде „Прут“ и „Румунија“; испаљено је седам хитаца, али није било повређених .

Због ове ситуације, послао сам посланику Поклевском телеграм следеће садржине:

„Молим саопштите у Петроград Начелнику Генералштаба Ратне морнарице и посланику у Софији да је данас, 5 .

октобра на 547. километру, близу острва Вардена, бугарска патрола испалила неколико хитаца на пароброд ’Прут’, без поготка. Паљба је прекинута чим је стигао пароброд ’Румунија’, који је уперио топове“ .

Два пута је пуцано и на пароброд „Бугарска“, али су меци ударили у крму и нису начинили никакву штету .

6. октобра у 12 сати и 5 минута ноћу пристали смо у Корабију .

У Корабији смо остали до 10 сати изјутра. Тамо је, по мојој наредби, купљен овас. У Корабији сам добио и телеграм о томе како би, приликом уласка у српске воде, сваки наш пароброд требао да зазвижди два пута, да би се спреРуска војна помоћ Србији за време Првог светског рата чила паљба са српске обале. У 3 часа и 23 минута прошли смо бугарску луку Рахово, у 3 часа и 27 минута прошли смо румунску луку Бекет, а у 10 сати и 50 минута прошли смо Лом Паланку .

7. октобра у 5 сати и 10 минута спустили смо сидра због магле и стајали до 11 сати и 35 минута дању. У 4 часа и 55 минута смо прошли Видин, обала је била пуна народа. У 5 сати и 20 минута стигли смо у Калафат, на румунски понтон .

Агенти су нам пренели гласине да се аустријски монитори крећу низводно од Оршаве. Добио сам телеграм да је „Тираспољ“ прошао Ђурђу 6. октобра. Купљено месо и хлеб за одред. Официрима сам издао инструкције о мерама предострожности у даљем деловању, а целом конвоју наредбу да ћемо ноћ провести усидрени у Четати, како би сумњива места прошли дању .

8. октобра, у 3 часа ноћу, отишли смо из Калафата, у 5 сати и 20 минута изјутра дошли смо до конвоја, у 7 сати и 20 минута, када се магла разишла, сви бродови су пошли напред. У 10 сати и 10 минута прошли смо бугарско село Јасено, у 11 сати и 35 минута прошли смо бугарско село Ново село .

У 11 сати и 27 минута дању српска граница; на „Румунији“ и „Св. Игњатијеву“ су подигнуте заставе, по мојој наредби .

Од грујевског агента Руског дунавског паробродарства добио сам писмо, где ми саопштава да је агент, кога сам послао, прошао целу обалу аутомобилом и да ништа сумњиво није приметио. У 2 часа и 20 минута дошли смо до Радујевца и оставили тамо све барже са коњима, да би их узели српски официри. У 2 часа и 40 минута отишли смо из Радујевца. У 3 часа и 20 минута дошли смо у Прахово, где нас је дочекао командант станице и брзо смо приступили истовару баржи .

Пошто сам предао команду капетану бојног брода Мајеру, отишао сам у пратњи пуковника Доброва и мог волонтера флоте Севеја (титуларни саветник, кандидат права Московског Универзитата – инспектор Народног училишта малоархангелског среза, Орловске губерније) у град Ниш, да бих се видео са нашим повереником Штрандманом, министарским Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић председником, Пашићем и војним министром, пуковником Стефановићем. Додељен нам је посебан вагон у возу, а српски капетан Јован Јовановић, који је до објаве рата био војни, финансијски и трговински агент у Лондону, именован је да нас прати .

За све време путовања од Ренија до Прахова, није пропуштен ниједан пароброд, ниједна баржа, ниједан чамац, како дању, тако и ноћу, а да нису пропраћени нашом оружаном пратњом, док су пролазили поред конвоја. Са поносом бих поменуо, достојну сваке хвале и уважавања, службу извиђачког одреда и пароброда „Румунија“ и „Гроф Игњатијев“. Капетани бојног брода Мајер и Страховски, поручник корвете Пиотровски и бродски инжењер штабс-капетан Аљимов, уопште нису спавали ниједне ноћи. Такође напомињем, заслужну сваког признања и уважавања, службу управника Руског дунавског паробродарства, пуковника Јермакова, поручника Гавриљука и Лењина, морнаричког потпоручника Шахова и поручника Сополтјанова, капетана и механичара бродске експедиције. Велику похвалу заслужује и упорност и искуство са којима је бродски инжењер, штабс-капетан Аљимов за веома кратко време успео, са веома малим средствима, од обичних пароброда реморкера да направи, за дунавске прилике, моћне ратне бродове .

Не могу да прећутим ни труд поручника фрегате Дехтерова на сарадњи приликом наоружавања и организације артиљеријске службе на бродовима и довођењу у ред материјалне базе артиљерије. Јако је тужно то што капетан фрегате Волкенау, под чијим је надзором почело наоружање бродова и који је желео да заврши ово сјајно започето дело, несрећним случајем напустио поверену ми експедицију, а ја сам лишен једног одличног официра .

У возу у Нишу сусрео сам се са нашим повереником и ађутантом Војног министарства. Просторије за нас су биле припремљене код епархијског епископа, пресветлог Доситеја (доктор теологије Кијевске духовне академије)151. Овај Доситеј (Драгутин Васић 1878–1945) - епископ нишки и први митрополит загребачки .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата гостољубиви Владика нам је, за све време дводневног боравка у Нишу, пружао братски и пријатељски угођај. Не могу да поменем, без осећаја посебне захвалности, милог и љубљеног Архипастира братског народа. У разговору са нашим дипломатским повереником сам добио потврду онога што сам раније чуо о боравку неколико аустријских и немачких официра и повећег броја подофицира и војника у Видину .

Аустријски мајор је, наводно, снабдевао бугарске комите динамитом за диверзије на мостовима и тунелима, у циљу спречавања доставке материјала које смо довезли из Прахова до назначеног места. Железничка пруга од Неготина ка Зајечару великим делом је ишла граничном реком Тимок, уз бугарску границу. Због тога су Срби удесетостручили опрезност и поставили наоружане страже дуж целе линије .

У Штрандмановој канцеларији сам се упознао са бугарским послаником, господином Чабрашниковим, са којим сам водио жучну расправу јер је господин Чабрашников дозволио себи да посумња у истинитост мог извештаја нашем поверенику о томе да је бугарска патрола пуцала на пароброде „Прут“ и „Бугарска“. Када ме је господин Чабрашников после овога замолио да му детаљно опишем шта се догодило, ја сам му на то одговорио да немам намеру да му о томе причам, пошто је са тим и званично упозната бугарска влада, преко наших дипломатских представника, које сам благовремено упознао са оним што се догодило, тим пре што сам ја у потпуности убеђен у непријатељске намере неутралне Бугарске према Русији. И када ме је господин Чабрашников питао у којим бугарским лукама сам приметио такав однос, ја сам му тада одговорио да не сматрам да је нужно да боравим у било којој бугарској луци и надам се да никада нећу ни боравити и да је уопште сваки даљи разговор на ту тему излишан. Те вечери, господин Чабрашников, штићеник и представник цара Фердинанда, отпутовао је возом у Софију, да би се лично видео са својим надређеним. Штрандман се није похвално изразио о мом сусрету са господином Чабрашниковим и рекао је да није у мојој надлежности, као недипломати, да говорим Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић са дотичним господином. Разговор са Чабрашниковим сам водио на француском језику .

На дан доласка, посетио сам војног министра, пуковника Стефановића, који ми се, у име владе, захвалио за достављање материјала, који су толико неопходни Србији .

Тога дана сам се представио Његовом Височанству принцу Ђорђу Петровићу, који се сасвим опоравио од ране коју је задобио у борби. Принц је био јако љубазан и за пола сата ме је посетио лично у просторијама наше мисије, где ме је доста испитивао о експедицији, о Русији и ратним дејствима. Разговор је трајао око сат и по .

Следећег дана, 10. октобра, у 9 сати ујутру имао сам аудијенцију код господина министра Пашића. Пашић ми се захвалио и замолио ме да ми преда усрдну молбу владе о томе да им се, ако буде могуће, доставе топови, гранате, топла одећа, да би се одбранили од Аустријанаца, затим завојни материјал, пушчани меци и обућа. На крају разговора, Пашић ме је загрлио и ја сам се три пута изљубио са овим уваженим старцем. Тог дана увече, поручник Милош Петронијевић ми је уручио Орден белог орла 3. степена, којег ми је доделио престолонаследник регент принц Александар, па молим Вашу Екселенцију да измоли дозволу Височанства за његово ношење .

Тог дана увече сам намеравао да се вратим назад у Прахово возом, али, на инсистирање принца Ђорђа Петровића, који ми је љубазно уступио свој аутомобил, отишли смо њиме у Прахово, у пратњи капетана Јована Јовановића. На путу, у градовима Књажевцу и Зајечару, становништво нам је упућивало радосне овације, а у Зајечару су нам, осим тога, војне и цивилне власти послужиле доручак на коме је учествовало око 40 људи, на челу са командантом дивизије, градоначелником, угледним грађанима и свештенством. У Прахово смо стигли увече. У то време је завршен истовар баржи .

Следећег дана, 12. октобра, пошто сам се поздравио са пуковником Добровим, његовим помоћником и посадом, бродови поверене ми експедиције, подигли су сидра и креРуска војна помоћ Србији за време Првог светског рата нули у Рени. На располагање пуковнику Доброву оставио сам пароброд министарства саобраћаја „Тираспољ“, који је успешно стигао у Прахово, са два моторна чамца. Осим тога, у Прахову сам оставио две барже са мостовним материјалом, од којих једна, на молбу пуковника Доброва није истоварена, а друга је оспособљена за привремени боравак посаде .

У Србији су са пуковником Добровим остали инжењеријски потпуковници Бељаков и Лебедјев, техничар Волчанецки, лекар Конаржевски, кондуктор Баржак, капетан дуге пловидбе, губернијски секретар Шумљански (у својству стручњака за истовар), 87 подофицира и морнара и 16 старовераца, вилковских рибара (прилог бр. 7).152 Путовање из Прахова у Рени је било сасвим успешно, са свим предострожностима као и кад смо пловили узводно, само три пута опрезније. Ја сам са бродом „Бугарска“ посетио две румунске луке: Ђурђу и Галац. Од Полевског сам добио извештај да је аустријска влада протестовала против Румуније због пропуштања конвоја са војном помоћи у Србију и да ће Аустрија предузети одговарајуће мере да се ово не понови .

Мени није сасвим јасно шта Аустрија може да уради у том смислу, без могућности проласка кроз Ђердап. Мислим да је то мало вероватно, јер у тим брзацима ништа не може да се уради без ланчаног паробродарства, којег су уништили Срби. То је на дуже време отклонило могућност повратка бродова у аустроугарске воде Дунава проласком кроз Ђердап. Наравно, слика ће се у потпуности променити ако Бугарска скине маску неутралности и објави на чијој је страни .

А како видим, све иде ка томе .

У Галацу се десио трагикомичан инцидент. Капетан бојног брода Мајер је сишао на обалу, као и ја, у униформи, по ранијем договору са месним властима, да бисмо на пијаци фотографисали локално становништво. Полицијски наредник је посумњао да је капетан бојног брода Мајер шпијун, наредио је да га поведу полицијску станицу и затворе. Када

Прилог се не објављује .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић сам то сазнао, брзо сам сишао на обалу и пожурио у станицу, одакле сам телефоном разговарао са губернатором, затражио сам да хитно дође у станицу, за шта сам му дао 5 минута, запретивши му у супротном великим непријатностима на дипломатском пољу. Губернатор је стигао за 3 минута, брзо ослободио капетана бојног брода Мајера, извинио се за идиотско понашање полицајца, кога ће избацити из службе .

Али је капетан бојног брода Мајер замолио губернатора да се ограничи само на службени укор. Инсистирао сам на томе да галацки губернатор, због неодговарајућих извињења у станици мени и капетану бојног брода Мајеру, кроз пола сата дође на пароброд „Бугарска“ у пратњи команданта станице и тамо се извини мени и капетану бојног брода Мајеру у присуству осталих официра и службеника Руског дунавског паробродарства. Галацки губернатор је тако и учинио, после чега сам му рекао да је са овим питањем свршено и да сматрам да сам у потпуности задовољен, након чега сам позвао губернатора на доручак, где је он наздравио Његовом Императорском Височанству. Губернатор се показао као велики русофил, што су ми потврдили и агенти нашег паробродарства, знајући га одавно као таквог. О овом догађају сам обавестио Посланство у Букурешту. У Галацу се нисам обратио нашем генералном конзулу Картамишеву за помоћ поводом овог инцидента, због тога што сам чуо доста о његовој неодлучности и принципијелном ставу, да су Руси увек и свуда кривци. Због тога сам реаговао лично и, по мом схватању, постигао потпуно очување нашег достојанства .

По доласку у Рени, 14. октобра, у 5 сати увече, обрадовао сам се следећем телеграму министра Ратне морнарице: „Господар Император најсветлије даје сагласност да Вама и свим припадницима поверене Вам Експедиције за посебну намену пренесем захвалност за успешно обављање задатка. Генералађутант Григорович“ .

Следећег дана, после подизања заставе, цео састав Експедиције је постројен на обали и, пошто сам прочитао телеРуска војна помоћ Србији за време Првог светског рата грам, одржао сам здравицу Његовом Императорском Височанству, коју су пратили гласни и радосни узвици „Ура“ .

Флигел-ађутант, капетан бојног брода Веселкин РГАВМФ, ф. 418, оп. 1 д. 3450, лл. 97– 135 .

7. Дневник делатности Експедиције за посебну намену, октобар-новембар 1914

16. октобар. Приликом повратка у Русију првим транспортом, командант Експедиције за посебну намену, у пратњи капетана бојног брода А. А. Мајера, поручника корвете Пјотровског, к. к. инжењера, штабс-капетана Аљимова, волонтера флоте Севеја,153 отпутовао је на пароброду „Рус“ у Одесу ради састављања извештаја и разрешења неких питања, која се тичу организације Експедиције. Привремена команда над одредом је предата капетану бојног брода, Страховском, 16 .

октобра .

17. октобар. По доласку у Одесу, 17. октобра, сазнали су за мучки напад непријатељске флоте на град Одесу и о потапању топовњаче „Доњец“.154 Командант Експедиције, због неразјашњеног питања о могућем доласку турских бродова на Дунав, ради уништавања транспорта Експедиције, а како се Бугарска изјашњава у поновном груписању зараћених држава као потпуно неутрална, дао је наредбу да се постави караван на реку Прут, да се поставе препреке на Пруту и, пошто је од надлежног измолио дозволу, отишао је у Петроград .

Наредбом од 17. октобра, предложено је да се команда над одредом препусти капетану бојног брода Мајеру, који би команду преузео од капетана бојног брода, Страховског .

18. октобар. Капетан бојног брода Мајер је у пратњи волонтера флоте Севеја стигао на реку Прут, где су се, у том тренутку, налазили сви бродови Експедиције (у близини прутске царинарнице) .

Тог 18. октобра, на располагање Експедицији, стигао је и моторни чамац пограничне страже, „Александар Невски“, којег је тражио капетан бојног брода Страховски и наредбом „Охотник флоте“ - у преводу на српски користимо израз „волонтер флоте“ .

Ради се о гранатирању и изненадном нападу турске флоте на Севастопољ и

Одесу без проглашавања рата. Н. Новиков, Операции флота против берега на Черном море в 1914–1917 гг., Москва, 1937 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата капетана бојног брода Мајера дат на пуно коришћење пароброду „Бугарска“ .

20. октобар. Издато је наређење капетана бојног брода Мајера о организацији одбране конвоја, са следећим распоредом: конвој се брани ратним бродовима у које се, поред „Грофа Игњатијева“ и „Румуније“, убраја и „Србија“. Дежурни пароброд је дужан да се налази бочно, код самог ушћа Прута, а други истовремено, на Дунаву, код радионица Руско-дунавског паробродарства. Трећи пароброд, који је слободан од дежурства, треба да стоји у Ренију, код понтона Руско-дунавског паробродарства. Редослед дежурстава пароброда се утврђује на дневном нивоу. Тог, 20. октобра, због немогућности да се постави речна препрека (ширина реке Прут није већа од 32 метра155 и друга обала припада Румунији), издато је наређење да се на обали постави батерија, у циљу боље одбране конвоја, за шта је капетану бојног брода Страховском предложено да узме са пароброда „Гроф Игњатијев“, „Румунија“ и „Србија“ по један топ калибра 47 mm, по два са пароброда „Србија“, „Београд“ и „Свети Сергеј“ и два митраљеза са пароброда „Србија“ .

21. октобар. Изабрано је место за постављање батерије .

Морнарички поручник корвете Шахов је донео вест о лаком квару који се десио на пароброду „Гроф Игњатијев“, па смо наређење морали да извршимо сопственим средствима .

Добили смо телеграм од управника Руско-дунавског паробродарства, Јермакова, са наредбом команданта Експедиције о изради руте за пароброд „Бугарска“, због чега је наоружан .

21. октобра начелник Експедиције нам је саопштио о својој наредби да превуче две барже са товарима из Очакова у Рени .

22. октобар. Пароброд „Бугарска“ је кренуо на пут, а његов штаб је пребачен на пароброд „Свети Сергеј“ .

У руском тексту сажень - руска мерна јединица (2,1336 m) .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Капетан фрегате Головнин нам је пренео учестале гласине о томе како турске торпиљарке намеравају да нападну Измаил и Рени .

23. октобар. На пароброду „Румунија“ су почели да чисте котлове. Стигао је телеграм управника Руско-дунавског паробродарства Јермакова о доласку морнаричког потпоручника Рикајева у Рени са делом ратног материјала, за одбрану, за чије је преузимање одређено 12 подофицира и војника, под командом поручника корвете Гавриљука. Око 12 сати ноћу, стигао је још и војни товар (експлозивни материјал) у пратњи војника-артиљераца .

Постављен је и трајект за бродове Експедиције .

24. октобар. Вршен је утовар пристиглог материјала на баржу бр. 309, на којој је организована стража од подофицира и војника Експедиције. Увече тог дана, баржа бр. 309 је натоварена, запломбирана и одвучена на реку Прут .

Чиновник Главне управе за геодезију и земљорадњу Енчем нам је дао чамац Црноморско–дунавског риболовачког надзора „Данилевски“ за пријем који је комисија одредила, за шта је, следећег дана, састављен одговарајући акт за прием. Капетан бојног брода Страховски је отишао на кратко одсуство, који му је одобрено. Почела је монтажа батерије и ископани су потребни ровови .

Капетан бојног брода Мајер је добио од руског генералног конзула у Галацу податак, који потврђује гласине које је саопштио Головин о могућности изненадног напада неприатељских торпиљарки на Рени, па је морао телеграмом да упита руског посланика у Букурешту Поклевског могу ли да рачунају на оружано супротстављање Румуније приликом пролаза непријатеља кроз Сулински канал, као и на благовремено упозорење на појаву непријатеља од стране румунских власти .

25. октобар. Стигао је морнарички потпоручник Рикачев, у пратњи седам подофицира и војника, са шест вагона ратног материјала. Завршени су радови на копању јама за Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата платформу и завршена је монтажа два топа калибра 75 mm .

Лајтнант Гавриљук је прекомандован службено у Одесу .

Поклевски је саопштио да Румунија није предузела никакве мере заштите, али ће се он постарати да благовремено изнесе питање (да предухитри изненадни пролаз) о спречавању проласка турских торпиљарки Сулинским каналом .

26. октобар. Стигао је товар, који се састоји од 70 сандука аустријских пушака. Морнар 1. класе Сигисмунд Калински је приликом преласка са барже на пароброд, испустио у воду бајонет своје пушке .

27. октобар. Извршен је истовар материјала који је стигао на железничку станицу у Ренију и његов утовар на баржу бр. 310. Добили смо наређење команданта о чишћењу котлова на паробродима. Одмах је било наређено да почне чишћење котлова на пароброду „Прут“, првом у распореду .

28. октобар. Завршено је затрпавање и поравнавање платформе за артиљеријску батерију. Јединица је извела школско гађање бојевим мецима под командом поручника Саполтјанова .

Због добијених узнемиравајућих података, капетан бојног брода Мајер је сматрао неопходним да се у канал постави пароброд „Румунија“ ради одбране бродова Експедиције од изненадног напада турских торпиљарки .

Издато је наређење о чишћењу котлова на пароброду „Гроф Игњатијев“. Са три мајстора који су стигли из Севастопоља, превезени су и ноћни нишани за топове. Мајстори су остали да би поправили један акумулатор, који је случајно упао у воду .

29. октобар. Поново је од бродских пилота добијено сведочење, које потврђује намере непријатеља да дођу у Дунав са торпиљаркама. Дунавом је, у правцу Сулине, прошла јахта Међународне комисије,156 на којој се налазио турски посланик у Румунији. Он је ишао у Сулину како би регулисао питање могућег разоружавања турских торпиљарки од стране Румуна, уколико би случајно дошле у Сулину .

Европска дунавска комисија која је контролисала пловидбу на Дунаву из 1856 .

(након Кримског рата) .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Капетан пароброда „Румунија“, Кременецки је послат на пароброду „Данилевски“ у Сулину, како би проверио (неопходна) сведочења и тајним путем разјаснио делатност турског посланика у Сулини .

Из Севастопоља је стигао један вагон артиљеријских граната за топове калибра 75 mm, у пратњи 12 морнара извршена је пробна паљба из топова .

30. октобар. Капетан пароброда „Румунија“ Кременецки је пренео телеграфом да су сумње у могућу појаву турских торпиљарки у Сулини неосноване .

Капетан бојног брода Мајер је телеграмом упитао штаб да ли је могуће скоро повезивање телефоном пограничне карауле „Раздељни“ са градом Ренијем .

Стигла су 72 вагона товара у пратњи 15 подофицира и војника. Барже бр. 309, 310, 605 су одвучене у Рени да би се додатно натовариле. Пошто се посао утовара одужио, зато што су барже ноћу одвлачене на реку Прут, капетан бојног брода Мајер је наредио да остану у Ренију .

Командант Експедиције је издао телеграфско наређење да се две барже натоваре камењем и песком и да се припреме за потапање у Сулинском каналу .

У току целог дана трајао је интезиван утовар и вежбовно гађање из пушака. Стигао је телеграм команданта о његовом напуштању Петрограда .

31. октобар. Штаб армије је саопштио да постоји могућност да се испостава „Раздељни“ повеже са Експедицијом за посебну намену. Следило је саветовање капетана бојног брода Мајера са речним агентом Казаковим и капетаном пароброда „Београд“. Говорили су о најбољем начину за потапање баржи и одлучили које место је за то најбоље. Решено је да се спреми баржа бр. 815 и мања баржа бр. 1 .

1. новембар. Послат је предлог управнику техничких послова на Дунаву Министарства трговине и индустрије да се Експедицији за посебну намену ставе на располагање све количине камена, који постоје у Ренијској луци. Инжењерац Шевелев, који је дошао, издао је тим поводом одговарајуће Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата наређење и извештај капетану бојног брода Мајеру о мерама које је он, Шевелев, предузео на преграђивању канала:

скинути све бове, мотке и пловидбене знаке за обележавање пловног пута, угасити расвету и поставити преко канала препреку од пловећих гвоздених цеви. Потом је истакао предлог о могућности угаоног потапања барже, али, по његовом мишљењу, таква мера би, са једне стране, скупо коштала руску владу приликом будућег чишћења канала, а са друге стране, циљ не би био остварен у потпуности у условима високог водостаја у јесен .

Капетан бојног брода Мајер је послао волонтера флоте у сусрет команданту Експедиције да би му пренео све околности око потапања барже у Сулинском каналу .

1. новембар. Капетан бојног брода Страховски се вратио са кратког одсуства .

2. новембар. Помоћник Јеличикевич се јавио капетану бојног брода Мајеру и тог тренутка је укључен у састав Експедиције за посебну намену .

Тог дана је у Одесу стигао командант Експедиције у пратњи официра који су укључени у састав Експедиције: капетан фрегате Николај Фјодорович Мисников, капетан корпуса хидрографа Вјачеслав Иванович Чоповски, поручник морнаричке пограничне страже Константин Алексејевич Киткин, поручник Стефан Васиљевич Лисицин и потпоручник Александар Сергејевич Гришченко .

Пошто се командант Експедиције упознао са ситуацијом, преко извештаја волонтера флоте Севеја, телеграмом је предложио капетану бојног брода Мајеру да не потапају барже у Сулинском каналу и отишао је, у пратњи горенаведених официра, железницом, у Рени .

Истовремено је командант телеграмом замолио руског посланика у Букурешту да пошаље у Рени секретара мисије ради преговора .

3. новембар. Командант Експедиције је стигао у Рени, где је пребивао на пароброду „Бугарска“; у 9.45 је са целим Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић штабом прешао на пароброд „Рус“, који им је прикључен по војно-поморској грани .

Тада се јавио инжењер Шевељев ради преговора са командантом Експедиције. Пошто се упознао са ситуацијом коју му је изнео Шевељев, командант је предложио да потопе припремљену баржу у каналу Полуноћном и да га по завршетку обавесте телеграмом о извршењу, а телеграмом је о томе обавестио начелника Генералштаба Ратне морнарице и начелника Главног штаба Ратне морнарице.157 Тог тренутка су стигла четири вагона артиљеријских граната, утоварених на баржу бр. 24 .

4. новембар. У 9 сати ујутру састао се савет господе официра, на чијем челу је био командант Експедиције, где се подробно расправљало о питањима везаним за предстојећи поход и истовремено су команданту Експедиције предати сви потребни извештаји. За време почетка Експедиције одређен је 5. новембар у 2 сата поподне. Прилог: копија извештаја од

4. новембра бр. 55.158 На предњи део пароброда „Бесарабија“, постављен је један топ калибра 47 mm, који је донет са пароброда „Београд“, а на кормиларску кабину је постављен митраљез, који је скинут са пароброда „Србија“ .

Један штапски официр је предложио да се установи телефон између испоставе „Раздељни“ и града Рени и замолио је да му се дају две недеље за тај посао. Командант Експедиције је сматрао да је назначени рок сувише дуг и да би могао да се допусти само у мирнодопским условима .

Увече је стигао секретар руске мисије у Букурешту Арсењев и дописник „Русского слова“ Черногоревич .

У царској Русији од 1906. постоји две високе штапске институције за морнаstrong>

рицу - Морской генеральный штаб (Генералштаб Ратне морнарице) и Главный морской штаб (Главни штаб Ратне морнарице). Први се бавио оперативностратегијским пословима (изградња Флоте, мобилизација, припреме за рат, израда ратних планова) а други, као орган Министарства Ратне морнарице

– административно-позадинским пословима (између осталог и персоналом, његовим унапређењем и школовањем) .

Копија наредбе се не објављује .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата Цео дан је трајао утовар ратног материјала на баржу бр .

22 који је, у 20 вагона, стигао у Рени. Пет вагона је утоварено на баржу бр. 24 .

Тог дана су у састав Експедиције укључени: штабс-капетан флоте Фролов, коњички капетан Фос и ветеринарски помоћник Сандула, при чему је Фролов постављен за интенданта пловидбе .

Према распореду начелника Генералштаба Ратне морнарице, пароброд „Тираспољ“ је дат на коришћење српској влади. Добијен је извештај начелника Генералштаба Ратне морнарице о захтевима румунске владе да нико од чланова Експедиције не силази на румунску обалу у униформи, већ искључиво у цивилној одећи .

5. новембар. У 8.30 официри су вежбали бацање ручних бомби .

Према наредби команданта Експедиције, ветеринарски помоћник је премештен на пароброд „Свети Сергеј“ .

Начелник Експедиције је наредио да се паробродом „Бугарска“ у Русе пребаци 483 бугарских сељака, који нису могли да се врате у домовину преко Румуније, јер нису хтели да их пропусте. О томе је телеграмом обавештен и руски посланик у Софији, Савински .

Уследила је наредба команданта Експедиције (због измењених околности и укидању тачака из наредбе бр. 55) о постављању штабс-капетана Аљимова за командира извиђачког одреда, који је требало да иде испред конвоја, поставивши на „Бесарапцу“ и „Шевченку“ топове и о прелазу капетана фрегате Мисникова на „Румунију“ и поручника корвете Гриценка на пароброд „Гроф Игњатијев“ .

Стигла су два вагона дрвне грађе и ратног материјала, који су натоварени на пароброд „Бугарска“ и један вагон материјала, који је преузет из складишта .

У 3.50 читав конвој је испловио и у 5 сати стигао у Галац, где је, у сидришту, стајао румунски монитор „Јелисавета“ .

Командант Експедиције је на пароброду „Рус“, везаном за понтон Руско-дунавског паробродарства боравио у ГалаАлексеј Тимофејев, Дарко Кремић цу до 10.15 увече. За то време је примао госте: председника суда Катару, професора Калмуцког и префекта Гусија. Затим су разменили здравице. Тада се јавио главни агент линије Рени–Кладово, Каменски и саопштио да је главни румунски медицински инспектор укинуо наредбу локалног лекара о спровођењу дезинфекције (због случаја колере) на свим бродовима Експедиције .

Наредбом команданта Експедиције, Каменски је укључен у састав Експедиције у својству руководиоца политичке обавештајне службе у подунавским државама. Прилог: копија извештаја извиђачког одреда.159 У 9 сати увече, Дунавом је узводно осим пароброда „Рус“ прошла читава ескадра. У 10 сати увече стигли су Арсењев и Черногорчевич, а у 10.15 пароброд „Рус“ је кренуо. Извиђачки одред се састојао од пароброда „Бесарабец“, „Шевченко“, „Патриот“ и „Прут“. Старешина је био штабс-капетан Аљимов. На „Бесарапцу“ су се налазили топови и митраљези, на „Шевченку“ само митраљез, а испловили су заједно са паробродом „Рус“ .

6. новембар. У 12.30 ноћу „Рус“ је прошао Браилу. У 1 сат после поноћи је почео да обилази конвој, а у 3.30 је претекао „Бугарску“ која је ишла прва. У 5.10 ујутру прошли су Гирсово, у 8.35 Чернаводу, где су у сидришту виђена два монитора, две торпиљарке и два извиђачка чамца Румунске флоте .

У 12.40 дању, дошли су до Силистре, у чијем сидришту су стајала два румунска монитора: један од њих под заставом контраадмирала .

У Силистри су се на пароброд „Рус“ укрцала административна лица, како би поздравили команданта Експедиције:

лучки капетан, шеф царине, начелник лучке полиције и финансијски администратор. У 2.10 стигао је пароброд „Бугарска“ и прикачио се за десни бок пароброда „Рус“. Командант Експедиције је отишао до бугарских сељака и одржао им говор, после кога се уследили громогласни узвици „ура“ .

Копија извештаја се не објављује .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата У 2.20 је отишао пароброд „Бугарска“, после чега је командант Експедиције, у пратњи официра, сишао на обалу, затим отишао у локалну Саборну цркву, где је служен предиван парастос, поводом 40 дана од смрти краља Карола Првог .

После завршетка парастоса, свештеник цркве је позван у бродске просторије, заједно са званичницима који су присуствовали парастосу, где је (на пароброду „Рус“) послужен доручак .

7. новембар. У 7.10 сати ујутру уз бок пароброда „Рус“ пристао је пароброд „Румунија“. Командант Експедиције је примио капетана бојног брода Страховског и заповедника Кременецког. „Румунији“ су предати кишни мантили, који су купљени за посаду .

У 7.25 „Рус“ је кренуо из Силистре, заједно са „Румунијом“. У 8 сати ујутру издато је наређење команданта Експедиције, да бродски пилот са пароброда „Београд“ пређе на „Румунију“, а пилот са „Румуније“ на „Рус“ .

У 8.10 пароброд „Румунија“ је кренуо узводно; у 8.15 „Рус“ је престигао цео конвој. У 10.40 прошли су Алтеницу, а у 11 сати Тутракан. Најмања дубина газа до Тутракана је била 4,9 метара. У 11.10 пароброд „Вилково“, који је ишао у сусрет са четири барже, добио је наређење да иде у Рени пуном брзином и да повуче натоварене барже узводно, Дунавом .

Тада је са „Вилкова“ на „Рус“ прешао бродски пилот, који је на „Вилково“ прешао са „Бугарске“. У 2.40 „Рус“ се привезао за понтоне Руско-дунавског паробродарства у Ђурђеву. Ту се појавио службеник Дунавског паробродарства Ешолц, који је саопштио да је преко агената сазнао за намеру аустријске владе да уништи бродове Експедиције, због чега је у Русе послат товар динамита. Тада се сазнало и за чињеницу о продаји дела аустријске Дунавске флотиле бугарској влади .

О наведеним информацијама командант Експедиције је телеграфисао начелнику Генералштаба Ратне морнарице преко Руске мисије у Букурешту и тог дана је лично отишао у Букурешт ради договора са руским послаником ради даљих упутстава за свеобухватна дејства Експедиције за поАлексеј Тимофејев, Дарко Кремић себну намену. Тада је командант Експедиције телеграфисао начелнику Генералштаба Ратне морнарице преневши му свој предлог о неопходности предаје српској влади два наоружана пароброда, као и о правовременој ликвидацији Експедиције за посебну намену .

8. новембар. У 3.10 ноћу појавио се извиђачки одред бродова, у 3.45 начелник штаба, капетан фрегате Јермаков, који је остао, наредио је командиру извиђачког одреда бродова, штабс-капетану Аљимову да задржи одред. У 4.30 ноћу капетан бојног брода Страховски је дошао на пароброду „Румунија“. На одржаном саветовању господе официра свих бродова донета је одлука да се изврши чишћење теснаца изнад Русеа од мина .

Тада су почели да пристижу и остали бродови конвоја и усидрили су се у Ђурђеву. У 7.30 извиђачки одред бродова је испловио, а у 8 сати увече, цео штаб са пароброда „Рус“ је прешао на „Бугарску“. Пошто су извештаји указивали на низак водостај на праговима, отежана је пловидба пароброда „Рус“. У 10.05 цео караван је испловио, а у 12 сати „Бугарска“ је обишла све и ишла на челу .

У 3.30 смо прошли Свиштов и Зимницу, а у 4.30, на растојању од 1,5 миље160 изнад Свиштова, примећен је чамац са румунском заставом. У 6.50 смо пристали у Турну Магуреле .

Командант одреда је био на понтону и дочекао је „Бугарску“ .

Локални агент Руско-дунавског паробродарства Вазонов, потврдио је информацију о давању аустријских бродова на коришћење бугарској влади и саопштио нам је да је румунска влада пропустила 71 вагон војне опреме преко Ђурђева и Русеа до Константинопоља. Командант Експедиције је о томе телеграфисао начелнику Генералштаба Ратне морнарице и поново отишао у Букурешт .

9. новембар. Целу ноћ, до самог јутра, стајали смо у Турну Магурелеју. У 6.30 пароброд „Бугарска“ је испловио, пошто је пропустио испред себе цео конвој .

Наутичка миља износи 1.852 м .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата У 9.10 дошли смо до Корабије и испловили, не задржавајући се. У 11.30 претекли смо цео одред. У 12.30 прошли смо Орјахово, у 4.30 Лом Паланку, у 5.30 смо се усидрили, на 7 врста изнад Лом Паланке, због појаве велике магле и суснежице .

У 9.05 магла се смањила и видела се светлост неког авиона, који је пролетео недалеко од „Бугарске“. На пароброду су брзо погашена сва светла, а авион је убрзо одлетео у правцу Лом Паланке .

10. новембар. У 1.25 ноћу одред је стао иза „Бугарске“ на четири кабела,161 у 7.25 смо испловили, у 8.15 претекли смо одред. У 8.40 на румунском чамцу је дошао агент Рускодунавског паробродарства Ешолц, у пратњи два војника и водника и саопштио је да аустријски пароброд „Deak Ferenc“, кога су румунске власти задржале у Калафату, ноћу исекао конопце и отишао у Видин. Саопштио нам је и да је расположење бугарских сељака између Видина и Тимока, неприатељско према Русији. Свим бродовима је саопштена вест о бекству пароброда „Deak Ferenc“ .

У 10 ујутру смо прошли Видин и видели „Deak Ferenc“, у

10.25 смо дошли у Калафат. У Калафату су на пароброду „Бугарска“ били гости: румунски официр, капетан Попеско и погранични официр Стефанеско. Румунски лекар је прегледао пароброд и изјавио да му дезинфекција није потребна .

Из града је превезен хлеб, који је купљен за цео одред, па га је пароброд „Прут“ разделио бродовима. У 11.30 је стигао тајни агент Леандар и није нам дао никакве прецизне податке .

У 11.55 је стигао пароброд „Бесарабец“, који је узео баржу са угљем и отишао у 1.35. У 1.45 стигла је „Румунија“, а капетан бојног брода Страховски је саопштио да му је наређено да узме натоварену баржу, коју је изгубио пароброд „Србија“. У 2.30, капетан бојног брода Страховски је отишао на румунском чамцу да обиђе одред .

Кабел је поморска мерна јединица равна 1/10 наутичке миље или 185,2 м .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић У Калафату је стигао телеграм: од Шевелева о извршењу и од Начелника Генералштаба Ратне морнарице са дозволом да се привремено укине Експедиција за посебну намену .

У 6.10 је стигао командант Експедиције из Букурешта, а у

6.15 смо испловили. Издато је наређење о распореду чувања конвоја у Прахову. Прилог: наредба од 9. новембра бр. 70.162 У 7.29 смо прошли Читате, у 9.59 српску границу Тимок, у

10.20 Радујевац, у 10.50 смо стигли у Прахово. У 11 сати командант Експедиције је, у пратњи волонтера флоте Севеја и старешине брода Артемјева, отишао у Ниш, а привремено командовање одредом је предао капетану бојног брода Мајеру .

11. новембар. У 2 сата командант Експедиције је стигао у Параћин, где га је дочекао поручник корвете Волховицки и српски поручник Јовановић: увече су стигли у Ниш, вечерали са Руском војном мисијом и увече са Пашићем, војним министром и министром народне просвете,163 отишли у Крагујевац, у пратњи Севеја и Артемјева .

12. новембар. Командант Експедиције је стигао у Крагујевац, где се видео са војводом Путником, а потом је имао аудијенцију код српског краљевића, престолонаследника Александра, где је и ручао тог дана. У 12 сати ноћу је отишао у Параћин .

13. новембар. Командант Експедиције се у Параћину, срео са штабс-капетаном Фроловим, који је са собом носио потребне хартије. Командант је из Параћина отишао у Ћуприју, у пратњи српског поручника Јовановића, поручника корвете Волковицког, штабс-капетана Фролова, волонтера флоте Севеја и Артемјева, где је извршена смотра одреда пуковника Доброва, који је лично дао неопходна објашњења .

14. новембар. У 8 сати увече, командант је са истим лицима отишао у Ниш. Тог дана су извршене званичне посете војном министру и другим важним лицима. Увече је уследио одлазак у Прахово у пратњи истих лица и секретара руске Извештај се не објављује .

Министар просвете и црквених дела – Љ. Давидовић, министар војни – Р. Бојоstrong>

вић .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата мисије Јемељанова. На путу, у Параћину, придружили су им се ћерка покојног руског посланика у Србији, госпођа Хартвиг и мајстор за бродску опрему Шумљански .

15. новембар. Команданта Експедиције су у Неготину дочекали српски пуковници Исаковић и Станојевић, виши официри и два српска инжењера, који су отпратили команданта до Прахова, где су доручковали. После доручка, командант је, у пратњи свог штаба и српских званичних лица, кренуо узводно Дунавом на пароброду „Гроф Игњатијев“ до једног места, изнад Турну Северина, које је предложено за место где ће у току зиме боравити руски пароброди, које је добила српска влада. По повратку, одржано је тајно саветовање са српским официрима. Агент Ешолц је послат у Калафат да купи храну .

У 7.30 пароброд „Бугарска“ је отишао из Прахова, у 8.10 је стигао у Радујевац, где је почео утовар угља .

У току боравка команданта у Србији, конвој је извршио прелаз из Радујевца у Русе, а то су радили пароброди: „Бесарабец“, „Шевченко“, „Патриот“, „Румунија“ и „Свети Сергеј“. Изашли су из Радујевца 12. новембра и одвукли четири барже. Тада је био опет поринут насукани пароброд „Рус“, на коме се налазила група јерменских обровољаца, 167 људи, који су се враћали у домовину – на Кавказ – да ступе у војску која се борила против Турака. Конвој се 15. новембра, узевши баржу бр. 305, вратио у Прахово, где се усидрио .

Прилог: Извештај капетана бојног брода Страховског.164 И на крају, према наредби капетана бојног брода Мајера, пароброд „Београд“ са четири барже и „Србија“ са две, послати су директно у Рени, без задржавања у успутним лукама. Моторни чамац „Александар Невски“ и хидроплан су остављени на располагање српској влади .

16. новембар. У 6.30 командант је на пароброду „Бугарска“ дао наредбу да се подигну сидра и да се крене у супротном правцу .

Извештај се не објављује .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић На пароброду „Бугарска“ су били и госпођа Хартвиг и син српског пуковника Ђорђа Станојевића .

У 9 ујутру су стигли у Калафат, где су добили храну коју је купио Ешолц. У 9.10 караван је отишао низ Дунав, без „Патриоте“, који је остао у Калафату. У 9.40 смо прошли Видин, где су стајала три мађарска пароброда, „Deak Ferenc“, „Adler“ и „Karl Ludvig“, под бугарским заставама. Истовремено су на обали приметили велики број људи, који су због нечега гласно манифестовали. У гомили су се могли приметити представници интелигенције, локалне власти и духовници, који су ширили заставе, међу којима је била и једна руска национална застава са натписом са црним словима .

Због удаљености је било немогуће прочитати натпис, како би се одредио карактер манифестације .

У 12 сати смо прошли Лом Паланку, у 2.45 прошли Орјахово, у 5 Корабију, а у 5.40 смо се усидрили на пола сата ради поправке сајле кормиларског точка, која је пукла на пароброду „Бугарска“; у 7.15 пароброд „Бугарска“ се прикачио на понтоне Руско-дунавског паробродарства у Турну Магурелеју. Локални агент Руско-дунавског паробродарства Вазонов нам је саопштио да је пароброд „Deak Фerenc“ гонио бугарски пароброд „Борис“, желећи да га удари и потопи, јер је мислио да је то пароброд Руско-дунавског паробродарства .

На пароброд „Бугарска“ су дошли лучки капетан и начелник станице .

17. новембар „Бугарске“ је кренула из Турну Магурелеја у 6.30, пошто је пропустила конвој напред, у 10.40 смо прошли Русе, код кога су виђена четири усидрена аустријска пароброда; бугарски понтон је поздрављао заставом .

На три километра од Русеа, иза острва, виђен је бугарски пароброд, који је био потопљен у време рата са Румунијом, а сада је извађен и поправљен .

У 10.20 смо стигли у Ђурђево. Месни агент Карадимов нам је рекао да је угарски пароброд „Berecho“ са 150 ручних бомби прошао узводно. Командант Експедиције је сишао на обалу. По његовом повратку на „Бугарску“, подигли смо сидРуска војна помоћ Србији за време Првог светског рата ра у 4 часа. У 6. 40 смо прошли Тутракан, у 6. 50 Алтеницу, у

9. 15 Силистру .

18. новембар. У 12.30 смо прошли Черноводе у 2.35 Гирсово, у 6.15 Браилу, а у 7.30 смо се усидрили због густе магле, у 10.20 смо подигли сидра и полако се спустили низводно до Галаца, где се замало нисмо сударили са румунским школским бродом .

У 11.20 смо стигли до Галаца, у чијем нас је сидришту румунски монитор поздрављао заставом, у 4.25 смо подигли сидра и у 5.25 стигли у Рени .

Тог дана, увече, начелник Експедиције је отишао у Одесу, у пратњи капетана фрегате Јермакова, капетана фрегате Мисникова, који је добио отпуст и послат у Петроград, волонтера Савеја и агента Ешолца. Заједно са њим је отишла и госпођа Хартвиг .

19. новембар. Командант Експедиције је стигао у Одесу .

Периоду од 19. до 22. новембра био је посвећен решавању важних питања, везаних за даљу судбину Експедиције за посебну намену, разматрању мера за успостављање брзог утовара ратног материјала, због чега ће један део бити послат морским бродовима, а не железницом; уследило је саветовање са административним лицима, а потом куповина резерви хране и конзерви за потребе Експедиције. Разматрали су се начини за њену најпродуктивнију делатност у будућности .

22. новембар. Командант Експедиције је отишао из Одесе у Рени, у пратњи капетана фрегате Јермакова, коњичког капетана Фоса, који је наредбом од 19. новембра прекомандован због службених послова, у Одесу, враћених са одсуства штабс-капетана Аљимоав и морнаричког потпоручника Шахова, укљученог у састав Експедиције капетана дуге пловидбе Клемента, агента Руско-дунавског паробродарства Ешолца и волонтера Севеја .

23. новембар. Стигавши у Рени, командант Експедиције је приметио да група јерменских добровољаца нема смештаја и хране, а не шаљу их железницом и не пуштају у просторије Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић железничке станице, па је то изнео телеграмом генералном губернатору у Одеси, наредивши да се одреди просторија за њихов смештај и да се издају следовања куване хране, са тим да је велики допринос томе је дао градски функционер Гастони .

На железничкој станици команданта Експедиције је дочекао капетан бојног брода Мајер и остали официрски састав Експедиције, а онда је командант кренуо на пароброд „Бугарска“, где се поздравио са војницима и морнарима, који су тог тренутка добили следећу наредбу: пароброд „Шевченко“ послати у Тулчу по барже, конвој пловних багера Министарства трговине и индустрије из канала Полуноћног превести на зимски боравак на реку Прут, код осталих .

Припадницима Експедиције за посебну намену су додељена српска одликовања, по жељи Његовог Величанства краља Србије Петра Првог .

24. новембар. Командант Експедиције је одржао тајно саветовање, коме су присуствовали капетан бојног брода Мајер, капетан бојног брода Страховски, и капетан фрегате Јермаков, где су разматрана питања о предаји пароброда Експедиције српској влади. Капетан бојног брода је додао да је, са бугарске обале, код села Козлодуј, наш конвој гађан из пушака, око 6 сати увече .

Тог дана је командант Експедиције отишао паробродом „Румунија“ на реку Прут да би надгледао постављање пловних багера Министарства трговине и индустрије на зимски боравак, а приликом окретања, у близини конвоја, „Румунија“ је оштетила крму .

Инжењер Шевељев је стигао на пароброду „Тираспољ“ и донео извештај о потапању барже, које су извршили у Полуноћном каналу, која није потопљена на месту на које је наредио командант Експедиције, већ на другом .

Командант Експедиције је приметио да ће ово неизвршење његове наредбе изазвати заиста непотребно повећање расхода за владу, приликом рашчишћавања канала у будућРуска војна помоћ Србији за време Првог светског рата ности, па је исказао Шевељеву своје незадовољство и телеграфисао је у Петроград, министру трговине и индустрије .

Издато је наређење да бродови, приликом пловидбе у магли, треба да звижде, а не да звоне, као што је то радио пароброд „Свети Сергеј“, и тако неправилно сигнализирао .

Тог дана се појавио поручник Сополтјанов и рекао да је у току ноћи у 2 сата, близу пароброда „Београд“ прошао неки пароброд са једним димњаком и пропелером са угашеним светлима, који је после упозорења на отварање артиљеријске ватре у случају приласка пожурио је да се сакрије у магли .

У 10.20 у близини је угледан турски брод. Према наредби команданта Експедиције, њега су прегледали припадници Експедиције, и испоставило се да припада грчком поданику .

Уследила је наредба о залихама угља, о провери постојећих залиха за зиму, о куповини чизама и шибица за команду, и попуњавању залиха дувана .

Стигао је извештај о слању товара каучука у Србију, фирме „Проводник“, преко Румуније. Постојала је опасност да значајан товар, који иде из Русије, не падне у руке непријатеља, па је, поводом тога, командант Експедиције ступио у везу са генерал-губернатором у Одеси .

25. новембар. Читав караван је, по реду датом у наредби бр. 109, подигао сидра и кренуо из Ренија, узводно Дунавом .

Прилог: наредба бр. 109.165 У 7.10 смо стигли у Галац, где је на пароброду „Бугарска“ послужен доручак, коме је присуствовао руски генерални конзул у Галацу, Картамишев, а у 12.40 командант Експедиције у пратњи капитана 1. класе Мајера је отишао у Букурешт. У 1.15 „Бугарска“ је подигла сидра, у 2.30 је прошла Браилу, у 8.25 Гирсово, у 9.45 је претекла караван, у 11.25 прошла Чернаводу, где су стајали монитори и две торпиљарке .

26. новембар. У 5 сати ујутру је прошао Силистру, у 6.20 су ушли у маглу и кретање је било успорено, у 8.24 прошли су Алтеницу, у 8.50 Тутракан, у 1.05 Русе, у 1.20 су стигли у Ђурђу, где су се прикачили за понтоне Руско-дунавског паро

<

Наредба се не објављује .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић бродарства и где се налазио угарски пароброд „Saram“, који је имао, како се могло видети, доста товара за Русе. Свежњеви товара су се могли видети и на аустријском понтону, на пароброду се налазио турски официр, кога сте могли препознати по изгледу и ознаци .

Месни агент Руско-дунавског паробродарства Карадмов нам је објаснио да је аустријски товар заправо, свежњеви шарпија, направљених за Турску за потребе турске војске .

Када је стигао из Русеа, господин Мастеров, агент Руско-дунавског паробродарства је предао команданту пловног састава 4000 рубаља .

Тога дана, дежурни морнар са пароброда „Бугарска“ није пустио румунског лучког чиновника на пароброд; овај инцидент је ублажен захваљујући објашњењу капетана фрегате Јермакова .

Караван смо чекали до касно увече и пошто смо се узнемирили због његовог недоласка, телефонирали смо команданту Експедиције у Букурешт, али телефонисткиња није успела да нађе команданта, који је већ успео да оданде оде (у Турну Магуреле) .

27. новембар. Цео дан је трајала густа магла, температура воде је пала до +1 степена по Реомиру.166 Остали смо усидрени, чекајући конвој, који се није појавио тај дан; то је поново пренето команданту у место његовог боравка .

Скица постављања 508  mm ацетилен-кисеоничких рефлектора на пароброде „Румунија“, „Гроф Игњатијев“ и „Шевченко“.167

28. новембар. У 9 сати ујутру, магла је почела да се смањује. У 10.50 стигао је пароброд „Бесарабец“ и закачио се за бок „Бугарске“, где су изашли капетан бојног брода Страховски и штабс-капетан Аљимов, и рекли нам да их је у доласку успорила магла, али и неискуство бродског пилота, захваљујући чему се овај пароброд насукао и изгубио 7 сати .

–  –  –

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата Састао се савет капетана фрегате Јермакова са пристиглим официрима, на коме је установљено: као прво, испитивање дна почиње од Свиштова, а друго, пароброд „Бугарска“, пошто дубље од свих стоји у води, мора на располагању да има пароброд „Прут“, за мерење газа, треће, пароброди „Бесарабија“ и „Београд“ ће заменити помоћнике капетана;

четврто, пилоте Бушкова и Ксенкова заменити једног на место другог и пето, „Бугарска“ узима бродски компас са пароброда „Бесарабец“. Такође се разматрало питање доставке товарне барже бр. 29 у Рени – питање је остало отворено .

У 1.35 пароброди „Шевченко“ и „Прут“ су пристали на бок „Бесарабије“. У 11.45 је стигао цео конвој, када је штабскапетан Аљимов прешао на „Патриот“ .

У 1.10 смо испловили без обзира на све гушћу маглу .

У 2.20 смо престигли конвој, у 3.20 се спустила магла, у

3.30 смо пристали у сидриште, у 3.45 смо кренули уз помоћ „Прута“, у 3.50 смо се усидрили (7,6 метара), у 4.20 је цео одред почео поново да престиже „Бугарску“, док су „Шевченко“ и „Патриот“ испитивали дно, У 5.05 цео одред се усидрио, јер се није могло наставити даље услед густе магле .

29. новембар. Магла је почела помало да се диже, температура воде је још пала – 1 степен по Реомиру.168 У 7.30 смо подигли сидра, у 8 смо пришли конвоју,у 9.39 смо претекли цео конвој, у 12 смо прошли Свиштов, у 1.15 смо стали на сидриште у Березину, а у 2.50, смо кренули уз доста труда и уз помоћ „Прута“ и у 3.10 опет стали, у 3.15 на бок „Бугарске“ је дошао „Бесарабец“ и цео штаб је са „Бугарске“ прешао на њега .

„Бугарској“ је наређено да се врати у Рени, да тамо узме баржу бр. 29 и друге, које су до тог времена успеле да се натоваре и да их вуче узводно Дунавом .

У 4.20 „Бесарабец“ се насукао, а у 5 сати се извукао уз помоћ „Прута“. У 5.10 морали смо да се усидримо због густе магле и стајали смо целу ноћ .

1,25C° .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић

30. новембар. У 7.30 смо дигли сидра, у 8 претекли конвој, у 9 стигли у Турну Магуреле, где смо де закачили за баржу, пошто је понтон већ био заузет. У 10 сати ујутру, на пароброд „Бесарабец“ је стигао командант Експедиције у пратњи капетана бојног брода Мајера и дописника „Русского слова“ Черногорчевича. Командант Експедиције се поздравио са постројеном посадом .

Издато је наређење да се сви болесни морнари пребаце на „Београд“, што је и учињено у 10.40 .

Агенту Вазонову је наређено да купи храну за пароброд „Србија“ .

У 12.40 пароброд „Бесарабец“ је отишао у Турну Магуреле, а на његовом боку се налазио господин Черногоревич .

У 4.10 смо стигли у Корабију, где смо се прикачили за понтон. Черногоревич је сишао да би отишао у Букурешт .

У телеграму послатом у Калафат агенту Руско-дунавског паробродарства је наређено да купи храну за одред .

На „Бесарабец“ се јавила депутација румунских официра са букетом цвећа и честитала команданту Експедиције победу Срба над аустријском војском. Уз шампањац су изговорене и одговарујуће здравице .

У 4.10 конвој је кренуо даље, у 4.35 „Бесарабец“ је кренуо из Корабије, у 5.50 је претекао конвој, у 10.10 увече се насукао код бугарског острва, у 10.20 је дат сигнал целом конвоју да се усидри, у 10.25 „Прут“ је кренуо да саопшти свим бродовима да се усидре ближе румунској обали, у 10.50 се вратио, у 10.56 „Бесарабец“ се извукао уз помоћ „Прута“, а у 11 се усидрио близу свог конвоја, а на 4 миље од Бекета, почињала је велика магла. У току месеца новембра трајао је обиман утовар ратног материјала, који је достављан на железничку станицу у Ренију .

Укупно је утоварено 67.833 паковања тешких 2,866.308,33  kg169; већи део материјала се састојао из топле одеће, болничког материјала, лекова и медицинског ма

<

У руском тексту руска мерна јединица пуд – 16,380496 kg .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата теријала, муниције за пушке, артиљеријских граната, аустријских пушака и брзометних топова .

Цео поменути товар је достављен на баржама Руско-дунавског паробродарства у Србију и истоварен благовремено у Прахову .

30. новембра целом одреду су исплаћена новчана следовања, команди бродова је исплаћено 880 рубаља и 18 копејки, које је бродски интендант Фролов предао поручнику Саполтјанову. Новац је распоређен на следећи начин: обалске плате 238 рубаља и 72 копејке, за активну службу и прековремени рад 43 рубље, за укрцавање 313 рубље и 18 копејки, за вино и дуван 285 рубаља и 26 копејки .

РГАВМФ, ф. 418, оп. 1 д. 3440, лл. 1– 18 .

8. Дневник делатности Експедиције за посебну намену, децембар 1914

1. децембар. У 4.25 ујутру, када је магла почела да се диже, цео конвој је испловио, а за 20 минута пароброд „Бесарабец“ се насукао и морао је да стоји до 5 сати. У 5.10 смо прошли Орјахово, у 2.20 „Бесарабец“, остављајући конвој иза себе, прошао је Лом Паланку. У 4 сата капетан фрегате Јермаков је, у пратњи волонтера флоте Севеја, послат у град Калафат, паробродом „Прут“. Са собом су понели бомбе и револвере .

Циљ пута је била куповина хране за одред и добијање извештаја од агента Руско-дунавског паробродарства, Леандра, који се тичу Експедиције .

У 4.15 „Бесарабец“ се насукао, а у 4.40 се извукао уз помоћ „Грофа Игњатијева“; у 7.30 цео конвој се усидрио због магле, а у 9.50 је кренуо узводно .

Капетан фрегате Јермаков је у Калафату саопштио да у Видину стоји аустријски пароброд и да се, према гласинама које он има, на њему налази агент аустроугарске владе који припрема напад на караван. Осим тога, аустријски авион је бацио три бомбе на Прахово, али није начинио никакву штету житељима града. Леандрова сведочења су делимично потврђена телеграмима, које је тог дана добио начелник Експедиције од руског посланика у Софији Савинског .

2. децембар. У 1 сат ноћу, „Бесарабец“ је стигао у Калафат и прикачио се за баржу и ту је стајао до 4.20. Агент Леандар је поднео команданту лично рапорт; караван је кренуо својим путем у 4.40, а капетан фрегате Јермаков је остао у Калафату .

У 7.15 смо прошли Четате, у 7.30 српску границу (река Тимок), у 10 ујутру смо заобишли понтон, дошли у Радујевац до понтона, где смо стајали 10 минута, па у 10.35 стигли у Прахово .

Тог дана је командант Експедиције привремено предао команду капетану бојног брода Мајеру, а сам је у пратњи каРуска војна помоћ Србији за време Првог светског рата петана бојног брода Страховског и волонтера флоте Севеја отишао у град Ниш .

Тада је у Прахову почео истовар ратног материјала, који је стигао транспортима Експедиције .

Посао се обављао интезивно, под заштитом наоружаних бродова конвоја. Они су пажљиво надгледали бродове који су пролазили, како би отклонили могућност напада .

Команданту Експедиције су се придружили поручник фрегате Волковицки и поручник корвете Григоренко са подофицирма и војницима, ради пута у Ниш .

Командант је отишао у Зајечар у пратњи наведених лица, где их је дочекала месна власт, па су отишли у хотел где је послужена ужина. Увече су лајтнанти Волковицки и Григоренко остали са подофицирма и војницима у Зајечару. Командант је отишао даље у Ниш железницом, куда је и кренуо .

3. децембар. Командант је стигао на време, на станици су га чекали секретар мисије, Штрандман, потпоручник српске војске Милош Петронијевић и друга званична лица. Са станице је отишао у Руску мисију, где је послужен ручак, а потом у хотел, где је припремљен посебан део за команданта Експедиције и лица која су са њим стигла .

Командант је увече добио телеграм од начелника Генералштаба Ратне морнарице, у коме је указано на неопходност настављања превоза Дунавом, који је, у измењеним околностима, добио велики значај. Саопштено му је да је за потребе Експедиције послато сто хиљада рубаља преко Одеске благајне .

У погледу изнетих ставова о неопходности настављања превоза Дунавом, командант Експедиције је замолио начелника Генералштаба Ратне морнарице да му дозволи да узме велики (румунски) пароброд „Трајан“, који би био веома користан за конвој, који транспортује товаре у Србију .

4. децембар. Ујутру је командант присуствовао свечаној служби у месној Саборној цркви поводом рођендана српског краљевића – престолонаследника Александра; у руској мисији је одржан доручак, после кога је командант ЕкспедиАлексеј Тимофејев, Дарко Кремић ције одржао састанак са руским послаником Трубецким и капетаном бојног брода Страховским, о најбољим начинима за постављање препрека на Дунаву изнад Кладова, код Гураваје, ради спречавања пролаза аустријског транспорта са ратним материјалом, послатих, под бугарском заставом, у Бугарску за Турску .

У 3 сата командант Експедиције је, у пратњи капетана бојног брода Страховског и волонтера флоте Севеја, отишао у Крагујевац (у Врховну команду). Овим посебним возом, отпутовали су и руски посланик Трубецки и српски председник владе Пашић .

У Крагујевац су стигли исте вечери и одсели у хотелу „Таково“. Ручали су са званичницима и председником владе Пашићем .

5. децембар. Руски посланик је послао своје акредитивно писмо краљевићу – престолонаследнику и регенту Александру (због болести краља Петра), а поводом свечаности. Послужен је доручак, на који су позвани командант Експедиције и капетан бојног брода Страховски .

Командант је изложио свој предлог о постављању препрека на Дунаву, тако што би се потопиле барже и поставиле мине и, не обазирући се на колебање кнеза Трубецког и исказану сумњу у ефикасност тих мера, добио је одобрење Пашића, као и потпуну сагласност за предвиђене мере .

Тада је командант Експедиције, у пратњи капетана бојног брода Страховског, волонтера флоте Севеја и српског потпоручника Милоша Петронијевића отишао у Прахово .

У Параћину им се придружио инжењеријски потпуковник Бељаков, који се враћао у Русију због болести .

6. децембар. Командант је стигао у Прахово, где се тог дана, одржавала парада поводом имендана Његовог Императорског Величанства. После параде, командант је одржао говор постројеној јединици и лично поделио медаље подофицирма и војницима (позлаћене бронзане у спомен КосовРуска војна помоћ Србији за време Првог светског рата ске битке ), а официрима Експедиције ордење, које је доделио Његово Краљевско Величанство, Петар, краљ Србије .

Тада су низводно од Тутракана, на доњем Дунаву, пароброди „Бугарска“ и „Вилково“, који су из Ренија вукли прве две барже бр. 22 и 27, из друге групе од 5 баржи, сусрели пароброде „Гроф Игњатијев“ и „Београд“, који су им послати из Прахова у сусрет. Пароброд „Вилково“ је дао „Бугарској“ једну од својих баржи, бр. 314, узео од пароброда који су стигли празне барже и пошао са њима у Рени, а пароброди „Бугарска“ са три и „Београд“ са четири барже су повезли узводно Дунавом у Прахово четврти транспорт товара .

Командант Експедиције је прешао са пароброда „Румунија“ на „Бесарабију“ са својим штабом и отишао у Турну Северин, а одатле је увече отишао железницом у Букурешт, у пратњи капетана фрегате Јермакова и главног агента Ренијско-кладовске линије Руско-дунавског паробродарства Каменског, ради куповине пароброда „Тројан“ и разјашњавања свих неспоразума са румунском владом, који су избили поводом запречавања Дунава .

7. децембар. У 3 сата ноћу, у Букурешт је послат штабскапетан Аљимов команданту Експедиције, због тога што поштанско-телеграфска станица у Турну Северину није примила шифровану депешу од капетана бојног брода, која говори о тешкоћама везаним за потапање баржи на одређеном месту. Прилог: извештај штабс-капетана Аљимова.171 Пароброди „Свети Сергеј“ и „Бесарабец“ су тог јутра покушали да потопе баржу, али неуспешно, због јаких струја на Дунаву .

8. децембар. Штабс-капетан Аљимов се вратио и пренео вест о болести команданта Експедиције. Извршен је други покушај потапања баржи са истим паробродима, али се и овај покушај завршио неуспехом, као и први .

На пароброду „Бесарабец“ је послужен доручак. Позван је локални заменик команданта капетан Василију .

Вероватно се ради о Медаљи за храброст са ликом Милоша Обилића .

Извештај се не објављује .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Тада је, због вести о болести команданта, у Букурешт отправљен волонтер флоте Севеј .

9. децембар. Извршено је постављање минских препрека изнад Турну Северина, близу села Гураваје – постављено 12 мина и 1 пловећа препрека .

Тада је командант Експедиције, у пратњи волонтера флоте, отишао из Букурешта у Одесу, железницом, преко Унгенија .

Пред одлазак у Одесу, командант је телеграфисао наређење о потпуном преграђивању Дунава пловећим препрекама и минама .

Капетан фрегате Јермаков се вратио у Турну Северин .

10. децембар. Пароброди „Бесарабец“ и „Свети Сергеј“ су отишли из Турну Северина у Прахово. Пароброд „Тираспољ“, за чијег командира је постављен поручник корвете Лисицин, остављен је ради чувања минских препрека .

„Бесарабец“ се из Прахова вратио увече, а на место његовог командира је постављен штабс-капетан Киткин, а за командира „Румуније“ поручник корвете Гриценко .

У Јашију је командант телеграфисао капетану бојног брода Мајеру о неопходности потпуног преграђивања Дунава пловећим препрекама .

Преговори о куповини пароброда „Трајан“, који је припадао Румунији нису успели и куповина није извршена, захваљујући негативном ставу румунске владе према тој куповини .

Увече тог дана, командант је стигао у Одесу и одсео у хотелу „Лондон“, одакле је телеграфисао капетану бојног брода Мајеру да преда командовање капетану бојног брода Страховском и дође у Одесу ради подношења извештаја .

11. децембар. Пароброди „Бугарска“ и „Београд“ су, под конвојем „Грофа Игњатијева“ успешно доставили у Прахово четврти транспорт товара, послатих у Србију .

Тада су пароброди „Свети Сергеј“, „Београд“ и „Румунија“ отправљени у Рени по барже, које су натоварене чекале пароброде да их одвуку .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата У Турну Северину се приступило припреми материјала за пловеће препреке и куповини потребних предмета за то .

Командант Експедиције је телефоном молио начелника Генералштаба Ратне морнарице да обустави отпуштање поручника фрегате Киткина .

Тог дана је командант телеграмом известио начелника Генералштаба Ратне морнарице о успешном доласку четвртог транспорта у Прахово .

Капетан корпуса хидрографа је постављен за командира пароброда „Свети Сергеј“ .

12. децембар. У Одесу је стигла наредба начелника Генералштаба Ратне морнарице телеграмом, у коме се говори о исказу кнеза Трубецког да је постављање једне минске препреке недовољно и сматра да је неопходно да се, у складу са Пашићевом жељом, предузму све мере за што скорије потапање већег броја баржи у раније назначеним местима .

Капетан бојног брода Мајер је телеграфом обавестио да је Страховском предао команду у Калафату. Од командира „Тираспоља“ је стигао извештај да је једна минска препрека експлодирала, а да се друга налази код обале .

13. децембар. Капетан бојног брода Страховски је на „Бесарапцу“ пошао у Кладово и повео са собом две барже за потапање. Због настале ситуације Киткину је наређено да потопи барже, тамо где је одредио командант Експедиције .

14. децембар. Из Ренија је кренуо пети караван са 4 барже, бр. 28, 30, 42 и 55. Барже је вукао пароброд „Вилково“, а иза је ишао пароброд „Србија“. У сусрет конвоју натоварених баржи из Ренија је кренуо одред пароброда из Прахова, у саставу: „Бесарабец“, „Румунија“, „Прут“, „Београд“ и „Свети Сергеј“ .

Из Прахова су довучене празне барже, које су се тамо налазиле, а које је требало предати пароброду „Вилково“ и вратити у Рени, заједно са баржом бр. 21, која је узета у Свиштову .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Капетану „Патриота“ је предложено да повуче моторни чамац „Александар Невски“ и да га преда на располагање командиру пароброда „Тираспољ“ у Кладову .

Помоћнику начелника Бесарабијске губернијске жандармске управе у Ренију је послат резервни штабс-ротмистр172 Михаил Сухотин, ради слања у Русију, јер су га српске власти осумњичиле за шпијунажу. О томе је благовремено обвавештена руска Мисија у Нишу .

Коњичком капетану Фосу је наређено да преузме руковођење утоваром баржи и пристиглим материјалом за Експедицију за посебну намену .

15. децембар. Пароброд „Румунија“ је срео караван на 15 миља од Ренија, а кренуо је у Рени да допуни залихе угља и хране, после чега је пожурио да сустигне караван .

У 2 сата ноћу у Рени су стигли „Гроф Игњатијев“, „Свети Сергеј“ и „Београд“ са 5 баржи, а по завршетку утовара угља, водећи рачуна да сустигне конвој до 12 сати са угаоном баржом .

Капетан Чоповски је оболео од јаког реуматизма у зглобовима, о чему је поднео изваштај .

Целу ноћ се по Дунаву хватао велики лед. Капетан бојног брода Мајер и Јермаков су стигли у Одесу .

16. децембар. У Рени је стигао „Патриот“ са две натоварене и једном празном баржом; капетан је замолио да се изда наређење за чишћење котлова .

Поручник фрегате Киткин је потопио баржу на указаном месту .

17. децембар. Послата су два јака реморкера из Браиле у Сулину, а трећи их је сусрео између Галаца и Ренија, захваљујући сарадњи грчког држављанина Атанасулиса, који је бесплатно дао свој пароброд, а оба реморкера су изнајмљена на његово име .

Капетан бојног брода Страховски је срео караван код Тутракана и пошао са њима узводно Дунавом .

Капетан у коњици, граничарској или жандармској служби .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата

18. децембар. Поручник корвете Лисицин је телеграфом замолио да се пошаље капетан дуге пловидбе Клемент, како би му лично пренео извештај, услед немогућности да пошаље писмени извештај, јер није поседовао шифарник .

19. децембар. Командант Експедиције је био заузет припремањем послова око предстојећег путовања у Рени; посетио је штаб Одеског војног округа, где је на лицу места успео да реши питања везана за Експедицију и где је замолио да му се у јединицу дода један пешадијски официр .

20. децембар. Од штабс-капетана Фролова је стигао телеграм да је капетан бојног брода Страховски успешно стигао у Прахово у 5 сати ујутру и да је капетан Киткин отишао у Одесу .

Представио се помоћник Лемеш-Лемешински, кога је на располагање команданту Експедиције прекомандовао штаб Одеског војног округа 20. децембра (по наређењу главног начелника Одеског војног округа) .

Тог дана увече, цео конвој је кренуо из Прахова натраг у Рени, у 1.45 ноћу су прошли Турну Северин, а у 6.35 Радујевац .

21. децембар. Од штабс-капетана Фролова је стигао телеграм о доласку одавно ишчекиваног товара мина из Севастопоља, стигло је 81 паковање .

Благовремено се прочуло да један резервни румунски официр има намеру да свим могућим средствима уништи натоварени конвој Експедиције у Ренију, па су, услед тога, предузете мере предострожности и припадници пограничне страже су организовали страже у ближој околини .

У другом телеграму, штабс-капетан Фролов је саопштио да је капетан бојног брода Страховски кренуо са конвојем натраг у Рени, и да је у 6 сати ујутру је прошао Радујевац .

22. децембар. Командант Експедиције је посетио врховног начелника Одеског војног округа, генерала Ебелова и посаветовао се са њим о побољшању луке Рени, о изградњи обалске железничке пруге од најближе станице, о узимању одговарајућих кредита од владе, о постављању представника Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић војно-административних власти у Ренију са широком пуномоћи и о разним мерама које одговарају обимним задацима Експедиције .

Због неуспеле куповине румунског пароброда и недостатка неопходних баржи, командант Експедиције је разгледао бродове које су били погодни за препречавање. Пажњу му је привукао стари костур пароброда „Синеус“, који је био потпуно погодан за потапање, па га је и купио .

Увече, 22. децембра у 6.15, командант је отишао у Рени, у пратњи капетана бојног брода Мајера, капетана фрегате Јермакова, волонтера флоте Севеја, агента Руско-дунавског паробродарства Ешолца и помоћника Лемеш-Лемешинског и капетана бојног брода Михајлова .

23. децембар. У 2 сата дању стигли су у Рени. На станици у Ренију, приликом доласка воза, скупили су се локални званичници, поздрављајући команданта Експедиције, који је кренуо на пароброд „Бугарска“, на који је утоварен пристигли товар: експлозивна средства, ствари потребне за личну свакодневну употребу официра, дуван и цигарете за посаду које је прикупила супруга градоначелника Одесе итд .

Испоставило се да је, у складу са наредбом, претходног дана на баржу бр. 29 било је утоварено и 81 паковање мина које су стигле из Севастопоља .

У Радујевац је стигао телеграм од кнеза Трубецког на име капетана бојног брода Страховског са молбом да га обавештава о постављеним препрекама, на ком месту и када су потопљене барже и које мере за препречавање Дунава ће се предузети убудуће .

Одговор је послат телеграмом тог дана, кнезу Трубецком у Ниш: укупно је постављено 16 мина и потопљене су две барже; осим тога, послат је костур пароброда „Синеус“, који је купљен у Одеси, а који треба да стигне у Кладово, да би био потопљен са товаром камења и песка. Осим постављених мина, решено је да се у Србију превезе још 50 мина за препреке .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата Тог 23. децембра, послата је телеграфска молба начелнику Генералштаба Ратне морнарице о слању другог примерка кључа за морнаричку шифру, који су нам били изузетно потребни. Старији лекар Експедиције колешки саветник Дамлаков кренуо је у 6 сати на службени пут у Петроград .

Кнезу Трубецком је послат телеграм са молбом да поручнику корвете Лисицину да 1.000 рубаља, а поручнику корвете Григоренку 2.000 рубаља .

24. децембар. Командант Експедиције је телеграфисао начелнику Генералштаба Ратне морнарице, да уз добијени резервни материјал, постоји потреба за слањем додатног материјала за рефлекторе за још 1000 сати рада .

Начелнику Генералштаба Ратне морнарице је послат телеграм, у коме га командант Експедиције извештава о јуначкој делатности Руског маринског одреда у Србији, под командом поручника фрегате Волковицког и поручника корвете Григоренка, који самопожртвовано ради на постављању минских препрека под непријатељском ватром, а потопио је мином и аустријски монитор „Темеш“, исказујући тако висок војнички дух и личну храброст. О храброј и неустрашивој борби руског одреда у Србији, оличеној у поручницима Волковицком и Григоренку, са подређеним им подофицирма и војницима, сведоче и Његово краљевство Височанство краљевић Александар и војвода Путник. Командант Експедиције је замолио да се обојица официра награде Орденом Светог Великомученика и Победоносца Георгија IV степена, а најдостојнији подофицири и војници – Крстом Светог Великомученика и Победоносца Георгија IV степена .

Командант Експедиције се непрестано старао о потребама поверене му Експедиције, да се у здању Агенције Рускодунавског паробродарства постави јелка за рођење Христово, за морнаре, подофицире и војнике, команду, службенике у Агенцији и привремене обвезнике војно-поморске струке .

Зато је купљена јелка, за шта је био задужен помоћник Лемеш-Лемешински. Командант Експедиције је узео лично Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић учешће у постављању јелке. Јутро је било посвећено разврставању дувана и цигарета, које је требало поделити увече .

Осим дувана и цигарета, захваљујући пожртвованости супруге Одеског градоначелника, командант је добио и три кутије мандарина и 485 предмета за свакодневну употребу:

посуда, лампи, бокала, сапуна, свећа, чаша, огледала, резервних бележница итд, како би биле подељене подофицирима и војницима одреда .

У 8 сати увече је засветлела јелка, прелепо украшена, постављени су столови са поклонима, сале Агенције су биле пуне чиновника, морнара, службеника са женама и децом .

Вест о божићној јелки се брзо проширила по Ренију и у Агенцију су дошла многа лица, која не припадају Експедицији, нити Агенцији Руско-дунавског паробродарства у Ренију. Велика просторија Агенције је била препуна гостију, а сваки од њих је изашао са поклоном, нико није био заборављен… Деца су, осим играчака, добила и по пакетић слаткиша, купљених у прехрамбеним продавницама, по наредби команданта Експедиције .

По подели поклона гостима, којих је било више од хиљаду, кренула је игранка, а присутнима је понуђено послужење и чај .

Сви су били потпуно задовољни и весели .

У 12 сати су се сви разишли, носећи у свом срцу успомену на Бадње вече 1914. и топлу захвалност ономе ко се са љубављу побринуо за морнаре, подофицире и војнике Експедиције .

Помоћнику Лемешинском је наређено да монтира три ацетилен-кисеоничка рефлектора од 508  mm, које је донео капетан бојног брода Михајлов и да обучи морнаре минере да рукују са новим апаратом .

Капетан бојног брода Михајлов је отишао у Петроград са капетаном фрегате Јермаковим .

Добијене су и пумпе за течност у компресорима, за брзометне 75 mm топове .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата

25. децембар. Преко капетана фрегате Јермакова је стигао телеграм вице-адмирала Русина173 са молбом да се организује отпремање кожа, које су купљене у Бугарској, на задем транспорту који се враћао из Србије. Русин је препоручио да се о детаљима договоримо директно са послаником у Софији, Савинским .

У Генералштаб Ратне морнарице је послат списак официра, подофицира и војника Експедиције, које је Његово Краљевско Величанство краљ Србије наградио ордењем и медаљама, са молбом Величанству за сагласност за ношење ордења и медаља .

У Севастопољ је послат телеграм Главном команданту са молбом да у Рени пошаље шест мина Вајтхед, четири апарата за лансирање и једну ваздушну пумпу .

Капетану фрегате Јермакову је телеграфисано у Одесу да донесе шест сидара и три калема челичне ужади .

Помоћник Лемеш-Лемешински је извршио обуку деветорице минера са паробродова „Шевченко“, „гроф Игњатијев“, „Бугарска“ и „Румунија“, на три ацетилено-кисеоничка рефлектора од 508 mm .

26. децембар. Као одговор на молбу за слање обучених официра за потребе Експедиције, вице-адмирал Русин је саопштио да је морнарички потпоручник Черемисинов стављен под команду поручника корвете Григоренка, ради постављања минских препрека .

Телеграфом је упућена молба начелнику Штаба Ратне морнарице у Петрограду за награђивање капетана пограничне страже Киткина, Орденом Станислава другог степена за заслуге у постављању минских препрека на Дунаву 16. децембра, у непосредној близини непријатељске границе .

Приликом монтаже рефлектора, показали су се дефекти: неки делови су већ били поломљени, неки су потпуно недостајали, а на једном рефлектору (параболичном) је пукло

Александр Иванович Русин (1861—1956) — начелник Генералштаба Ратне

морнарице, од 1914. до 1917, када је био смењен јер је одбио да подржи апел осталих виших официра руске војске са молбом Николају II да абдицира .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић стакло, о чему је помоћник Лемеш-Лемешински у детаљном извештају обавестио команданта Експедиције .

Стигло је десет вагона са товарима артиљеријских граната и пушчане муниције; вагони су истог дана истоварени, а товар је достављен на баржу бр. 310 .

27. децембар. Послат је телеграм посланику Савинском са молбом да у Русе пошаље секретара посланства ради договора око слања кожа из Бугарске у Русију и да тамо остане неко време, као што је захтевао командант Експедиције .

У 3.20 командант Експедиције је отишао у Рени послом и вратио се увече .

Наредбом бр. 157 наређена је делимична замена састава посаде, подофицира и морнара, на паробродима „Румунија“, „Бесарабија“ и „Београд“. Завршена је монтажа сва три ацетилено-кисеоничка рефлектора од 508 mm и они су постављени на „Грофа Игњатијева“, „Шевченка“ и „Румунију“.174

28. децембар. Због измењених околности, командант Експедиције је поново телеграфисао руском посланику у Софији Савинском, са молбом да секретара посланства пошаље у Галац, где ће бити послат пароброд из Ренија, уместо у Русе .

Главни механичар Руско-Дунавског паробродарства Шандренко је укључен у састав Експедиције .

Из Севастопоља је стигао товар артиљеријских граната за топове калибра 75 mm и граната, напуњених тротилом .

Стигло је пет вагона топле одеће, два вагона кожних фишеклија и три вагона шибица. Цео дан је трајао утовар на барже бр. 309 и 22 .

Наредбом бр. 157 део подофицира и морнара је са пароброда „Румунија“, „Србија“ и „Београд“ прешао у службу на пароброд „Свети Сергеј“, „Бесарабец“ и „Бугарска“ .

Командант Експедиције је посебном наредбом обавестио све чланове Експедиције о томе да је неопходно да цела посада буде опрезна и да сви строго испуњавају своје обавезе и наредио: 1) да се цео конвој држи заједно, строго водећи рачуна о растојању међу паробродима; 2) да на свим паро

<

Скица се не објављује .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата бродима, који су наоружани, у току проласка поред бугарске обале најмање половина артиљераца буде на опрезу поред топова; 3) ноћу навлаке на топовима треба да буду скинуте, гранате треба да буду припремљене поред топова, али без пуњења; 4) посебну пажњу треба да обрате дежурни пароброди, који врше службу обезбеђења у време стајања конвоја; 5) посебна пажна мора да се обрати на сигнализацију и службу дежурства .

Одреду је подељен Испис из правила за пушке, револвере и карабине који је Његово Величанство је изволило да одобри 22. априла 1914 .

29. децембар. Стигао је телеграм из Софије, од руског посланика Савинског, у коме саопштава да се од 80 вагона коже, купљене у Бугарској за потребе руске војске, део налази у Рамадану, док ће остале тамо доставити 7. јануара два поверљива лица, Дуновец и Тамирјанц. Један од њих ће бити послат у Рени, ради договора са командантом Експедиције о могућности да се коже превезу на транспортима руског конвоја Експедиције за посебну намену, који се враћа из Србије .

Из Севастопоља је стигло шест вагона мина (81 паковање), које су утоварене на баржу бр. 22. Стигло је и седам вагона болничке одеће и медикамената; цео дан је трајао утовар материјала на барже бр. 22 и 309 .

Објављен је списак подофицира и морнара са чамаца „Данилевски“ и „Александар Невски“, службеника Ренијске Агенције Руско-дунавског паробродарства, Одеске Агенције, Агенције Ренијско-кладовске линије, посаде баржи Руско-дунавског паробродарства и подофицира и морнара са пароброда „Вилково“, које је Његово Краљевско Величанство, свемилостиви краљ Србије, одликовао бронзаним позлаћеним медаљама .

Капетан дуге пловидбе је отишао из састава Експедиције за посебну намену .

Капетану „Бесарапца“ је дато 4000 рубаља за потребе Експедиције .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Пошто су нови рефлектори на паробродима постављени на троношцима и нису били у стабилном положају, на паробродима „Румунија“ и „Гроф Игњатијев“ је почео рад на учвршћивању рефлектора .

30. децембар. У Рени је из Ораниенбаума стигао чиновник војне управе, са шест вагона фугасних граната који је, према наредби команданта Експедиције, отишао чамцем „Данилевски“ у Галац .

У 11 сати ујутру, за Србију је отишао пети конвој, под командом капетана бојног брода Страховског. Састав бродова: „Шевченко“, „Патриот“ (извиђачки одред), „Бесарабец“, „Гроф Игњатијев“ (војни одред), „Србија“ и „Београд“, са две барже за Србију - бр. 22 и 309, са ратним материјалом и једна баржа бр. 310 са угљем, за снабдевање одреда српске Експедиције .

Одобрено је да се у Србију, паробродом „Свети Сергеј“ пошаље лекар аустријске војске Димитрије Коњевић са својим посилним .

Пред полазак конвоја на пароброде „Румунија“, „Гроф Игњатијев и „Шевченко“, утоварен је и 21 сандук са материјалом за рефлекторе, по седам сандука на сваки пароброд .

Од главног надзорника рибарства из Измаила су тражена два бродска пропелера и 40 решетки за потребе Експедиције - чамца „Данилевски“ .

Командант Експедиције је замолио свог надређеног телеграмом да убрза слање 18 морнара, који су давно обећани:

недостатак бродске посаде успорава посао и раније задатке .

Из Обуховске челичане су послати микрометри, из Кијева је достављено пет вагона метака за пушке, који су натоварени на баржу бр. 22 .

У 10 сати увече су стигли пароброди „Alliance“ и „Louis Dreyfus“. Командант Експедиције је имао потребу да повећа састав Експедиције на рачун малих, плитких пароброда, који би могли да плове Дунавом кроз Ђердап, па је наредио да се ти пароброди задрже, да се прегледају следећег јутра. Ако се покаже да могу да плове на дубинама од 1,4 до 1,5 m, биће Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата узети у састав флотиле, у договору са министром Ратне морнарице у Петрограду .

Пошто је број примерака морнаричког шифарника био недовољан, командант Експедиције је саставио свој сопствени шифарник, који је одштампан у 25 примерака. Део је подељен пред полазак конвоја, како би сва господа официри могли да одржавају телеграфске везе са командантом Експедиције .

31. децембар. Од раног јутра је почео рад на постављању електричног осветљења у згради Агенције Руско-дунавског паробродарства, где је требало, по мишљењу команданта Експедиције, да се увече одржи молебан. Командант основано сматра да ће, пошто стари руски обичај налаже да за дочек нове године треба одслужити молебан, то изазвати најрадосније и најпријатније утиске код подофицира и морнара, посаде и најамних радника који службују на паробродима и баржама Руско-дунавског паробродарства, као привремено мобилисана лица у Ратну морнарицу, јер већина њих има велике породице, а лишени су могућности да тај дан проведу са својим најмилијима .

У 11 сати ујутру, комисија, у саставу штабс-капетан Фролов, капетан „Бугарске“ Грос, главни механичар Шандренко, на челу са командантом Експедиције, прегледала је пароброд „Alliance“. Испоставило се да је пароброд саграђен давно, да је мотор слаб, и да без товара урања 1,4 m, а са товаром 1,8 m .

Командант Експедиције је телеграмом замолио начелника Генералштаба Ратне морнарице, да додели капетану бојног брода Страховском две фунте (на дан), као породичном човеку који добија само обалску плату без топлог оброка .

Телеграфисано је Савинском у Софију, да према подацима добијеним од агената, у Рамадан није довезен ниједан товар кожа. Увече је стигао одговор, у коме је Савински спомињао упућивање неког Дуновца, лица од поверења и провереног, који је задужен за цео посао око куповине кожа .

Команданту станице у Ренију је послата белешка да не наплаћује возарину од агената Руско-дунавског пароброАлексеј Тимофејев, Дарко Кремић дарства, јер превозе војне товаре на име Експедиције или на име Агенције .

Барон Гејкин, из 22. бригаде пограничне страже је дошао на састанак са командантом Експедиције .

У 7 сати увече су морнари организовали приредбу, као пробу пред молебан који ће се одржати у поноћ .

У 11 сати је почео молебан, на коме су били, осим старешина Експедиције и агената Руско-дунавског паробродарства, и морнари, посаде пароброда и баржи, званичници и представници власти из Ренија. По завршетку молебана, командант Експедиције је одржао говор и подигао здравицу у част Његовог Императорског Величанства, Врховног главнокомандујућег и за победоносну руску војску, што је дочекано са гласним узвицима „ура“ .

Гостима је послужена вечера и шампањац .

Тада је командант Експедиције добио телеграм који га је уверио да Господар Император признаје његов труд и напоре, везане за сталну опасност, и којим га је свемилостиво одликовао за његове заслуге Орденом Светог Владимира, III степена .

Капетан фрегате Јермаков је по свемилости Његовог Величанства одликован Орденом Светог Владимира IV степена .

РГАВМФ, ф. 418, оп. 1 д. 3440, лл. 43– 57 .

9. Кратак преглед делатности и живота инжењеријског одреда посебне намене у Србији, 1914 – 1915 Почетком августа 1914, главни инжењер луке „Александар Трећи“, инжењеријски пуковник Добров предао је управу луке лучком Команданту који се вратио из Либаве.175 Затим је је отишао у Петроград, где је позван у Управу морнаричке грађевинске службе, да би по доласку био стављен на располагање Генералштабу Ратне морнарице .

Начелник Генералштаба му је 12. августа дао задатак да организује све што је неопходно за прелаз преко реке Дунава, са територије Србије и по потреби врши све неопходне инжењеријске послове у српској војсци, везане за прелаз преко река и утврђивање положаја; да набави све што је потребно из резерви припремљених у Русији за испуњење тих задатака у Србији, где са свом донесеном опремом треба да ради по плану Српске врховне команде .

Добивши од српског посланика, господина Спалајковића, неколико упутстава која се односе на могућност преношења у Србију било чега везаног за испуњење задатих послова, инжењеријски пуковник Добров је, по наредби начелника штаба, 16. августа дошао из Петрограда у Севастопољ .

Тамо је од команданта Црноморске флоте добио дозволу да изабере из вишкова лучког материјала оно што ће му бити неопходно за испуњење раније добијених задатака и да узме под своју команду неопходне подофицире и морнаре из Николајева, а, у крајњем случају, и официре из оближњих лука .

Пошто је у лучким складиштима изабрао све што је могао и наредио брзо слање у Одесу, инжењеријски пуковник Добров је 20. августа отпутовао у Одесу. Тамо је је стигао 23 .

августа и истог дана је отишао до Дунава код Галаца, да би лично испитао реку и могућности пловидбе по њој. Пошто се 26. августа вратио у Одесу, инжењеријски пуковник ДобЛука Александар III - војна лука поред града Либава (Лијепаја); значајна поморска база Руске империје у региону Балтичког мора .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић ров је од тада, па до 3. септембра проучавао могућност пловидбе обалом Црног мора до Херсонеса и по рекама чија су ушћа у том подручју .

Пошто му је одобрена молба коју је тада поднео, добио је одређену количину материјала из одеског инжењеријског и минерског магацина, артиљеријског и интендантског складишта, започео је одабир материјала из тих залиха, паковање материјала и прикупљање истог на посебно одвојеним баржама, реквирираним, на основу ратне обавезе, од државног Руско-дунавског паробродарства. Уз одлуку да за доставу и изградњу понтонског моста у Србији највише одговарају пловила са Дунава, инжењеријски пуковник Добров је заједно са капетаном Руско-дунавског паробродарства, мобилисаним за потребе Ратне морнарице, а у садејству са надзорником риболова на Дунаву, инжењером Клером, и управником инжењеријских радова на Дунаву из Министарства трговине и индустрије, инжењером Шевељовим, и агентима Руско-дунавског паробродарства из Вилкова, Килије, Измаила и Ренија, набавио, по разним местима на Дунаву и његовој делти, 147 бродова, просечне носивости од 3.5 – 4 t.176 Ти бродови су били сакупљени у неколико Агенцијских представништава и утоварени на барже. Требало је да се све барже нађу у одређено време у Ренију, одакле је полазио сав транспорт са материјалом и особљем .

Осим тога, у Одеси, Херсонесу, Измаилу и Ренију су уз помоћ надзорника послова одеске трговачке луке инжењера Бахметјева, надзорника послова црноморских лука инжењера Пеља, команданта херсонешке трговачке луке капетана фрегате Иванова-Кроса и инжењера потпуковника Лебедјева, Бељакова пристиглих 6. септембра у Одесу на располагање инжењеријском пуковнику Доброву, као и нешто раније пристиглог вишег техничара Волчанецког били су набављени моторни чамци, сидра, затим дрвни и други материјал, као што су дизалице, ужад, конопци, блокови, катран,

У руском тексту руска мерна јединица пуд – 16,380496 kg .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата уље, кучина и сл., као и одећа за раднике, алат и намирнице за исхрану особља .

Инжењеријски пуковник Добров је 11. септембра телеграфом добио допис од начелника Генералштаба Ратне морнарице да организује војну заштиту припремљеног транспорта на путу ка Србији и да води транспорт под својом заштитом, због могућег напада аустријских бродова. Зато је он брзо затражио и преузео од команданта Црноморске флоте за наоружање бродова Руско-дунавског паробродарства мобилисаних за ратне потребе одговарајући број топова од 75  mm и 47  mm и митраљеза са особљем. Заједно са бродским инжењером Добровољачке флоте, капетаном Аљимовим и управником Руско-дунавског паробродарства, инжењером бродске механике Јермаковим, убрзано је израдио шему наоружања бродова, према којој је у одеским радионицама Добровољачке флоте урађена припрема за постављање наоружања .

У Одесу су 17. септембра транспортом „Буг“, достављени топови, а 21. септембра је први наоружани пароброд „Румунија“ изашао на море, са инжењеријским пуковником Добровим. Том приликом је извршено пробно гађање из инсталираног наоружања: три топа од 75 mm, четири топа од 47 mm и два митраљеза. Инжењеријски пуковник Добров је наредио капетану фрегате Волкенауу, поручнику фрегате Дегћареву и артиљеријском официру са „Синопа“, поручнику Кољубакину да изврше испитивање артиљеријског наоружања .

Са једнако опремљеног пароброда „Гроф Игњатијев“ пробно гађање је било извршено 23. септембра. Пробно гађање по непокретним метама изведено је 24. септембра са истих пароброда .

У исто време су у Ренију била наоружана још три пароброда, мада не тако јако. Особље неопходно за топове и митраљезе, које је инжењеријски пуковник Добров затражио од команданта Црноморске флоте, стигло је у Одесу 21 .

септембра, и захваљујући томе провера пароброда и наоруАлексеј Тимофејев, Дарко Кремић жања, укључујући и гађање по непокретним метама, било је изведено са сталним посадама, распоређеним на топове и митраљезе према распореду који је саставио поручник Дегарев .

Осим војничког персонала, из Севастопоља и Николајева су 22. септембра послати морнари за рад на прелазу преко реке, укупно 53 човека, заједно са кондуктором и лекарским помоћником. Инжењеријски пуковник Добров је у свој одред уврстио и војне најамне раднике и људе мобилисане у Ратну морнарицу различитих занимања, механичаре, браваре, водоинсталатере, дрводеље, чамџије, укупно 24 човека .

На молбу коју је упутио штабу Одеског војног округа, инжењеријском пуковнику Доброву на располагање је стављен лекар Конаржевски, који је позван из резерве .

Када је инжењеријски пуковник Добров све завршио и организовао за поход, Генералштаб Ратне морнарице га је прогласио вођом похода, што је потписао капетан бојног брода флигел-ађутант Весјолкин, који је стигао у Одесу са штабом 25. септембра .

Првог октобра 1914. сви транспортни бродови, којима се придружило још неколико баржи натоварених коњима, изашли су из Ренија и 8. октобра стигли у Радујевац и Прахово .

Растерећене барже и бродови кренули су 12. октобра из Прахова натраг у Рени. У Прахову је остао инжењеријски одред инжењеријског пуковника Доброва, са којим је био и његов командант, два инжењеријска помоћника, један виши морнарички грађевински техничар, лекар, један кондуктор флоте, 59 морнара, 24 војна најамника и људи мобилисаних у Ратну морнарицу и један капетан Руско-дунавског паробродарства, такође мобилисан за потребе Ратне морнарице .

Од 13. до 28. октобра је трајао утовар, јер смо возове за превоз материјала добијали доста споро, терет смо послали на назначено место на реци Морави, где је из Прахова био послат и део људства са официрима .

28. октобра је био завршен последњи утовар и одред је отишао у ново одредиште, где је стигао 30. октобра увече .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата По доласку на место сталне дислокације стигла је молба српске Врховне команде да се од приспеле опреме изради понтонски материјал који би као прво могао да се вози не само железницом, са претоваром са пруга нормалног колосека на уске пруге, већ и друмским путевима, и као други услов, материјал који би био погодан за брзу градњу мостова за прелаз река различите ширине. Поред тога, припрему таквог материјала би требало обавити тако што би мост у свако доба могао бити расклопљен и превезен на друго место и употребљен за прелаз реке. Инжењеријски пуковник Добров је предложио тип мостова за прелаз и потребан материјал, а све је то било размотрено и одобрено за израду у инжењеријском одељењу Врховне команде, а испоставило се, како је инжењер и претпостављао, да ће одред користити не само свој материјал, већ и само своје људе .

С обзиром на то се одред сместио на договореном месту, почео је убрзан рад на преправци пристиглог материјала у делове за изградњу понтонског моста према предлогу који је саставио инжењеријски пуковник Добров и одобрила српска Врховна команда. У исто време одреду је било наређено да постави дрвену оплату на осам железничких мостова, да би њима могла да прође војска и запрежна кола .

Тридесет мина, које је одред донео за одбрану прелаза, биле су по наредби Врховне команде постављене на Сави и Дунаву ради спречавања проласка монитора. Поред тога, због претпоставке о потребама премештања Штаба Врховне команде јужније од места дислокације одреда, начелнику одреда је било наређено да узме учешћа у утврђивању и одбрани сопствених положаја, који су добили карактер фронта .

Крајем новембра се разболео један од помоћника команданта одреда, инжењеријски потпуковник Бељаков, и то толико озбиљно да је морао да се врати у Русију. Без обзира на смањен број официра, организовани рад мотивисан жељом да се да се брзо и добро изврши омогућио је да се већ 8. децембра на реци Морави постави понтонски мост дужине 174 m, изграђен у потпуности од довезеног материјала, који Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић је одред одржавао до краја свог боравка на стратегијски битном Цариградском друму по коме пролази до 800 запрежних кола дневно. Након рапорта о овом постигнућу инжењеријски пуковник Добров је добио од начелника штаба следећи телеграм: „Министар Ратне морнарице је наредио да Вам упутим честитке и захвалност за оно што сте учинили. 5168“ .

Овај телеграм је охрабрио цео одред, о чему је инжењеријски пуковник Добров обавестио начелника штаба у следећем телеграму: „Одред је са усхићењем поздравио телеграм 5168 и са великом енергијом наставља да гради мост за другу реку“ .

Децембар је искоришћен за наставак израде дрвеног и бродског материјала према задатом типу и за уређење бивака одреда. Направљено је руско парно купатило за припаднике одреда и прање веша, пошто у околним местима и градовима није било никаквих купатила, а свуда се ширила тифусна инфекција, различитих типова, што је поуздано захтевало већи степен хигијене .

Пошто у саставу одреда није било пуно људи, командант је од српске владе испословао да добије групу радника за уређење уобичајеног квалитета живота у одреду. Осим тога, у децембру је одред морао пуно да ради на постављеном мосту. Река Морава, као планинска река, изузетно је осетљива како на топљење снега, тако и на кишу, због чега се ниво воде брзо повећа, разлије, а и брзина протока воде се знатно увећа. Све је то изискивало доста рада на продужавању и скраћивању моста, на раздвајању и спајању моста, како би се пропустило грање и дрвеће, које је река ишчупала река и које је по њој пловило .

У јануару је одред био заузет израдом материјала за мост, надзором изградње моста и надзором над остављеним материјалом на обали реке, који је Морава, при повећању водостаја, могла да однесе, а при његовом паду – да остави чамце на сувом .

У фебруару је одред имао четири врсте послова: побољшавао је обраду припремљеног материјала, пре свега Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата потпорних греда, које смо, са циљем олакшавања терета уз очување исте отпорности, истесали у четвртастом пресеку .

Такође су направљене и лако преносиве ногаре за мост, погодне за постављање на обалу .

Поред тога је настављен надзор над мостом, који је одред поставио, и чување ускладиштеног материјала на обали, који је у фебруару требало чистити од снега и премештати због воде која се скупљала. У фебруару је формиран карантин за оболеле, који у њему треба да бораве до констатације болести и одласка у болницу. У фебруару је Врховна команда предложила да се истражи део Мораве све до њеног ушћа у Дунав, као и њене притоке. Тако би се сав материјал за мост могао послати сплавовима у Дунав, преко кога је на пролеће требало направити понтонски мост за офанзиву српске војске у Банату. Под командом инжењеријског пуковника Доброва и уз помоћ српских официра било је извршено извиђање реке Мораве и дела Дунава. У неким пределима поред ушћа и града Смедерева непријатељ нас је уочио за време радова и отварао паљбу на нас .

У марту је одред чувао постављени мост и припремљени материјал. Поред тога, тада је одред направио велику скелу и, по предлогу Војно-железничке инспекције Врховне команде, прозорске оквире на железничкој станици, ради хитне изградње бараке за инфициране. Крајем марта, пред Ускрс, командант одреда је спровео велико чишћење, дезинфекцију и кречење кухиње, мензе и свих спаваоница одреда због великог броја инфицираних око бивака одреда .

У априлу је одред поред чувања моста и материјала на обали реке, прегледао и све дрвене и сва три моторна чамца, преконтролисао и подмазао моторе. У Русији је у фебруару био готов додатни дрвени материјал и чамци, које нам је доставила флотила, а у априлу је сортиран и извршена је основна припрема. У априлу је била готова и друга, мања скела истог типа као и већ направљена већа скела за коју је нацрт направио командант одреда. У априлу је командант одреда, инжењеријски пуковник Добров, заједно са српским официАлексеј Тимофејев, Дарко Кремић рима и припадницима одреда под непријатељском ватром, извршио подробно извиђање терена, састављање карте и описивање Дунава око ушћа реке Мораве, и реке Саве око ушћа реке Колубаре .

Та извиђања су извршена на предлог Врховне команде и послужила су за детаљну израду планова за прелазак у аустријски Срем, с тим да су сви планови које је поднео инжењеријски пуковник Добров били одобрени од стране Врховне команде у потпуности. Дуж Дунава и ушћа Мораве, дуж Саве и ушћа Колубаре извиђања су вршена под ватром непријатеља, чији положаји су се налазили на другој обали Дунава и Саве, а који је надгледао нашу обалу са осматрачница и из авиона. Локална српска стража смештена код ушћа Мораве грешком није била обавештена о доласку моторног чамца. Без обзира што су се на чамцу поред групе извиђача инжењеријског пуковника Доброва налазили и један српски војник и официр, учесник извиђања и сарадник на изради карте, припадници српске страже су помислили да је то аустријски моторни чамац јер нису могли ни да помисле да овде може да буде пријатељских бродова макар и под руском заставом и скоро да су уништили целу посаду и чамац. У мају је у очекивању даљих наређења одред чувао постављени војни мост и материјал припремљен на обали Мораве .

Половином маја је било наређено да се демонтира војни мост постављен на Цариградском друму и да се замени са већом скелом коју је направио одред, а да се половина читавог мостовног материјала транспортује до ушћа реке Колубаре, ради будућег прелаза преко реке Саве. Другу половину материјала је требало припремити за брзи утовар и превоз ради израде другог прелаза преко реке Саве на тачкама које је одредио командант одреда за време претходних извиђања обала. Неколико пута се српска војска спремала за покрет у мају, док се и одред такође спремао за учешће у офанзивним операцијама у наредним месецима .

У јуну је одред имао три врсте послова. После дугог чекања појачања за одред због очекиваних офанзивних опеРуска војна помоћ Србији за време Првог светског рата рација, стигло је 146 нових морнара, сакупљених из различитих јединица, па су морали убрзано да се упознају са припремљеним материјалом и са предвиђеним радовима на склапању и расклапању мостова. Вежбали су копање ровова, постављање жичаних препрека, веслање и руковање топовима од 75 mm и митраљезима. Заједно са њима је стигао и дугоочекивани, последњи део материјала, који је обрађен на исти начин као и претходни. У јуну је одред такође вршио надзор над великом скелом постављеним за прелаз на Цариградском друму, која је имала слободну површину од 65,8 m2, као и над материјалом који је био распоређен на два места – на реци Морави и на реци Колубари. На овом другом месту било потребно посебно чувати материјал да га не би приметили и уништили стално присутни непријатељски авиони .

У јулу се одред бавио истим пословима као и у јуну. Попуна од 146 нових морнара била је слабо обучена и недисциплинована, па су у јулу морали да поред специјалистичке обуке вежбају и обичан егзерцир .

У августу је одред имао четири врсте посла:

1. Надгледање и чување пристиглог мостовног материјала који се налазио на реци Морави близу Ћуприје и на реци Колубари, код Обреновца, близу њеног ушћа у реку Саву, пограничну реку са Аустроугарском;

2. Одржавање велике скеле и војног понтонског моста на реци Морави, које је поставио одред;

3. Изградња два железничка бетонска моста преко реке Тимок на стратешки важној железничкој прузи Ниш–Књажевац, близу бугарске границе;

4. Радови на састављању делова железничког челичног моста на стратешки важној железничкој прузи Пожаревац–Осипаоница .

У септембру је одред наставио да ради исте четири врсте послова, које је добио у августу .

За све ово време, инжењеријски одред је од материјала који је добио у октобру 1914. и од материјала који је са великим закашњењем стигао у фебруару, израдио опрему, од које Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић се могао направити мост дужине 999 метара, за пренос терета до 3000 килограма, а поред тога и две скеле односно, припремили су толику количину мостовног материјала коју обично дуже два понтонирска батаљона, односно 600 подофицира и војника и 25-30 официра. Осим тога, одред се бавио и другим горенаведеним инжењеријским пословима: прилагођавањем железничких мостова за колски прелаз, градњом бараке за инфициране, припремом положаја за одбрану, проучавањем река – доњег тока Мораве, доњег тока Колубаре, делова Саве и Дунава, склапањем дела железничког моста преко реке Мораве, изградњом два железничка бетонска моста на реци Тимок, сталним одржавањем прелаза преко Мораве на Цариградском друму. Све ово је било могуће извршити уз велике напоре и залагање целог официрског састава одреда и свих подофицира и војника, а нарочито оног првог дела који је стигао на самом почетку. Средином септембра, командант одреда је оболео од маларије, па је добио дозволу да се врати у Русију. Са одобрењем Српске врховне команде отпутовао је преко Бугарске и Румуније, предавши заповедништво својим помоћницима – за интендатуру и персонал одреда капетану фрегате Леванди и за инжењерско-техничке послове инжењеријском штабс-капетану Богомољцу (послат у одред од стране Војног министарства), а општу команду, као најстаријем – капетану фрегате Леванди.177 У току проласка кроз Бугарску, инжењеријски пуковник Добров је приметио покрет војске, већином одевене у пољске униформе, али командант одреда нигде није осетио непријатељске испаде. У Софији је инжењеријског пуковника Доброва позвао к себи руски посланик, а да, при томе, по мишљењу посланика, није постојала никаква опасност, јер је у том тренутку све, у крајњој линији, зависило од цара Фердинанда. У Софији је могао да примети много Немаца; становништво, које је инжењеријски пуковник Добров могао да сретне, деловало је мирно и само понеки су били збуњени кретањем трупа. Пре Леванда, Дмитриј Дмитријевич (1884–1931) – капетан 2. класе. Завршио је Први светски рат у управи Главног војног начелника Архангелска и позадинског водног рејона .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата поласка, на станици у Софији је такође приметио активно кретање трупа, чули су се разговори између младих војних лица и цивила по изгледу Немаца, а приликом одласка једног ешалона, чули су се узвици „ура“ и певане су бугарске народне песме. У Румунији је инжењеријски пуковник Добров приметио генерално добар однос према Русима, како од стране војних, тако и од стране цивилних лица, и то најпре код војних лица и велепоседника Румуна. У Букурешту је био приметан огроман број Немаца, на шта су указивали у разговорима и сами Румуни .

У Русији инжењеријски пуковник Добров није боравио дуго, већ је кренуо натраг, одмах чим је сазнао за развој догађаја. У Ренију се срео са инжењеријским генерал-мајором Бутлером,178 који је био дужан да замени болесног инжењера у Србији .

У Ренију је добијен руски новац, који је инжењеријски пуковник Добров увек примао за одред, као и неке наредбе за господина Бока и поручника фрегате Драшусова од команданта Експедиције пристиглог из Румуније. Након тога су Добров и Бутлер заједно прошли Румунију и стигли у Турну Северин, да би одатле прешли у Србију. У Турну Северин су стигли 2. октобра и сазнали да је српска обала око насеља Текија, Кладенац и Кладово евакуисана, због тога што је област изнад Текије и са пожаревачке стране Мораве, окупирана од стране здружених аустро-немачких трупа. Непријатељ је онемогућио улазак у Србију из Турну Северина, који се налази прекопута српског насеља Кладово. Без обзира на то што су их у Турну Северину одвраћали, инжењеријски пуковник Добров и Бутлер решили су да уђу у Србију низводно од тог места, код српских насеља Брза Паланка или Кусак, одакле се краћим путем могло стићи у унутрашњост земље .

Спуштали су се на добијеном моторном чамцу „Александар Невски“. Док су се возили ка Брзој Паланци, приметили су да је цела румунска обала испуњена српским избеглицама, пре свега женама, старцима и децом. Румунско становништво је Бутлер, Бронислав Љвович – рођ. 1866. Унапређен је у чин генерал-мајора инжењерије у саставу морнаричке грађевинске службе 1913 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић дочекивало српске избеглице и исказивало видљиво велико саосећање и помоћ у току њиховог боравка у Румунији. Док су пролазили чамцем, у већој или мањој близини са српске обале се чула паљба .

Када су стигли у Брзу Паланку, инжењеријски пуковник Добров и Бутлер су прошли кроз то насеље; оно је било у потпуности напуштено од стране српских власти и војске која је тамо била смештена .

Младо локално становништво и придошлице из околних места у унутрашњости Србије, стајали су у близини зграде општине и чекали свој ред за прелаз на супротну румунску страну. Сви коњи и коњске запреге су одвучени у унутрашњост Србије .

Остао је још мали број бикова и и неколико таљига. На обали близу понтона и задружног дома, стајали су сандуци са гранатама калибра 75 mm. Заменик старешине села, којег је нашао инжењеријски пуковник Добров, објаснио је да је само то остало непотопљено од веће количине која се налазила у Брзој Паланци, а која је, заједно са једним топом, била потапана неколико дана. На неколико сандука видели смо жиг руских фабрика. Сакупљене резерве сена у Брзој Паланци су догоревале. Заменик старешине нам је саопштио и да је добио наређење да спали резерве сена, брашна и жита и да се после тога повуче у Румунију; сено је спалио, а решио је да одређену количину брашна и жита узме за исхрану становништва, које је из складишта износило брашно и жито у рукама, а неки и на воловским колима. Према речима старешине, требало је да, пре доласка непријатеља, он спали неподељени остатак. Непријатељ је заузео пут који води од Брзе Паланке ка унутрашњости и пролази кроз Милановац и Штубик, а налазио се на 5–6 km179 од Брзе Паланке. На тај начине је одвојио обалу Дунава на потезу Текија – Кладово

– Брза Паланка од остатка земље. То је постало свима јасно приликом неуспелог покушаја пробоја из Брзе Паланке ка унутрашњости Србије .

У руском тексту је руска јединица за дужину верста – 1.066,8 m .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата Схвативши да не могу стићи у унутрашњост Србије из правца Брзе Паланке, инжењеријски пуковник Добров и Бутлер су решили да иду даље и да се спусте чамцем, који су оставили на обали, док се не види како ће прећи у Србију .

Циљ им је био да изађу на трећи, последњи пут, који води од Дунава у унутрашњост Србије преко Зајечара. О њему нису могли добити тачне податке у Брзој Паланци, осим упозорења да морају бити опрезни и да имају у виду могућност да је бугарска или уједињена бугарско-аустријска војска заузела тај пут. Приликом доласка на означено место искрцавања, село Кусјак, било је приметно одсуство Срба на српској страни, а исто тако њихово присуство у близини, на супротној, румунској обали. У исто време су се чули звуци чамца који је ишао са румунске обале, без заставе. Дошавши чамцем до румунске обале, инжењери су сазнали од пограничних румунских војника и српских избеглица да је бугарска војска заузела Кусјак и мало удаљенији Горњи Милановац. Бугари су заробили све Србе који су се спремали за бег и два румунска погранична војника који су им помагали око припреме прелаза, те да су заузели све путеве који воде од Неготина и Зајечара до обале, па су се распоредили по унутрашњости и сјединили са аустријско-немачком војском неколико дана раније. На тај начин су 4–5. октобра одсекли обалу Дунава, што се и поклапало са гласинама и новинским вестима, које су добијене пред полазак чамцем из Турну Северина. Док смо добијали ова обавештења, на српској обали се појавила бугарска коњичка патрола која је ишла из Горњег Милановца ка Брзој Паланци .

Пошто нису могли да уђу у Србију ни преко последњег преосталог пута, инжењери су се вратили у Турну Северин, осматрајући небо изнад Дунава, у нади да ће видети неки авион којим би се пребацили. Испоставила се дфа је та претпоставка неоснована, јер Експедиција није имала свој авион, а нису могли да добију ни румунски. Док су се враћали Дунавом ка Турну Северину, јужно од Брзе Паланке виАлексеј Тимофејев, Дарко Кремић дели су аустријског осматрача на „ваздушном шару-змају“ и чули активно пушкарање .

Инжењери су стигли у Турну Северин током ноћи 12 .

септембра, где су сазнали да је аустро-немачка војска почела да поставља батерију и копа пешадијске ровове на супротној, српској, обали. Осим тога, пошто се на том обалском појасу налазила већа количина стоке, они су је сакупили и одвели до места на коме ће је пребацити преко Дунава. Аустроугарски пароброди су стајали близу Турну Северина и били спремни да крену низводно Дунавом са аустријским пилотима који су стигли у Турну Северин. Избеглице су добиле позив од аустријског конзула да се врате у своје домове, али су се они уздржавали од тога. Касније смо сазнали да је непријатељ код Зимине, узводно уз Дунав, сакупио велики број баржи натоварених разним материјалом и наставио скупљање старих баржи, које је требало да буду послате Тимоком до борског рудника бакра, јужно од Радујевца .

Инжењерци Добров и Бутлер су из Турну Северина известили команданта Експедиције о свом покушају преласка и повратку и замолили га да им да своје инструкције. Пошто су провели неколико дана у Турну Северину и увидели да не постоји никаква могућност да у скорије време уђу у Србију, инжењери су се упутили у Рени, где се налазила Експедиција, а где су се, такође, обрели и неки припадници из одреда капетана Семјонова, који је боравио у Србији, у Кладову .

Инжењер Бутлер је остао у Ренију са члановима Експедиције, а инжењеријски пуковник Добров је добио други распоред, па је отишао у Генералштаб Ратне морнарице, у Петроград, где му је било седиште .

У Турну Северину, као и на свим путевима кроз Румунију, инжењери су наилазили на потпуно разумевање и сарадњу код свих лица са којима су се сусретали, што се нарочито могло уочити код чиновника турнусеверинске полиције и војника Они се нису устручавали да искажу своје наде у то да ће у скорије време Русија заједно са њима провести Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата војску кроз Румунију на Бугарску, која је издала словенство, и на њену савезницу, Аустрију .

Имајући у виду развој догађаја, српска врховна команда је крајем септембра издала наређење одреду да сакупи сав материјал и све делове одреда, који су радили у граничном појасу, у базу близу Ћуприје. У складу са тим, материјал за мост и три моторна чамца, који су се налазили на ушћу Колубаре у Саву, близу Обреновца, као и особље, утоварени су и отправљени кроз Младеновац у Ћуприју .

Последњи товар је отпремљен под непријатељском ватром. Заједно са припадницима који су ту радили, отпремени су и компресор и бушилица, који су биле потребни за састављање делова железничког моста близу Пожаревца, где су, такође, позвани и сви припадници одреда са бугарске границе, који су успешно обавили посао изградње железничког бетонског моста преко реке Тимок. На Цариградском друму, главној артерији којом се кретала и куда се скупљала српска војска, одред је поставио војни пловећи мост на реци Морави, куда је, заједно са раније постављеном скелом, пребачен велики број теретних запрега, војних аутомобила и јединица .

Аустро-немачка војска се кретала у позадини српске војске у два главна правца: железницом која иде од Обреновца и Београда ка Нишу и долином Мораве, односно од Смедерева и Дубровице ка Пожаревцу и Ћуприји, у чијој се близини налазила база одреда .

Одред је добио наређење од српске врховне команде 9 .

октобра да сав мостовни материјал, који је сакупљен код Ћуприје на реци Морави, заједно са постављеним понтонским мостом и авионом, преда локалним српским властима, а сам одред да се упути железницом у Краљево, са преосталом опремом и моторним чамцима. У том тренутку, инжењеријском одреду се придружио и мали одред поручника корвете Григоренка .

Одред је кренуо у два ешалона. У Краљеву се није дуго задржао. Предложено им је да српским властима у Краљеву Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић оставе најтежи терет и топ калибра 75 mm и да крену пешке долином реке Ибра на југ, ка Призрену и Битољу, па до Солуна, који је одређен као место где ће се окупити све стране мисије и одреди који делују у Србији. О томе су одлуку донели војни изасланици свих савезничких држава заједно са српском врховном командом. Од два топа калибра 75  mm, које је инжењеријском пуковнику Доброву доделио Штаб Команде Црноморске флоте, одред је код себе у Србији имао само један; инжењеријски пуковник Добров је оставио други топ према наредби команданта Експедиције из октобра 1914 .

за потребе наоружавања бродова Експедиције .

Повлачење на југ је било веома тешко, посебно кроз високе планине између Призрена и Битоља. При том је цео тај простор лежао дуж линија ратних операција .

Вршилац дужности команданта одреда, капетан фрегате Леванда је одлучио да по било коју цену стигну до Битоља, да би успели да изађу на железничку пругу и да само у крајњем случају крену на запад преко албанских планина и избију на Скадар. Захваљујући енергији капетана фрегате Леванде, као и свих официра, одред је успео да стигне у Битољ пре него што га је заузео непријатељ. У сарадњи са тамо смештеним енглеским конзулом добијено је одобрење за брз пролазак железницом кроз Грчку до Солуна посебним возом, којим су оба одреда и део одреда поручника Семјонова стигли до Солуна, где су се убрзо укрцали на француске бродове. Током преласка преко планина, због недостатка коња и волова, као и повећаног броја оболелих, морали су да оставе српским властима доста опреме, па и личних ствари. Француским бродовима одред је био превезен у Марсеј, а одатле у Брест .

Тада су капетан фрегате Леванда и нижи техничар морнаричког грађевинског одељења Иваненко, који је био у саставу инжењеријског одреда, добили преко Руског морнаричког изасланика у Француској наређење да појединачно дођу у Русију у што скорије време. Тамо су намеравали да их распореде на Бело море, а да, при том, капетан фрегате Леванда преда команду над одредом капетану фрегате Иљину, који Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата се налазио на челу дела одреда поручника Семјонова. Након тога је капетан фрегате Леванда са техничаром Иваненком и заставником Сичевим из одреда поручника Семјонова, који је, такође, позван да се брзо врати, отпутовао преко Енглеске, Норвешке и Шведске у Русију .

Мало пре одласка одреда из своје базе у близини Ћуприе, одред је од Експедиције добио новац, на молбу капетана фрегате Леванде, али је, уместо руског новца који је одред увек тражио, из непознатог разлога послат српски папирни новац .

Ред који је инжењеријски пуковник Добров завео око новчаних давања, предвиђао је уплате у руском новцу, који је уз помоћ српских власти могао да се делом замени по веома повољном односу од 100 рубаља за 280 динара. Установљени ред је био поремећен када је из Русије Експедиција послала српски папирни новац, који нико на територији Србије није хтео да прими, а и када јесте, то је било по веома ниском курсу .

Одред се у Бресту састао са Руским мисијама и одатле кренуо морем, поред обала Енглеске и Норвешке у Александровск на Мурману,180 где су из Министарства Ратне морнарице послате кратке бунде и топла одећа, на молбу капетана фрегате Леванде .

Однос српске војске, српске врховне команде и, уопште, целе Србије према инжењеријском одреду био је, све време, предусретљив и срдачан. Локално становништво је са великом пажњом посматрало све послове које је одред обављао .

Свеопште поштовање, које су стекли командант и поверени му одред у српским очима, најбоље се може исказати тиме што је команданту дато неограничено овлашћење да, када му је то неопходно, добије од свих српских власти и општина потпуну сарадњу, бесплатне поштанске услуге, бесплатно слање свих шифрованих и службених телеграма у Србију и иностранство, и право на издавање „објава“ за слободан пролаз и бесплатно путовање по целој Србији. О том поштоАлександровск-на-Мурмане (сада се зове Поларни) – град и лука на обали Колског залива на Баренцовом мору 30 km од града Мурманска .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић вању говори и чињеница да је командант одреда два пута је био у посети код краља Србије, Петра I, а цео одред је једном представљен краљу, а једном престолонаследнику Александру, који су, приликом личног сусрета са командантом одреда изразили велико задовољство радом одреда .

Осим тога, одред је, приликом победе српске војске у новембру 1914, удостојен следећим телеграмом од краља Србије: „Пуковнику Доброву – захваљујем на честитки и изјави симпатија – Петар“.181 Главнокомандујући српске војске и престолонаследник краљевић Александар, због честитке поводом победе српске војске и рођендана његовог краљевског Височанства, које му је упутио одред, почаствовао одред телеграмом, упућеним мало пре пријема код Високомилостивог краља: „Команданту инжењеријског одреда, пуковнику Петру Доброву – ви и ваша јединица примите моју топлу захвалност за честитке које сте ми упутили поводом мог рођендана – Александар“ .

Инжењеријски одред је послао следећи телеграм: „Његовом Величанству Краљу Петру Првом – Руски инжењеријски одред нарочите мисије у Србији са радошћу узима учешћа у патриотској манифестацији са целим грађанством града Ћуприје поводом велике победе коју је постигла победоносна војска Вашег Величанства, Усрдно молим Ваше Величанство да примите моје најдубље честитке поводом ове победе и изразе дивљења целог одреда пред непобедивом српском војском и њеним Врховним Заповедником“ .

„Његовом Краљевском Височанству Престолонаследнику Александру – Удостојени јуче Високомилостивом пажњом и пријемом Његовог Величанства Вашег Узвишеног оца, официри, подофицири и војници Руског инжењеријског одреда за посебну намену у Србији после свечаног Богослужења одржаног у присуству свих мештана сакупљених на челу са окружним начелником и војним командантом Ћуприје потпуковником Марковићем кличу Вам громогласно ура на дан Рођења и у част Вашег Краљевског Височанства и моле Ови телеграми у документу су наведени на српском са руским преводом појединачних српских речи неразумљивих руском уву .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата Вас да примите најдубље изразе радости и симпатија поводом великих победа, које су Ваши дични соколови под Вашом Врховном командом однели над заједничким непријатељем Словенства“ .

Српска врховна команда, на челу са начелником штаба војводом Радомиром Путником, се, такође, пажљиво опходила према одреду, коме је упутила и телеграм: „Инжењеријском пуковнику Доброву команданту инжењеријског одреда – Вама, официрима, подофицирима и војницима вашег одреда срдачно се захваљујем на послатој честитки са жељом да нам наши заједнички напори до сада у новој години буду крунисани успехом за општу ствар – Војвода Путник“ .

„Команданту инжењеријског одреда Руском пуковнику Доброву – Са свима официрима, подофицирима и војницима повереног Вам одреда примите захвалност на честитки и поздрав – Начелник штаба Војвода Путник“ .

Председник Министарског савета, господин Пашић дао је одреду право сталног коришћења просторија које су првобитно биле намењене за привременом смештају одреда. Те просторије је одред преуредио за своје потребе и направио купатило, пекару и карантин за болеснике, и ту био стално базиран без обзира на све даље покрете и привремена становања одреда .

Осим тога, Врховна команда је свим официрима одреда, према рангу који су заузимали у одреду, доделила високо српско ордење. Кондуктор флоте, из састава одреда, добио је Орден Светог Саве V степена, а сви подофицири и војници из првобитног састава одреда добили су различите медаље за војне заслуге .

Као показатељ угледа инжењеријског одреда инжењеријског пуковника Доброва може да послужи мишљење комисије, која је дошла у Србију да оствари увид у потребе свих одреда Министарства Ратне морнарице смештених у Србији и да види шта им је потребно у току зиме. Она је саопштила одреду да је свуда где се обратила са писмима са препорукама добијеним од одреда наишла на посебну предусретљивост и Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић пажњу. Одред је наилазио и на велику пажњу и уважавање код Високих представника Руског посланства и конзула у Србији, као и код Руског војног изасланика, што се могло уочити и у томе да су подофицири и војници одреда добили од њих новац за Божић и Ускрс, украсе за јелке, дуван и доњи веш .

Командант Експедиције за посебну намену, капетан бојног брода флигел-ађутант Весјолкин је посетио одред два пута са својим штабом – 14. новембра и 3. јула, а приликом друге посете је прегледао све јединице одреда и послове на којима је одред радио и припремљени материјал и изразио своје задовољство, што је поновљено у наредби бр.

1983 која је уследила након извештаја комисије:

„Комисија коју сам ја одредио, на челу са капетаном фрегате Деђухином, прегледала је грађевински и економски део инжењеријског одреда пуковника Доброва и нашла да је све у реду, што је заслуга, како самог команданта одреда, тако и брижљивости господе официра и техничара одреда. Срећан сам што ово могу да кажем о експедицији која ми је поверена. Флигел-ађутант Весјолкин“ .

Комисији капетана фрегате Деђухина, која се састојала из шест људи, дат је задатак да преконтролише све одреде морнаричке управе, који се налазе у Србији, по грађевинској и економској грани и да установи опште стање, да на лицу места, утврди потребе одреда за зиму, да би се оне одобриле, као и да се упозна са општим стањем одреда, како по економској, тако и по грађевинској грани, што је председник комисије два пута предочио свим припадницима Експедиције .

Инжењеријски одред је успоставио другарске односе са минерским одредом поручника фрегате Волховицког, који се налазио у близини, па су му често помагали давањем шећера, неких ствари и новца. То је и њима у јуну и јулу било потребно, па су морали да смање давања официрима и нижим чиновима у одреду. Поред тога, у сагласности са командантима одреда, лекар инжењеријског одреда је водио рачуна и Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата о санитарним и лекарским потребама минерског одреда, где је одлазио једном месечно .

Здравствено стање припадника одреда било је задовољавајуће, осим у време покрета од Краљева ка Битољу. Постојање купатила и карантина, те дезинфекција и чишћење просторија, довели су до тога да број оболелих од тифуса буде јако мали. Било их је само четворица, и то двојица од повратног и двојица од пегавог тифуса, и све се завршило без смртног исхода. По наредби команданта одреда, у мају и јуну је француски лекар специјалиста вакцинисао све чланове одреда, прво против трбушног тифуса, а потом и против колере. Храна од које су се правила уобичајена руска јела, била је увек свежа, и припремана је од велике количине намирница које је одред добио из Русије. На тај начин се чувало здравље свих припадника одреда. Било је тешко борити се против оболевања од маларије, која је колала у јулу, августу и септембру и реуме од којих је оболео велики број припадника одреда. Између осталих разболео се и командант одреда и то од тежег облика маларије. Ове болести су нарочито захватиле одред приликом повлачења из Краљева у Битољ .

Неки припадници одреда лечили су се у амбуланти при одреду, а теже оболели су стављани под надзор руских лекара у окружној Ћупријској болници, болници Петроградског словенског добротворног друштва и у болницама Московске и Петроградске мисије .

Главни лекар Експедиције је 9, 14. и 19. јула извршио медицински и санитарни преглед делова одреда, који су били у разним местима, и био је у потпуности задовољан како спремљеним јелима, тако и смештајем и држањем одреда, тада распоређеног у четири места .

Држање одреда у духовном смислу и елан у раду су били резултат напорног рада команданта одреда, официра и техничара који су повремено наилазили на поприличне тешкоће. Са једне стране радови су вођени у, за руске навике, страним условима српске свакодневнице, а са друге стране, не баш увек истинити извештаји о борбама руске државе са Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић непријатељем и осећај извесне усамљености били су изражени у великој жељи да се што пре заврши са напорним и не увек видљивим инжењеријским пословима одреда и да се ступи у борбене редове српске војске или четника. Та жеља је била свеприсутна и његов командант и потчињени му официри су морали да потискују код осталих припадника одреда као и у себи самима. Горенаведени телеграм са изразима захвалности министра Ратне морнарице, пријем одреда код краља Србије и престолонаследника, посета команданта инжењераца Врховној команди, њихове похвале раду одреда, добри односи са Руским посланством у Србији и, коначно, одликовање рада одреда високим српским ордењем, били су за команданта и официре подршка која их је умиривала и бодрила у даљем раду. Као средство за умиривање и бодрење људства у одреду, служило је и празновање имендана владара, Божића, Нове године, Ускрса, посете оближњој цркви, у којој су припадници одреда успели да организују хор, и често освртање на ратна дејства, што је чинио командант приликом свог обраћања одреду, као и подробна објашњења тих дејстава на карти његовог помоћника инжењеријског штабс-капетана Богомољца и командира чете, вишег техничара морнаричке грађевинске службе штабс-капетана флоте Шустова .

Састав одреда се, од почетка рада организације, неколико пута мењао. Нарочито официрски, па је, од првобитног броја, у њему остало само троје људи до септембра – командант одреда, виши техничар морнаричке грађевинске службе Волчанецки (водио је интендантске, канцеларијске, а касније и финансијске послове) и лекар одреда, Конаржевски, позван из резерве. Осим њих, у септембру су у одреду била и два помоћника команданта одреда, за инжењерско-техничке послове инжењеријски штабс-капетан Богомољац и за позадинске и персоналне послове, капетан фрегате Леванда .

Обавезе четног старешине и у исто време део инжењерских послова је сносио виши морнарички грађевински техничар штабс-капетан флоте Шустов. На положају инжењеријских Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата официра су били млађи морнарички грађевински техничар Ивањенко и обвезник војно-бродарске службе из Руско-дунавског паробродарства помоћник капетана Шевченко, кормилар дуге пловидбе. Подофицира и војника у септембру и окторбу је било 173, већином прекомандованих из јужних лука. Неколико њих је било послато из Балтичке флоте, са три кондуктора. Један од њих је био Боржаков, који је ту био још од самог почетка и истицао се као један од највреднијих радника у одреду. Још двојица су послата почетком септембра да би преузели дужности команданата получета .

Највећи број морнара – 206, инжењерски одред је достигао у јуну и јулу, али је један део (три човека) био пребачен у минерски одред поручника фрегате Волчанецког, а 30 људи у одред капетана Семјонова. Осим тога, у одреду је било седам војних најамних радника и морнаричких резервиста, два Србина, прикомандована у одред, као преводиоци „обавезници чиновничког реда“ – људи веома образовани, од којих је један био ученик руског Московског Конзерваторијума, а други Петроградске Академије уметности, и један редов Србин .

Инжењеријски пуковник Добров .

24. јануара 1916 .

РГАВМФ, ф. 609., оп. 1, д. 401, л. 1-13 .

–  –  –

Одред поручника фрегате Волковицког се налазио у Србији, а у његовом саставу су били: 1. поручник фрегате Волковицки, 2. поручник корвете Григоренко, 3. поручник корвете Јакушев, 4. морнарички потпоручник Черемисинов и 5. српски активни потпоручник Кораћ, са 45 нижих чинова флоте. Одред је имао намеру да, у сагласности са српском Врховном командом, постави мине у делу од Ђердапа и узводно, на Дунаву и Сави, дуж српске обале. Тамо су, на неколико места постављене минске станице, оспособљене за лансирање мина Вајтхед. Циљ одреда је био да блокира слободан пролаз бродова aустроугарске флоте на том делу Дунава и да им не допусти пролаз на доњи Дунав, кроз Ђердап. Прву половину задатка одред је одлично испунио: замке са минама су постављане са чамаца и под великим ризиком, под непријатељском ватром и то је у великој мери ослабило активност речне флоте. Од ових мина су оштећена два аустријска монитора, „Темеш“ и „Самош“ и оклопни пароброд „Београд“, који је желео да продре кроз Ђердап, да би у Бугарску доставио товаре мина, који су даље ишли у Турску .

Мора се одати велико уважавање храброј делатности свих набројаних официра и поверених им подофицира и војника, који су храбро и са потпуним познавањем посла и ратних услова стајали на одбрани части и славе руског оружја .

Уз ово прилажем и план ратишта на ком је радио одред, са тачно назначеним местима где су постављене замке и мине.182 Прилог 1 се не објављује .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата

2. Одред капетана Семјонова Пример бр. 1. Одред капетана Семјонова, официра који су показали своју храброст још у току Јапанског рата, у чији састав улазе: штабс-капетан Зенкевич, морнарички потпоручник барон Унгерн – Штернберг, заставници Елишкевич и Ставров, са два моторна чамца „Кинжал“ и „Сабља“, под командом поручника корвете Иванова 12,183 морнарички потпоручник Шахов, пароброд „Тираспољ“ и баржа – касарна са 30 подофицира и војника .

Овај одред има задатак да постави минске запреке, и препреке са мрежама, у Ђердапу, на аустријској граничној обали на Дунаву. Овај одред је морао да чува поменуте запреке и да уништава пловеће мине, како непријатељске, тако и наше које су се откачилe од својих сајли. За извршење тог задатка пароброд „Тираспољ“ је наоружан са два топа од 47 mm и два топа од 37 mm са 5 цеви и једним митраљезом, који је оспособљен да пуца у авионе. Осим тога, насупрот пограничном насељу Верчиорово, постављене су две обалске батерије са два топа од 75 mm Кане и два рефлектора. Пошиљка од 30 лежећих галвано-електричних мина пристигла ових дана од Војног министарства још увек није постављена, а радови на томе су у току, на местима која сам одредио .

Осим округлих мина Министарства Ратне морнарице, капетан фрегате Иљин је поставио запреке аустријског речног типа на пловећим брвнима .

По завршетку постављања минских препрека у Ђердапу, ја ћу представити детаљан план.184 Најзначајнија улога у повереној ми Експедицији намењена је без сваке сумње овом одреду. Непријатељ је у Верчиорову поставио веома јак рефлектор и два далекометна топа од 240 mm, који могу да добаце скоро до Кладова, где се налази одред капетана Семјонова. Комад непријатељске гранате од Са циљем разликовања имењака са истим презименом у царској руској администрацији се користио број поред презимена (према редоследу доласка у службу) .

Прилог 2 се не објављује .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић 240 mm је пао близу наше батерије, коју срећом аустријски артиљерци још увек нису успели да пронађу.185 Непријатељски авиони, чија се база налази близу Оршаве (17 апарата), свакодневно, у току целог месеца су летели дуж српске обале и спуштали се, ради одмора, на бугарску територију у Лом Паланци, па би се враћали и бомбардовали бродове нашег одреда. На срећу, није било ниједног поготка, бомбе нису падале ближе од 40 метара осим једног гелера (шаљем га уз овај извештај186), који је пао на палубу „Тираспоља“. Препоручио сам капетану Семјонову да што чешће мења место логоровања, да би непријатељским авијатичарима онемогућио корекцију у бацању бомби .

Свакодневни напади непријатељске ваздушне флоте изазивалу су у одреду невероватну хладнокрвност. После оспособљења митраљеза за пуцање под великим углом, два непријатељска авиона, погођена митраљеском ватром, извела су два неуверљива понирања, па се вратила назад у Аустрију, где су се, према непровереним сведочењима агената, спустили у планину и поломили крила, пошто нису успели да долете до писте. У сваком случају после овога су се полетања значајно смањила, а у последње време их није било уопште .

Према сведочењима агената, део ових авиона, по слетању у Лом Паланку, утоварен је у вагоне и послат у Турску .

Непријатељ примењује разне мере против наших минских препрека: пуштају низ реку празне риболовачке барке, које на срећу имају премали газ, брвна са кукама итд. Ових дана су пукле две минске сајле, а по облику оштећења може се са сигурношћу тврдити да су сајле пресечене намерно .

Ових дана на српску обалу у Брзој Паланци је испливало мртво тело непријатељског рониоца у ронилачком оделу Бојтона, са апаратом за компресовани ваздух на леђима, што му је омогућавало да ради самостално и дуго .

Док је помоћник Ставров надгледао наше запреке, приметио је две лимене кутије са тротилом и детонатором, које су биле повезане са штапином који је изведен на српску обаПрилог 4 се не објављује .

Прилог 3 се не објављује .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата лу. Српске власти воде истрагу о околностима постављања ове направе. Прилажем лимену кутију са тротилом.187 Не сумњам у то да су место и начин постављања наших запрека делимично познати непријатељу, али већ сама информација о томе да те препреке постоје и да их пажљиво чувају, одиграла је своју улогу, услед чега је главни циљ који има поверена ми Експедиција – помоћ Србији у испорукама хране и ратног материјала за нашу војску из Француске могао је, уз Божију помоћ, бити у потпуности испуњен .

3. Борбени одред, извиђачки одред, конвој и приобалски извиђачи Наравно да се сваки пут конвоја у Србију обезбеђује свим могућим мерама борбеног осигурања, које обавља извиђачки одред. Испред конвоја, на растојању од 3–4 миље, налазе се два пароброда, опремљена Шулцовом справом за тражење мина и сидрима, који испитују цео Дунав, пролазе на уским местима и брзацима, по местима која су опасна. По наводима обалских агената, испитују цело дно пловног дела реке. О свакој сумњивој појави одмах обавештавају конвој .

Уништавају се паљбом сви пловећи предмети, као што су:

кутије, лименке и сл. Ноћна путовања по сумњивим местима се обављају само под јаком месечевом светлошћу .

Иза извиђачког одреда, не много испред конвоја, иде борбени одред, који се састоји из два пароброда „Гроф Игњатијев“ и „Румунија“, наоружана са три топа Кане од 75mm, са четири једноцевна топа Хочкис од 47 mm, два митраљеза и једним рефлектором .

Све ове мере борбеног осигурања, поред мог обећања да ћу применити одлучујуће и категоричне мере за уништење сваког, макар и само привидног непријатељског маневарског покушаја, што је познато читавој аустроугарској трговачкој флоти, већ су донеле осетљиве последице: од укупног, огромног, Аустроугарског паробродарства, само два пароброда тренутно плове Дунавом или боље речено, попречно, одржаПрилог 5 се не објављује .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић вајући путничку линију између лука Русе на десној бугарској и Рамадано (Ђурђу) на левој румунској обали .

Сви остали аустроугарски пароброди и барже стоје непомично у заливима у Чефт Адалари и Маченском рукавцу у бесплодном очекивању бољег и погоднијег времена .

То стајање ми изгледа као велики успех, јер нам обезбеђује овладавање реком у одговарајуће време и даје нашој руској обали могућност мирног развоја .

Што више пута се понови поход наших бродова по указаном реду, то ће мања бити вероватноћа за промену насталог стања .

Транспортна делатност Експедиције Прилозима додајем седам картограма и детаљан попис терета, које је Експедиција испоручила у Србију, а које јасно описују посао који је Експедиција обавила од 1. октобра до данас.188 Транспорти су одређивани на основу количине сакупљеног терата или по врсти и квалитету товара неопходног за ратне циљеве Србије. Веома вредан део транспортне флоте Експедиције, који сам ја купио уз дозволу Министарства Ратне морнарице, чини пет нових челичних баржи, са великом запремином истиснуте воде за Дунав. Да је било још баржи, товари не би толико дуго лежали у Ренију, који још није добро опремљен као лука, за чување ове нетипичне робе. Док се се материјали истоварају у Прахову, други комплет баржи се товари у Ренију, па пароброди – реморкери стигну да се врате по њих и да их врате у Прахово до завршетка истовара претходног каравана. Ово је убрзавало посао. Сви товари за Србију који су стигли у Рени железницом, достављени су у Рени према наредби Управе војног саобраћаја, и назначени су само на адресу Експедиције. Ови товари, било да су у питању житни производи или ратни материјал, немају тачно означен састав паковања, и иду под општом ознаком, тако да немам представу о томе шта се превози; тако се, на пример

Прилози 6 и 7 се не објављују .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата гранате, топови или меци транспортују под општом ознаком „артиљеријски материјал“ .

Товар се, убрзо по доласку у Рени претовара на баржу, која је на располагању, и све то се уписује у књиге Ренијске агенције, у којима се води потпуна и брижљива регистрација. Али како се, заправо, састављају ти товари, који долазе под општом ознаком, није могуће тачно одредити, зато нисам ни могао да одговорим на поверљив допис од 10. априла ове године, бр. 5093/1217 .

Док чекам долазак товара, никада не добијам извештај и они долазе потпуно неочекивано. Тим поводом сам се обратио начелнику војног саобраћаја Одеског војног округа, са молбом да ме приближно известе о саставу и времену доласка спремљеног товара за Србију у Рени и замолио сам да у Рени не шаљу више од 60 вагона дневно. Ова количина је у сагласности са укупном снагом коју поседујем у овом тренутку, која укључује Двадесету радну железничку чету, која је због овог циља, на моју молбу, послао овде начелник војног саобраћаја Одеског војног округа .

Административна делатност Експедиције Према молбама и тражењу Експедиције од почетка њене делатности било је урађено следеће:

1. Уведена је функција - Главни војни командант града Ренија, уз проглашење града и околних области дуж Дунава и Прута за посебну административну јединицу. На ту дужност је постављен генерал-мајор флоте Мајер, који је остао у саставу поверене ми Експедиције, на функцији мог старијег помоћника и команданта базе Експедиције у Ренију .

2. Уведена је функција - командант железничке станице у Ренију .

3. 20. железничка чета пристигла за рад на истовару и утовару, смештена у је баржи коју сам за то набавио и прилагодио .

4. Пристигла је добровољачка 476. чета пешадијског добровољачког батаљона града Херсонеса, са 150 подофицира Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић и војника ради испомоћи на радовима и чувања товара и и лучких постројења .

5. Ренијска поштанско-телеграфска канцеларија је подигнута на виши степен .

6. Од нове године су повећане новчане исплате за службенике Руско-дунавског паробродарства .

7. Направљени су резервни путеви и две платформе за истовар терета а железничка пруга је продужена за 2 km189 до места где су направљени пристаниште и дизалица за товаре .

8. Граде се нова пристаништа, нове железничке пруге, дизалице за истовар и утовар, граде се нове радионице на месту потопљених – и све то се ради о трошку и уз подршку Министарства трговине .

9. Захваљујући марљивости добрих људи, саграђена је црква за одред на обали, у згради Агенције и постављен је, од стране оца протопресвитера Георгија Ивановича Шавељског,190 јеромонаха, ради обављања свештенослужбених дужности у Експедицији. Захваљујући овоме, цео састав Експедиције, како пловидбени, тако и обалски део, имао је могућност да се причести .

10. У Ренију је од стране Војног министарства постављена пријемна комисија, под управом инжењеријског пуковника Војновског Кригера, за пријем и слање пристиглих товара из Солуна .

11. Основан је лекарски карантинско-опсервациони пункт, који је био неопходан у Ренију, као јединственом месту за транзит терета из иностранства .

12. Са великим тешкоћама смо успели да испослујемо издавање наредбе о забрани исељавања поданика непријатељских држава из предела царства преко Ренија .

У руском тексту је руска јединица за дужину верста – 1.066,8 m .

Георгиј Иванович Шавељски (1871–1951) – од 1911. протопресвитер војног и поморског свештенства, свештеник Руске православне цркве .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата Достављање товара преко Солуна у Русију Под команду помоћника актуелног државног саветника Шебунина – потпуковника Новикова, прекомандовао сам у Србију два главна бродара и пет заиста стручних подофицира, из реда волонтера флоте, за регистрацију, спровођење и надгледање прекрцавања у Зајечару и Параћину товара који иду из Солуна. Сада је овај посао уређен и никаквих више неспоразума нема по питању ових товара .

Представићу вам и списак достављених товара из Солуна .

Не могу, а да не одам велико признање инжењеријском пуковнику Војновском Кригеру који, са својим великим техничким знањем и искреном жељом да учествује у општим пословима, доноси велику корист јединици која ми је поверена .

Такође, желим да поменем и његовог помоћника артиљеријског капетана Лашкова .

200 тона руде бакра није стигло из Лом Паланке Следећег дана, по добијању телеграма Ваше Екселенције, послао сам баржу из Прахова са паробродом „Аграфена“ са официрима .

Бугарске лучке власти нису допустиле комуникацију са обалом, под изговором да бродови који иду из Србије морају да буду 21 дан у карантину, на шта је агент нашег паробродарства одговорио да ништа није успео да уради са товарима. Тада сам послао баржу са паробродом „Аграфена“ у Лом Паланку из Ренија, а уједно сам послао капетана Бондија у Софију да лично преговара са послаником и нашим војним изаслаником. Капетан Бонди ми је саопштио да, након што је наш посланик убрзано откупио залихе руда само из бугарских рудника бакра који су се налазили у власништву руског поданика кнеза Маврокордата, министар финансија Бугарске је донео одлуку о забрани извоза руде бакра из Бугарске .

Савински је убеђен да је ова одлука је уперена против нас, пошто не увозимо ниједну другу руду. Осим доношења те одлуке бугарска влада је преко трећег лица је поднела фикАлексеј Тимофејев, Дарко Кремић тивну тужбу која се односи на власништво над овим бакром, и тако је ставила забрану располагања тим бакром због судског поступка пред грађанским судом. Овај судски поступак је очигледно бесмислен и фиктиван .

Ја мислим да је све то произашло из недостатка спретности или нечег другог, много озбиљнијег код агента нашег посланика у Бугарској, квази-руског поданика Дунавца, који је још зимус тотално неуспешно радио са Савинским, са овчијим кожама, које је тражила војна управа, а он их послао преко аустријске транспортне канцеларије у аустријску Агенцију у Русеу и Ђурђеву, па је задржао нашу баржу и пароброд један месец .

Цела телеграфска преписка са Вашом Екселенцијом и са посланством у Софији се водила под шифром и у највећој тајности, а сама операција се одвијала пред очима непријатељских поданика, као што је, вероватно, случај и у наведеном примеру – са тим да оно лице које је о свему томе морало бити обавештено – наш агент у Лом Паланци, господин Гуржи, уопште није био обавештен. Међутим, господин Гуржи је човек проверене оданости и способности. Руда која је послата у Лом Паланку, изгледа да је завршила у складишту неког Бугарина .

У таквим условима је тешко радити: два пароброда и две барже су без резултата отишле у Лом Паланку, потрошивши угаљ и време, које је могло боље да се искористи .

Делатност одреда инжењеријског пуковника Доброва Делатност овог одреда до овог тренутка се састоји од припремних радова на постављању понтонског моста, у случају потребе да Срби пређу Дунав. Постављен је један мањи мост, на 19 понтона, на Морави у граду Ћуприји, на главној артерији за транспорт материјала и залиха за редовну војску у Шумадији. Овај мост је направљен, како из практичних разлога, али и да би заменио стари порушени мост .

Пуковник Добров је имао на располагању свега 65 подофицира и војника, па је склапање моста преко Дунава, чак и у паузи између борби било изузетно компликовано. Зато ја Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата свим снагама подржавам захтеве инжењеријског пуковника Доброва за слање попуне (подофицира и војника) за коју је он замолио .

Направити мост са 170 распона (сваки од 6,4 до 8,5 метара),191 уопште није једноставно и када борбе нису у току, а то ће вероватно морати да се ради под непријатељском ватром, где је главни услов успешног рада брзина обављања посла .

Сигурно да без активне помоћи Срба такав мост никако не би био изводљив, али треба имати у виду потпуну необученост Срба за рад на води уопште, а у сарадњи са нашим инжењерцима поготову, услед слабог разумевања руског језика за српског сељака, па је неопходно имати довољно искусних инструктора из редова руских морнара, који су доказали да могу да се прилагоде свему .

Инжењеријски пуковник Добров и његови помоћници су били запањени универзалним способностима наших морнара, са којима су се први пут сусрели лицем у лице на раду, јер је реч о официрима који су се школовали и службовали углавном на копну .

Још једном напомињем своје усрдне молбе о неопходној куповини већег броја баржи. Оне ће после рата остати на коришћење Руском паробродарству на Дунаву, а сада би повећале способност превоза Експедиције. Иначе, ако кнез Трубецки преузме на себе транспорт товара за Црну Гору, за мене би то представљало само олакшање .

Не могу, међутим, да не приметим да он нема ни људство ни средства за тако нешто и да осим „куртоазије и искуства у односима са локалним властима“ не располаже ничим другим (тајни телеграм амбасадора у Србији од 6/19. августа

1915. г). Јасно је из свега наведеног да ћу на крају Шебунину и кнезу Трубецком ја морати да дам и неког од својих људи, а и да помогнем у послу .

Флигел-ађутант, капетан бојног брода Весјолкин РГАВМФ, ф. 418, оп. 1 д. 3445, лл. 158– 164 .

У руском тексту је руска мерна јединица сажень – 2,1336 m .

11. Поверљиви извештај командира Руског маринског одреда у Београду Григоренка о дејствима Одреда Веселкину команданту Експедиције за посебну намену, септембар 1915 Бр. 13, Поверљиво .

Извештај о повлачењу одреда из Београда Извештавам Вашу Екселенцију да се 21. септембра око 11 сати изјутра над Београдом и околним положајима појавио непријатељски авион типа „Таубе“. Није му сметало што су наше, енглеске, француске и српске батерије отвориле јаку ватру. Иако је било испаљено до 500 граната наставио је да спокојно лети над градом и положајима, до 2.30 поподне .

Пошто је све добро извидео, авион се удаљио. Увече, тог дана, са поручником корвете Гриценком отишао сам у тврђаву да прегледамо артиљеријско складиште и дефинитивно завршимо монтирање батерије од два топа од 75  mm које смо почели дан пре тога. Њихово постављање на положај је трајало три ноћи од 18. до 21. септембра .

Док смо постављали топове, без обзира на буку коју смо правили, ми смо јасно и гласно чули на аустријској обали ларму коју су производили земљани радови, кретање великог броја тешких запрега или топова и јединице на немачком језику. Из тврђаве смо отишли на Дунавски кеј, где се налазила наша торпедна батерија, са три апарата са минама Вајтхед. Од дежурних минера смо сазнали да се и ту чује бука са супротне обале Дунава, па смо, ослушкујући, чули покрет великог броја људи. О томе смо телефоном обавестили команданта одбране Београда. Целу ноћ, 22. са аустријске стране смо слушали експлозије велике снаге у једнаким временским интервалима. Док смо били на месту где су биле мине, заставник резервног електротехничког батаљона Добромислов ми је рекао да непријатељ врши ископавање земље, експлозије дуж железничке пруге и у Земуну, и да је тачнију намену тих радова је било немогуће утврдити због мрака. Било је укупно Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата 25 експлозија. Око 2 сата после поноћи, непријатељ је гађао рефлектор на тврђави из тешког топа од 240 mm; пале су три гранате: једна код рефлектора која је разбила огледало, друга 4,5 m од топа од 75 mm, а последња 3 m од топа од 75 mm .

Нисмо имали погинулих ни рањених .

После вести о могућем нападу Бугара на Србију, однета су сва српска тешка оруђа, којих ионако није било много .

Остала су само два руска топа од 152  mm, која су послата из Очаковске тврђаве са 10 подофицира артиљераца Кронштатске тврђаве, под командом мајора српске војске, Драгише Ивковића,192 који је у Русији завршио Артиљеријску академију, и потпоручника Миљка Павићевића; енглеске пољске батерије 152 mm топова и два француска 152 mm топа, под командом француског мајора Пика,193 док су остала оруђа која су штитила Београд била лака пољска оруђа .

Тог дана сам од команданта одбране Београда добио обавештење да је поручник корвете Гриценко постао командир три српска моторна чамца, наоружана са петоцевним 37 mm топовима Хочикс, које смо добили 15. септембра из Русије .

Инжењеријски капетан 2. класе Боривој Кораћ је постао помоћник поручника корвете Гриценка. Задатак чамаца је био да омете прелаз непријатељске војске преко Саве и Дунава, који се очекивао у току ноћи .

Артиљеријска ватра, која није престајала цео дан, увече је почела да се стишава и прерасла је у обично пушкарање .

Приликом гађања острва Ада Циганлија, непријатељ је користио гранате са бојним отровима, што сам сам видео, а што се и потврдило приликом сусрета са отрованима .

Око 9 сати увече дошао је ађутант генерала Живковића, команданта одбране Београда, са упозорењем да ће ту ноћ чамци морати да дејствују. Око два сата изјутра, 23. септембра, непријатељ је отворио жестоку паљбу, под окриљем које је, на неколико места почео прелаз трупа на српску страну .

Мајор Драгиша Ивковић је био на студијама у Русији до 1914. Москва – Србија, Београд – Русија: документа и материјали. Том 3, Друштвено-политичке и културне везе 1878–1917, Београд, 2012, стр. 666 .

Мирчић M., н. д. стр. 533-541 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић На Дунавском кеју су минери и даље били код постављених мина, без обзира на то што је непријатељ буквално обасипао читаву обалу гранатама и што је један минер био лакше рањен шрапнелима гранате, а погинуо је и један српски минер, који се налазио у мом одреду и дежурао код мина. Без обзира на непријатељску ватру минери су остали на положајима, напустивши их тек онда када су сазнали да је неприатељ прешао другу линију ровова, а пред одлазак су испалили сва торпеда Вајтхед и бацили у реку апарате за лансирање .

Српски моторни чамци, а исто тако и наш чамац „Корејац“ превозили су муницију браниоцима Аде Циганлије по мраку, али нису могли да осујете прелазак непријатеља, јер их је ускоро погодила и потопила непријатељска ватра .

Око три сата ујтру, заставник Добромислов је телефоном саопштио да је једна минерска станица погођена гранатом и да гори, а остале две да су под јаком паљбом. Ја сам наредио да треба да се држимо, колико год можемо, а у случају преласка непријатеља, треба активирати мине. После овога је телефонска линија, коју су на почетку бомбардовања поправили телеграфисти резервног електротехничког батаљона, била прекинута на неколико места и обавештења су престала да долазе .

Са свитањем је ватра престајала, а број пуцњева достизао је и до неколико стотина у минути. Испоставило се да је непријатељ одбијен свуда, осим на Дунавском кеју, где је успео да пређе у већем броју и да се добро укопа. Око 9 сати ујутру, пуцњава је обновљена и то пређашњом снагом, а да притом непријатељ није систематично гађао само батерије, већ и све главне путеве ка Београду. Испоставило се да непријатељ располаже топовима од 430  mm.194 Због тога што су телефонске линије биле прекинуте, ја, поручник корвете Гриценко и нарочито капетан 2. класе Кораћ морали смо да,

Дебела Берта (нем. Dicke Bertha) – супертешка хаубица, коју је непосредно

пред почетак Првог светског рата развио познати немачки произвођач оружја Концерн Круп. Неексплодирана немачка граната калибра 42  cm која је пала на Београдску тврђаву током артиљеријског бомбардовања Београда у октобру

1915. чува се у поставци Војног музеја у Београду .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата због одржавања везе, под ватром трчимо између батерија у тврђави и испоставе где је била наша команда. Око два сата поподне, непријатељ је успео да онеспособи нашу батерију топова од 152 mm, па су непријатељски монитори приметили да батерија више не одговара на паљбу и пришли Калемегданској тврђави, где су отворили ватру. Зато су успели да потпуно униште оба топа и њихове положаје. Потпоручник Миљко Павићевић био је тешко рањен у груди, стомак, ногу и руке. Лекарски помоћник одреда, Александар Кодинцев, аутомобилом је одвезао рањеног официра у америчку болницу, која је све време била бомбардована, без обзира на заставе САД и Црвеног крста које су се над њом вијориле. Иако се налазила без икаквог заклона, батерија топова од 75 mm отворила је као одговор прецизну паљбу. Један од монитора је био оштећен овом ватром и успео да се извуче за Земун уз помоћ моторних чамаца, а други који је такође погодио наш топ од 75 mm, насукао се на аустријску обалу. Потрошивши све гранате, посаде топова су извадиле затвараче, скинуле нишанске справе и повукле се у заклон.195 Монитори и обалске батерије су наставили да гађају батерију и, до вечери, оба топа су такође била уништена. Минерске станице на реци Сави су цео дан гађане гранатама великог калибра. Као резултат тога, избио је пожар на обе станице. Осим тога, непријатељ је на супротној страни реке поставио митраљез, и отварао је ватру на најмање покрете на станици .

Без обзира на овако тешке услове, као и на недостатак хране, коју није било могуће доставити на станицу, потпоручник Добромислов је остао на свом положају. Увече је непријатељ отворио ватру из свих батерија, толиком снагом, да је било немогуће разлучити хице. Напад је трајао целу ноћ и под његовим окриљем непријатељ је почео прелаз на дрвеним сплавовима и овај пут успео да заузме неколико битних положаја. Ујутру, 24. септембра, команданти других иноО тешким оштећењима монитора „Enns“ и „Temes“ на којима је погинуло 6 морнара и рањено 9 током борби тог дана пише и аустријски аутор. О. Р. Вулф, н. д. стр. 32-33 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић страних одреда и ја, позвани смо у Штаб одбране Београда, где смо добили наредбу да се повучемо из Београда; решено је да се град испразни, како би се сузила линија одбране. Под мојом командом су била малобројна превозна средства, па сам, захваљујући љубазности енглеског адмирала Трубриџа, добио од њега теретни аутомобил на коришћење, како бих превезао најважнији материјал .

Остали терет смо успели да превеземо само ноћу, када су батерије које су браниле Београд, морале да утихну. Било је могуће, користећи затишје, послати ствари на пут до Торлака, који је са сумраком престајао да буде гађан. На путу су лежала уништена запрежна кола, побијени људи и коњи. Око 8 сати увече одред који ми је поверен стигао је на Торлак .

У Београд сам отишао 25. септембра, осмотрио напуштену канцеларију. Пошто сам се уверио да је све спаљено или однето, отишао сам у Топовске шупе, где су чуване пловне мине и мине Вајтхед, које смо морали да закопамо у земљу, због недостатка превозних средстава. Наредба је била извршена, иако је место око Шупа све време било гађано. Истовремено су закопаване и мине Вајтхед, које су монтиране у Вшетечековој фабрици шећера. Када је сва имовина повереног ми одреда била однета, а делом и закопана у земљу, добио сам наредбу да одступим у Ћуприју. Када сам добио наредбу да лично дођем у Врховну команду, поручнику корвете Гриценку сам предао одред да га одведе у Ћуприју, а ја сам колима отишао у Крагујевац, а одатле у Ћуприју. Одред сам, у складу са наредбом команданта одбране Београда, послао у Ресник пешке. Требало је да се његови припадници у Реснику укрцају на воз .

Пошто је цела пруга била преоптерећена војним возовима, већ на првој станици Рипањ дошло је до застоја, који је трајао читав дан. Док је воз био у станици, напао га је авион бацивши бомбу која је експлодирала близу вагона, па је од шрапнела убијен један, а рањено 18 Срба. На станици Рача, одреду су се придружили артиљерци из Београдске тврђаве, који су добили наређење да одступе тек онда када непријатељ Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата опколи тврђаву. Захваљујући само случајности и срећи, која је свуда пратила наш одред, и Русе уопште, успели су да изађу на време из тврђаве и избегну погибију и заробљавање. Око 10 сати ујутру, 27. септембра, мој одред је стигао у Ћуприју .

Сматрам својом дужношћу да кажем, да су сви официри и нижи припадници мог одреда, за све време бомбардовања, својим радом тежили испуњењу поверених задатака и да у потпуности заслужују похвале и награде .

Поручник фрегате Григоренко РГАВМФ, ф. 418, оп. 1 д. 3445, лл. 39 – 42 .

12. Извештај капетана фрегате Иљина о дејствима маринског одреда Експедиције за посебну намену начелнику Генералштаба Ратне морнарице, септембар-новембар 1915 Поверљиво196 Као први весник блиске активизације непријатеља, послужила је наредба Српске врховне команде 18. септембра, да се скине осам машина за мине са реке Саве, мало изнад града Шапца и да се чекају даља упутства о месту њиховог постављања. У то време, ми смо почели монтажу два 75mm топа, на једну од очуваних зидина старе београдске тврђаве .

За ту монтажу ја сам добио наређење од команданта Експедиције. Њихов задатак је био да потисну од обале непријатељску пешадију, која је из ровова гађала наше људе током постављања мина и уопште, када су по некој потреби прилазили обали. Пошто сам изабрао место за топове, радио сам на томе током прве ноћи, а следећег дана сам отишао у Шабац, да бих прегледао мине и изабрао ново место за минске батерије и препреке. То је био разлог због кога сам одсуствовао из Београда у тренутку повлачења одреда, и зато Вашој Екселенцији и достављам извештај поручника фрегате Григоренка, који је остао у Београду до последњег момента.197 Стигавши у Шабац, затекао сам нашу минерску батерију у тренутку када је стигла у тај град. Људи и волови су у року од једног дана прешли 40 километара блатњавог пута, због чега су били веома уморни и био им је потребан одмор, за шта сам им и дао један дан. Та батерија је имала задатак да не допусти да се аустријски монитори спусте реком Савом до Обреновца, где се очекивао прелазак аустријске војске. Посао око постављања апарата могао се изводити само ноћу, па смо због тога до доласка монитора успели да поставимо Иљин Борис Павлович (1880–1936) – официр руске морнарице. Капетан фрегате од 1913. Учесник Грађанског рата у Сибиру. Преселио се у Југославију и живео у Новој Пазови .

Горенаведени документ .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата само четири лансирна апарата. Нажалост, испаљивања из тих апарата нису имали успеха, за шта није требало кривити особље. Узрок овоме је била околност, да су два аустријска монитора прошла линију нишањења, која је са линијом паљбе правила угао од 40 степени, па су се повукли код острва и усидрили. Две мине су зато промашиле циљ, трећа је експлодирала у путу, а друга није изашла из цеви апарата; а како се касније испоставило, део на вертикалном крилу се заглавио у жљебу апарата. Нисам имао поверења у решеткасте лансирне апарате тако да су се у овом случају и потврдиле моје претпоставке о непоузданости ове врсте лансирних апарата .

У Кладовском одреду, у којем сам, стицајем одређених околности био већи део времена проведеног у Експедицији, ја сам све решетке заменио апаратима у облику цеви. Постављање минских препрека иста јединица, под командом поручника Сичева, успела је да уради тек следећег дана после проласка монитора, односно 26. септембра, а до задржавања је дошло кривицом српских команданата, који су послали понтоне околним путем, па су због тога каснили неколико сати. После проласка монитора, ја сам пребацио два преостала апарата у град Обреновац и поставио сам их у селу Скела, где су се иза острва, са истим именом, крила два монитора и гађала афиладном ватром српске ровове. Хтео сам да пренесем апарате на острво, јер монитори нису излазили довољно иза њега, када смо добили наређење да се повучемо у Ћуприју .

Позиција ове батерије је била доста добра, иако се налазила у домету топовске и пушчане ватре непријатеља, који је већ прешао на нашу обалу. На тај начин дејство Шабачког одељења маринског одреда (15 људи) није било успешно, иако су по мом личном мишљењу испољени јуначки напори и велика самопожртвованост. Ни глад, ни одсуство заклона, ни звиждуци метака и граната, нису ни на тренутак зауставили посао. Ја сам видео тај рад и задовољство ми је да то пренесем Вашој Екселенцији. Још пре одласка овог одреда, мене је српска Врховна команда позвала у Крагујевац, где сам добио наредбу да минирам Ђердап. Ја сам одавно предлагао Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић ову операцију, али она није била спроведена. Сада, када су железничку пругу од Неготина до Зајечара заузели Бугари, достављање експлозивних направа, па и сам превоз били су оптерећени великим потешкоћама и успорени, аутомобили су се по том путу могли кретати само ноћу, јер је преко дана цео пут је био под ватром. Тада сам у Крагујевцу сазнао да је цео Крајински српски одред од четири пешадијска пука и 22 топа, напустио своју позицију код Ђердапа и прешао на бугарску границу, па је одбрана Кладовског рејона поверена Руском одреду, под командом капетана Семјонова. С обзиром на то да је наш Београдски минерски одред, који је у то време у деловима стизао у Ћуприју, изгубио сваки борбени значај, одлучио сам да га пребацим у Кладово да појачам снаге одреда капетана Семјонова .

Борбена ситуација у наредна три дана потпуно се преокренула, и то овако: пролазећи аутомобилом кроз зајечарску тврђаву добио сам наређење од Врховне команде да пребацим све топове из Кладова у Зајечар. Из те наредбе сам схватио да се одбрана Ђердапа није налазила у надлежности нашег Кладовског одреда, а да се центар окупљања свих снага налази између Зајечара и Јагодине. Јагодина – то је природна, доста јака позиција, од које Срби нису намеравали да се даље повлаче. И, заиста, по доласку у Кладово, затекао сам нашу прву батерију са два 75 mm топа, под командом поручника Јакушева, већ утоварену на аутомобиле и спремну за пут. Нисмо губили наду да ћемо успети да поставимо мине у Ђердап, па смо приступили раду. Аустријанци су у то време спремали 240 mm топове против наше батерије и, по сведочењу наших агената, доводили су војску и понтоне. У исто време почело је припремање наших топова за повлачење, јер је било јасно да су нам дани одбројани и да бисмо се после малог отпора распали. У таквом, нервно напетом стању духа, ми смо у току три ноћи копали тунел да минирамо канал .

Рад је ишао споро, земљиште је било превише тврдо, па је до

11. октобра, када је непријатељ почео да прелази Дунав, тунел био довршен само до пола. У том тренутку, скоро све наше Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата батерије су биле утоварене на воловска кола и приближавале су се граду Кладову. Због великог недостатка волова и кола и због неприступачног планинског терена, на коме се налазила наша противваздушна батерија од четири 75 mm топа, морали смо сами да је уништимо. Нашу батерију најближу неприатељу са два 75 mm пољска топа још дан пре тога су потпуно уништиле непријатељске гранате. Успели смо ипак да задржимо напредовање непријатеља на један дан, захваљујући чему су сви житељи града Кладова успели да се пребаце на румунску обалу. Сав материјал и наоружање одреда били су утоварени на барже. Непријатељ је могао да се дочепа само лежећих мина, чије уништење сам забранио, јер би њихова експлозија уништила тих 17 комада, које смо поставили пре тога. Тог дана сам добио наредбу од Врховне команде да одем у Ћуприју, а одред да се спусти Дунавом до Прахова, где је и стигао ту ноћ. У време њиховог доласка у Прахово, ја сам добио пет теретних аутомобила и 20 пари волова на које смо утоварили топове и остало. Тога дана ујутру, приликом мог сусрета са поручником фрегате Драшусовим, командантом пристаништа Турну Северин, сазнао сам да је начелник Експедиције садашњи контра-адмирал Веселкин изразио жељу да се руски одреди, који се налазе у Србији, повуку заједно са српском војском и да јој се прикључе ради заједничког дејства. На основу овога, као и његовог последњег телеграма, у коме се потврђује наша потпуна потчињеност српској врховној команди, ја сам дао наређење капетану Семјонову да се цео одред искрца на обалу и да се упути ка Зајечару. Онда је почео брзи истовар хране и свег оружја и муниције која нам је остала. За један сат су прва два аутомобила била натоварена једним 75 mm топом и резервама граната, а под командом поручника Иванова, такође је завршила наоружавање и получета наоружана са три митраљеза и два 75  mm планинска топа скинута са моторних чамаца „Сабља“ и „Јатаган“. У десант је могло да иде само 200 људи са шест официра. Због таквог брзог окупљања, био сам потпуно уверен, да би за 3 до 4 сата одред под пуном спремом могао да крене у поход .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Ја сам са првим аутомобилом кренуо напред са извештајем и да извидим пут. За зборно место одређен нам је Салаш, а командант Крајинског одреда, пуковник Димитријевић, који се сада са својом бригадом налазио на линији Неготин – Заечар, разговарао је са мном телефоном још у току вечери, па је зато и знао о времену искрцавања нашег десанта. Стигавши ујутру у село Салаш, затекао сам мањи део Крајинског одреда, а цео пут од Неготина је био још увек слободан за пролазак војске. Пошто сам топове послао у Зајечар, остао сам см у Салашу и сваког тренутка сам очекивао долазак нашег десанта. Ни сада не знам зашто је од читавог одреда у унутрашњост земље отишао само поручник Иванов са 22 подофицира и војника, са два брдска топа и три митраљеза. Пошто сам желео да сазнам разлоге због којих им се није придружио и одред капетана Семјонова, кренуо сам аутомобилом, споредним путем; у путу сам сазнао да је Неготин заузела бугарска војска и да се Срби повлаче. И заиста сам у скоријем времену видео транспорте и пешадију. Није било никакве сумње да је наш Кладовски одред одсечен – и није преостало ништа друго него да радимо на сједињењу са Београдским одредом .

По доласку у Ћуприју сам сазнао да српска војска све време одступа са северног фронта. Пушкарање се већ јасно чуло у Ћуприји, па сам издао наредбу да се одред стави у покрет и брзо крене за Крагујевац, где је већ прешла и српска врховна команда. Није било никаквог смисла да поведем свој одред на линију борби, јер, према речима рањених српских официра, немачка војска их је гонила само артиљеријом и то са велике дистанце; није било ни једног рањеног од метка. Тог дана, 13. октобра, наша 75 mm батерија, која је била прва послата из Кладова, вратила се из Јагодине где чак није била постављена на положај. Инжењерски одред капетана фрегате Леванде био је спреман да крене према наредби Врховне команде у Краљево. Састали смо се и кренули пешке у Крушевац. У Крушевцу сам добио усмену наредбу од Врховне команде да са одредом кренем у Битољ, а 21. октобра Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата и писмени допис, чију копију вам представљам. До тог последњег дана Врховна команда није губила наду да ће добити помоћ од Русије и надала се да ће у скорије време вратити изгубљену територију. Али, после пропасти Дунавске дивизије и губитка све њене муниције, положај се доста променио, у лошем смислу, па о напредовању нико није ни размишљао .

Неко време су чак и понека добро информисана лица блиска Врховној команди говорила о капитулацији српске војске .

Међутим, Бугари су већ 20. октобра пресекли пут ка Урошевцу и једини преостали излаз из Србије је био кроз Призрен и Албанију. Већ неколико дана пре тога тим путем се повукао француски одред, који је био са нама у Београду, а за њим и енглески. Све иностране мисије Црвеног крста су такође напустиле Србију. Наш одред се повлачио последњи, идући из Рашке и Краљева, до Митровице, заједно са Врховном командом. Мањак намирница и смештаја довео нас је у тешку ситуацију: како су одмицали дани, то смо имали мање хлеба за расподелу војницима. Требало је пешачити напред, да бисте добили хлеб из магацина, иначе сте ризиковали да не добијете хлеб уопште. Цео пут од Краљева до Битоља је трајао 18 дана, с тим да смо прошли 480 километара .

На трећини пута, у Љум Кули, морали смо да оставимо воловска товарна кола и да поведемо са собом само најнужнију количину товарне стоке. Официри су све своје приватне ствари бацили или поделили подофицирима и војницима, којима су биле потребне. На путу смо оставили два болесна војника из резервног електротехничког батаљона, Леонида Тихоновског и Јосифа Муљарчика. Последњи део пута од 78 km прешли смо 5. новембра и стигли у Битољ. Тога дана, захваљујући љубазној помоћи енглеског конзула, господина Грега, добили смо место у возу и кренули преко границе .

Следећег дана је стигла у Солун и наша друга група под командом капетана фрегате Леванде, и истог дана 7. новембра паробродом „Дитвеа“ смо кренули у Марсеј, по наредби команданта здружене савезничке флоте .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Извештавајући о свему горенаведеном Вашу Екселенцију, дозволићу себи да поменем још једну битну околност, због које сам морао да напустим Србију што пре .

Као што је познато, Русија није дозволила Србији да нападне Бугарску, када је ова мобилисала војску и тиме је приморала Србију да се бори на два фронта истовремено; Русија је Србији обећала помоћ са једне или друге стране, али та помоћ никада није стигла. Разуме се да српска влада и народ не могу да се носе са тим чињеницама равнодушно, па се огорченост на нашу политику полако пренела и на нацију, чији су се представници могли пребројати на прсте једне руке. И ја сам два пута чуо у Врховној команди критику и прекоре од стране лица са виших положаја, који су управљали земљом .

Са почетком ратних невоља, озбиљно су се променили односи између официра и војника, а у последњим данима је долазило и до отворених свађа. У таквим условима није се могло остати у туђој војсци – требало је отићи .

Капетан фрегате Иљин РГАВМФ, ф. 418, оп. 1 д. 3445, лл. 54 – 59 .

13. Извештај капетана фрегате Леванде, септембар – новембар 1915

Петроград, 12. децембар 1915 .

8. септембар. Пошто је пуковник Добров отишао на привремени одмор, преузео сам привремено команду над инжењерским одредом Експедиције за посебну намену .

Састав особља: два официра, два техничара, један лекар, три старија обалска бродска старешине, око 170 подофицира и војника и шест најамних радника .

Материјални део: материјал за 1000 метара моста и три моторна чамаца .

Војна средства: један топ 75mm на бродској платформи, два митраљеза Максим са постољем, 220 пушака и резерве граната и пушчаних метака .

Распоред материјала: У Ћуприји – пола материјала за мост и сва расположива имовина одреда. У Обреновцу – друга половина материјала за мост и три моторна чамца .

Делатност особља и његов распоред: 80% на раду у селу Громада на изградњи железничког моста на новој прузи Ниш – Књажевац. 15% ради у бази у Ћуприји и на наведеном мосту на реци Морави. 5% ради у Обреновцу на три моторна чамца и око мостовног материјала на реци Колубари .

9. септембра. Добио сам наредбу Врховне команде о евакуацији Обреновца, превозу чамаца и мостовног материјала из Обреновца у Ћуприју и за поправку тамошњег оштећеног мостовног материјала .

12. септембра. Људство, које је радило на постављању железничког моста у селу Громада, завршило је посао и стигло у Ћуприју .

19. септембра. Послао сам капетану фрегате Иљину на располагање топ калибра 75  mm, гранате и три артиљерца ради појачања батерије у Београду .

23. септембра. Завршен је превоз чамаца и мостовног материјала из Обреновца у Ћуприју .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Према извештају капетана дуге пловидбе Шевченка, који је руководио отпремањем чамаца и мостовног материјала из Обреновца, последњи утовар на станици у Обреновцу је спроведен под јаком ватром непријатеља из тешких топова .

27. септембра. Стигао је минерски одред из евакуисаног Београда у Ћуприју, под командом поручника фрегате Григоренка .

30. септембар. Стигавши у Ћуприју, капетан фрегате Иљин је отишао у Кладово ради постављања експлозивних направа на Дунаву .

1. октобра. Постављен је мост на реци Морави, у Ћуприи .

4. октобра. Добио сам наредбу Врховне команде да цео одред са имовином пошаљем возом у Краљево, да мостовни материјал оставим у Ћуприји, за надгледање моста и исправности да оставим једног официра у Ћуприји, једног кондуктора и 50 подофицира и војника, а уништење моста остаје на српском минерском одреду, док се за појачање нашег људства које остаје код моста, придодаје српски одред са једним официром .

8. октобар. Одред и цела имовина су превезени у Краљево. Ради надгледања исправности моста остављен је у Ћуприи руско-српски одред под командом капетана Богомољца .

10. октобар. Наредбом Врховне команде, команда над заедничким руско-српским одредом у Ћуприји је предата српском мајору .

12. октобра. Врховна команда је прешла у Крушевац .

13. октобар. На инсистирање изасланика Русије, Француске и Енглеске, Врховна команда је дала наређење одредима наведених држава да у пуном саставу крену у унутрашњост земље на линију Нови Пазар – Митровица. Инжењеријски и минерски одред, који је окупљен у Краљеву, предао је сву имовину локалним властима, а од њих је добио товарна кола, спремна за пут ка Новом Пазару или Митровици .

15. октобар. Инжењеријски и минерски одред су окупљени у Краљеву. По налогу пристиглог штабс-капетана БогоРуска војна помоћ Србији за време Првог светског рата мољца оба моста на реци Морави од 13 сати опслуживаће само српски понтоњери .

Према сведочењима бегунаца из Ћуприје оба моста су, услед великог изливања реке Мораве, 14. октобра срушена и однесена .

17. октобар. Према налогу нашег посланика, кнеза Трубецког, који се налазио са српском владом у Краљеву, припадници инжењеријског одреда су уништили архиву посланства .

18. октобар. Месне власти у Краљеву су одбиле да снабдевају одред товарним колима, па смо од сада морали да их купујемо, о чему је послат извештај Врховној команди .

Сва имовина инжењеријског одреда и чамци су према наредби Врховне команде предати месним властима. Са сва три чамца су скинути карбуратори и вентили, а после су, по мом налогу, скинути делови закопани .

У том часу је минерски одред, под командом капетана фрегате Иљина, који се раније вратио из Кладова, стигао у Нови Пазар .

19. октобар. Добио сам наредбу Врховне команде да кренем у Нови Пазар, где ћу сачекати даља упутства .

21. октобар. Одред је стигао у Рашку, где се, у том тренутку, одржавало ново саветовање изасланика савезничких држава, којем смо присуствовали капетан фрегате Иљин и ја .

Савет је установио да је српска армија лишена свих војних и прехрамбених залиха, које нису благовремено превезене из Моравске долине, иако нису уништене од стране противника. Због тога одреди савезничких држава морају брзо да крену преко Митровице у Битољ, да би се пребацили у Солун, куда је већ из Митровице отишао француски београдски одред .

22. октобар. Добио сам наредбу Врховне команде да кренем у Русију. У тој последњој наредби Врховне команде инжењеријском одреду, указано је на пут Митровица, Призрен, Битољ, Солун, а свим месним властима на путу се наређује Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић да одреду пружају помоћ у свим потребама и захваљује се Руској влади на помоћи коју је инжењеријски одред пружио Србима .

Такву наредбу је добио и капетан фрегате Иљин, за свој одред .

У том тренутку, док је предавао последњу наредбу Врховне команде, командант инжењераца пуковник Јовановић ми је саопштио да су оба моста у Ћуприји срушиле и однеле поплаве 14. октобра .

23. октобар. У складу са добијеном наредбом, одред је кренуо ка Митровици .

24. октобар. Оба одреда су стигла у Митровицу, где су предали оба митраљеза сагласно наредби Врховне команде, .

25. октобар. Представници локалне власти су превезли возом оба одреда до станице Феризовићи,198 где се водила борба српске војске са наступајућим Бугарима. Тог дана је одред, по искрцавању из вагона, самостално кренуо у Призрен .

26. октобар. Одред је стигао у Призрен .

27. октобар. Дан проведен у Призрену .

28. октобар. Одред је кренуо у Љум Кулу, у Албанији, где је и стигао истог дана .

29. октобар. Српским локалним властима у Љум Кули предали смо све запреге, а у замену смо добили товарне животиње и кренули за Дебар .

30–31. октобар. На путу кроз Албанију, пунктови у којима смо ноћили била су села Бицан, Васјаб и Пишкопеја. Тај прелаз је представљао најтежи део пута .

1. новембар. Одред је стигао у Дебар .

2. новембар. Дан проведен у Дебру. Минерски одред који је истовремено дошао у Дебар, кренуо је у Стругу .

3. новембар. Кренули смо у Стругу, где смо и стигли у току вечери истог дана, прешавши 52 километра. Минерски одред је већ отишао у Битољ, а одреди су се срели 7. новембра у Солуну .

Урошевац .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата

4. новембар. Одред је стигао у Охрид .

5. новембар. Одред је стигао у Ресан .

6. новембар. Одред је стигао у Битољ .

Због предстојеће евакуације Битоља, руски конзул је већ био у Солуну. Ради слања одреда возом кроз Грчку у Солун, морали смо да се обратимо енглеском конзулу господину Грејгу, који је обезбедио посебан воз, да бисмо успели још исте вечери да стигнемо у Солун .

8. новембар. Одред је стигао у Солун, где је право са станице отпремљен на француски брод, што је средио капетан фрегате Иљин. Још истог дана смо кренули у Марсеј; на другом броду је одвезен београдски француски одред .

14. новембар. Оба одреда су се искрцала у Марсеју .

Од првобитног састава одреда, само је петоро тешко болесних подофицира и војника остављено у разним болницама у Србији, с тим да по оздрављењу остану у болницама у својству санитараца .

Капетан фрегате Леванда РГАВМФ, ф. 418, оп. 1 д. 3462, лл. 88– 90 .

14. Детаљни извештај капетана фрегате Леванде о догађајима за време повлачења из Србије

1915. године Петроград, 29. децембар 1915 .

Инжењеријски одред Експедиције за посебну намену, који је у јесен 1914. године формирало Министарство Ратне морнарице, имао је задатак да снабдева Србију руским мостовним материјалом, ради прелаза српске војске преко Дунава у дужини од сто метара. Одред је испунио овај задатак у току зиме 1914. године. Половина припремљеног материјала је остављена у бази одреда, у Ћуприји, да би послужио за прелаз преко реке Мораве на том пункту. Друга половина и три моторна чамца су железницом превезени у град Обреновац, где је планиран прелаз на аустријску обалу .

Пошто сам у инжењеријски одред прекомандован у августу 1915. године, после одласка команданта инжењерског одреда, пуковника Доброва на месечни отпуст у Русију 8 .

септембра 1915. године, ја сам постао привремени командант Инжењеријског одреда. У то време, састав особља одреда је изгледао овако: два официра, два техничара морнаричке грађевинске службе, један лекар, три старија водника обалске службе, око 170 подофицира и војника и шест руских војних најамних радника, који су се налазили на раду у насељу Громада, на изградњи железничког моста, на новој линији Ниш – Књажевац. У бази одреда и у Обреновцу се налазио само мали део одреда, који је одржавао те пунктове .

Пошто је 9. септембра пристигла информација о припремању аустро-немачке офанзиве и о компликацијама са Бугарском, инжењеријски одред је добио наредбу да из Обреновца евакуишу сав мостовни материјал и моторнe чамцe у Ћуприу, где је требало окупити и комплетно људство одреда .

Превоз мостовног материјала и моторних чамаца из Обреновца у Ћуприју је, услед мањка железничких вагона, а због појачаног превоза српске војске на бугарску границу, Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата био завршен тек 23. септембра. Према извештају навигатора за далеку пловидбу Шевченка, који је руководио утоваром и отпремањем моторних чамаца и кајака из Обреновца, последњи утовар на станици Обреновац изведен под јаком ватром непријатеља из тешке артиљерије .

Пристигли мостовни материјал из Обреновца се брзо поправљао, како би се, у случају нужде, обезбедио прелаз српске војске преко Мораве .

После пада Београда и Пожаревца, почела је евакуација Крагујевца и целог северног дела моравске долине .

Минерски одред Експедиције за посебну намену је стигао 27. септембра из Београда којeg је непријатељ освојио у Ћуприју, и смештен је заједно са Инжењеријским одредом .

Према саопштењу командира минерског одреда, поручника фрегате Григоренка, паду Београда је претходила снажна ватра противника из тешке артиљерије, којом је оборена и утишана сва малобројна артиљерија заштитника; прелаз аустро-немачке војске подржали су аустријски монитори, од којих је један погодила београдска батерија; војска која је штитила Београд премештена је на Багрдански положај .

Напад Бугарске и заузимање града Скопља од стране њене војске потпуно је изоловало Србију од англо-француских трупа, које су се искрцале у Солуну. Услед таквог стратешки неповољног положаја, немајући другог излаза, приступило се евакуацији северног дела моравске долине и источне Србије у центар земље једином железничком линијом Крушевац – Краљево .

Царски одред је добио наредбу да пређе у Краљево са свом спремом, осим мостовног материјала, а за одржавање два наведена моста у Ћуприји, наређено је да се образује руско-српски одред од сто људи са два официра, под командом најстаријег од њих. То је био Богомољец из нашег инжењеријског одреда; за уништење мостова задужен је српски минерски одред .



Pages:     | 1 || 3 |



Похожие работы:

«Муниципальное общеобразовательное учреждение Средняя образовательная школа №7 "О Родине, о подвигах, о славе".Тема: Выполнили: Учащиеся 5Б класса.Руководитель: Сафронова Екатерина Викторовна г. Чебаркуль 2014 г. Оглавление. Введение. Основная часть. Пионер и его задачи I. 1.1 "Кто такой пионер?"1.2 Пионерско...»

«© 1998 г. Н.П. НАРБУТ СОЦИОЛОГИЯ МАЛОГО НАРОДА Т.Г. МАСАРИКА НАРБУТ Николай Петрович кандидат философских наук, доцент, зав. кафедрой социологии Российского университета дружбы народов. В истори...»

«И. Ю. Винокурова ИЯЛИ КарНЦ РАН, Петрозаводск Вепсско-карельско-русские контакты в Бабаевском и Вытегорском районах Вологодской области (по данным народной демонологии)* На формирование культуры любого народа, ее дифференциацию и историческую...»

«Позняк, А.В. Оценка состояния сформированности гуманистического мировоззрения старшеклассников / А.В. Позняк // Адукацыя і выхаванне. – 2011. – № 1. – С. 22–30 . Оценка состояния сформированности гуманистического мировоззрения старшеклассников* Позняк А.В....»

«Учреждение образования Белорусский государственный экономический университет УТВЕРЖДАIО Ректор Учреждения образования Белорусе осу дарственный й университет -.,.,;;:-~~~~.В.Н.Шимов ~/~~t,;U 20 1 1 r. ;;'1/ /баз.ИНВЕСТИЦИОННАЯ ПРАКТИКА ПЕРЕХОДНОЙ ЭКОНОМИКИ Учебная прог...»

«1 О работе ведущейся в этом направлении неоднократно писала Н. А Храмцовская: Стан­ дарты ИСО по управлению документами: еще одна система менеджмента. URL: http://www.cnews.ru/reviews/index.shtml72009/06/30/352268_l; а также в своем блоге. 2 Белая кн...»

«136 Раздел 2. СТРАНИЦЫ ИСТОРИИ РОССИИ И УРАЛА Мазур Л. Н. "Визуальный поворот" в исторической науке на рубеже XX–XXI вв.: в поисках новых методов исследования // Диалог со временем. 2014. Вып. 46. С. 95–109. Мазур Л. Н. Образы сельской истории в советском художественном кинематографе...»

«Эволюция компьютерной мыши 46 лет компьютерной мыши 9 декабря 1968 года американец Дуглас Энгельбарт на конференции в СанФранциско продемонстрировал изобретенную им четырьмя годами ранее компьютерную мышь. Дуглас Энгельбарт со своим изобретением Прототипы История компьютерной мыши восходит к 1940-м гг. и связана с развитием радиолокационной...»

«Живет ш кола – живет село. Больш ебакалдская основная общ еобразовательная ш кола Большие Бакалды – большое село, в России оно знаменито Село Большие Бакалды Бутурлинского муниципального района находится на стыке трех районов и равноудалено от районных центров: р. п. Большое Мурашкино, р. п. Бутурлино,...»

«Задворнова Юлия Сергеевна ТРАНСФОРМАЦИЯ МОДЕЛЕЙ РАСПРЕДЕЛЕНИЯ ГЕНДЕРНЫХ РОЛЕЙ В СОВРЕМЕННОЙ ПРОВИНЦИАЛЬНОЙ РОССИЙСКОЙ СЕМЬЕ Специальность 22.00.04 – Социальная структура, социальные институты и процессы ДИССЕРТАЦИЯ на с...»

«Дмитрий миХайЛевСКий президент благотворительного фонда "АРХЕ", руководитель проекта "Международный симпосион современного искусства" Гранд АРХЕ "Мировая история — это гонка во времени, бег взапуски ради наживы, власти, сокровищ, тут весь вопрос в том, у кого хватит силы, везенья или подлости не упустить нужный мом...»

«УКЦИОН А №32(88) СТАРИННЫЕ И РЕДКИЕ КНИГИ 18 + 18 НОЯБРЯ 2015 Старинные и редкие книги, гравюры, фотографии Аукцион № 32 (88) 18 ноября 2015 года в 18.00 Аукцион состоится по адресу: Центральный дом художника (ЦДХ) Мо...»

«Блохин Павел Александрович ЭВОЛЮЦИЯ ФРАЙБУРГСКОГО ГОРОДСКОГО ПРАВА В XII – ПЕРВОЙ ПОЛОВИНЕ XIII вв. Специальность 07.00.03 – всеобщая история (средние века) Автореферат диссертации на соискание ученой степени кандидата исторических наук Москва – 2014 Работа выполнена в Отделе западноевропейского Средневековья и Раннего...»

«"Рассмотрено" "Согласовано" "Утверждаю" Руководитель МО Зам. директора по УВР Директор школы Е.Ф. Полетаева Р. А. Сухова Протокол № _ Приказ № от от МУНИЦИПАЛЬНОЕ БЮДЖЕТНОЕ ОБЩЕОБРАЗОВАТЕЛЬНОЕ УЧРЕЖДЕНИЕ СРЕДНЯЯ ОБЩЕОБРАЗОВАТЕЛЬНАЯ ШКОЛА С. ПРЕОБРАЖЕНОВКА РАБОЧАЯ ПРОГРАММА по истории (базовый уровень ступени основного общего образова...»

«Приложение 3 Наименование 1.1.1.Философия дисциплины (модуля) сформировать представления о специфике философии как о способе Цель изучения познания и духовного освоения мира, основных разделах современного философского знания, ф...»

«КОНФЕРЕНЦИИ, СИМПОЗИУМЫ г., © 1993 ЭО, № 4 "НОВАЯ РУССКАЯ ДИАСПОРА" В Юрмале 13—15 ноября 1992 г. состоялась конференция, организованная Департаментом восточноевропейских и азиатских исследований Университ...»

«Климчук А.Б., Амеличев Г.Н., Лукьяненко Е.А. Кадастр пещер: Состояние и задачи. Аналитическая записка. УИСК, Симферополь, 2007 с.2 Под земной поверхностью в абсолютной темноте находится настолько огромный мир, что можно говорить о новом континенте Альфред Бегли, ш...»

«Т.Ю. Субботина Планировка "города" в Ростове середины – второй половины XVIII века Данная работа является завершающей в серии публикаций, посвященных исторической топографии Ростова середины – второй половины XVIII в., отражавшей усадебну...»

«Вестник ПСТГУ Цыганков Дмитрий Андреевич, II: История. канд. ист. наук, зав. кафедрой истории России История Русской Православной Церкви. и архивоведния ПСТГУ, 2015. Вып. 1 (62). С. 137–146 ст. науч. сотр. кафедры истории России XIX–начала ХX вв. исторического факультета МГУ tsdm@yandex.ru Ильяшенко Николай Александрович, аспирант истор...»

«Секция 3. СССР и Россия в контексте модернизаций. 355 каПлюков владимир владимирович к.и.н., доцент, заместитель директора по научно­методиче­ ской работе, Центр документации общественных организаций Свердловской области (Екатеринбург, Россия) E­mail: kaplukov@cdooso.ru яркова елена ивановна к.и.н.,...»

«142 Арнаутов Н. Б. Обсуждение Конституции 1936 года История советского и постсоветского периода Н. Б. Арнаутов "Враждебные вылазки" в период "всенародного обсуждения" советской Конституции 1936 г. в Западной Сибири Конституционная кампания стала одним из наиболее значимых пропагандистских успехов сталинского режима не только в пл...»

«Муниципальное бюджетное общеобразовательное учреждение "Верхососенская средняя общеобразовательная школа" Урок-исследование "Смутное время"Учитель истории: Жинкина Р.И . 2012-13 уч.г. Цели урока: способствовать развитию у учащихся навыков исследовательской деятельности,...»

«Тим ТАРП Коди КЕПЛИНГЕР Тим ТАРП УДК 821.111-31(73) ББК 84(7Сое)-44 Т21 Tim Tharp THE SPECTACULAR NOW Печатается с разрешения автора и литературных агентств The Fielding Agency и Andrew Nurnberg Фотография на обложке @ Photos 12 / Alamy Тарп, Тим. Т21 Захватывающе...»

«R H/LD/WG/7/4 ОРИГИНАЛ: АНГЛИЙСКИЙ ДАТА: 8 МАЯ 2018 Г. Рабочая группа по правовому развитию Гаагской системы международной регистрации промышленных образцов Седьмая сессия Женева, 16 18 июля 2018 г.ВОПРОСЫ, КАСАЮЩИЕСЯ ОБЕСПЕЧЕНИЯ ОТКРЫТОГО ДОСТУПА К УВЕДОМЛЕНИЯМ ОБ ОТКАЗЕ Документ подготовлен Междун...»

«Бадретдинов Рамил Бурханович ТАТАРСКАЯ НАЦИОНАЛЬНАЯ КУЛЬТУРА КАК ЕВРАЗИЙСКИЙ Ф Е Н О М Е Н Специальность 24.00.01 "Теория и история культуры" Автореферат диссертации на соискание ученой степени кандидата философских наук ^**%_л Казань-2006 Работа выполнена на кафедре философии и культурологии Гос...»







 
2019 www.mash.dobrota.biz - «Бесплатная электронная библиотека - онлайн публикации»

Материалы этого сайта размещены для ознакомления, все права принадлежат их авторам.
Если Вы не согласны с тем, что Ваш материал размещён на этом сайте, пожалуйста, напишите нам, мы в течении 1-2 рабочих дней удалим его.