WWW.MASH.DOBROTA.BIZ
БЕСПЛАТНАЯ  ИНТЕРНЕТ  БИБЛИОТЕКА - онлайн публикации
 

Pages:   || 2 | 3 |

«за време Првог светског рата Зборник грађе Приређивачи Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Београд, 2014. ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ БИБЛИОТЕКА „СТУДИЈЕ И МОНОГРАФИЈЕ“ ...»

-- [ Страница 1 ] --

Руска војна

помоћ Србији

за време

Првог светског рата

Зборник грађе

Приређивачи

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић

Београд, 2014 .

ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ

БИБЛИОТЕКА „СТУДИЈЕ И МОНОГРАФИЈЕ“

Књига бр. 95

За издавача:

Др Момчило Митровић

Рецензенти:

Др Миле Бјелајац

Мр Далибор Денда

ISBN 978-86-7005-124-9

Истраживање је проведено уз грант Фонда за истраживање историјске перспективе .

Рад је објављен у оквиру потпројекта „Контексти и компарације: Србија, Балкан, Европа“ на пројекту Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије бр.

47019 „Традиција и трансформација:

Историјско наслеђе и национални идентитет у Србији“ .

Садржај УВОД Руска стратегија на Балкану уочи Првог светског рата.............................. .

Историографија о руско-српској војној сарадњи у Првом светском рату................................. 16 Кратак приказ делатности руских војних одреда у Србији у току Првог светског рата..................... 36 ГРАЂА 1 Професор Војне академије Максимовић о Војним везама и односима Србије и Русије (1806–1917)....... 53 2 Телеграм министра иностраних послова Русије Сазонова о пруженој војној помоћи Србији од почетка рата до краја септембра 1914 .

............. 104 3 Белешка поручника корвете Григоренка о догађајима на Дунаву од августа до децембра 1914......................... 106 4 Извештај поручника фрегате Волховицког о дејствима одреда од тренутка одласка из Севастопоља до евакуације Београда, август–новембар 1914........... 123 5 Извештај пуковника Доброва, инжењера морнаричког грађевинског одељења, начелника инжењерског одреда за посебну намену у Србији начелнику Генералштаба Ратне морнарице, октобар-новембар 1914............. 130 6 Извештај команданта Експедиције за посебну намену, капетана бојног брода флигела-ађутанта Веселкина о експедицији у Србију, септембар-октобар 1914........ 138 7 Дневник делатности Експедиције за посебну намену, октобар-новембар 1914.............................. 156 8 Дневник делатности Експедиције за посебну намену, децембар 1914...................................... 178 9 Кратак преглед делатности и живота инжењеријског одреда посебне намене у Србији, 1914 – 1915......

–  –  –

Руска стратегија на Балкану уочи Првог светског рата Аустроугарска анексија Босне и Херцеговине 1908. године, упркос тежњама српског становништва тих области и Срба из Краљевине, изазвала је међународну кризу. Непријатељство Србије и Аустро-Угарске нагомилало је експлозивни материјал, који се касније претворио у капислу за избијање Првог светског рата. Подсетићемо да је Русија према Рајхштатском уговору (1876) и Пештанском споразуму (1877) пристала да Аустрија окупира Босну и Херцеговину .

Уочи саме кризе руски министар спољних послова А. Извољски одржао преговоре са аустријским колегом А. Еренталом 2–3. (15–16.) септембра 1908. у тврђави Бухлау, где је за касније неиспуњено аустријско обећање подршке руским аспирацијама на мореуз обећао неутрални став Русије према питању аустријске анексије Босне .





Вођен вековним сном руске империје о контроли над мореузима1 Извољски није имао овлашћење за вођење ових преговора, који нису званично ратификовани, али штета је већ била учињена. Извољски и руски дипломатски врх који су починили ову дипломатску грешку називану руском „дипломатском Цусимом“, платили су каријерама свој неуспех. Међутим, ствар више није могла да се заустави2. Немачка је вршила директни притисак на Русију и ултимативно саопштила да ће, уколико Србија не призна анексију Босне, доћи до аустријског напада на српску Краљевину, а у случају мешања трећих сила Немачка неће Н. С. Киняпина, Балканы и проливы во внешней политике России в конце XIX века (1878-1898), Москва, 1994 .

К. Б. Виноградов, Боснийский кризис 1908-1909 гг. Пролог первой мировой войны, Ленинград, 1964; Вишняков Я. В. „Боснийский кризис 1908—1909 гг. и славянский вопрос“, Вестник МГИМО-Университета, 1/2011, стр. 103—111 Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић моћи да остане по страни. Пошто је Савет министара Русије констатовао да империја није спремна за рат (у одбрану Србије) влада Руске царевине је урадила све да се избегне повод за аустријски напад који је претио да се претвори у нови конфликт. На инсистирање Русије и других Великих сила, Србија је 3. марта 1909. морала да призна анексију Босне3 .

Ово је за неко време спречило избијање европског рата и показало жељу Русије да се оријентише пре свега на очување мира, без обзира на своје спољнополитичке интересе. С друге стране, високи степен лојалности и поверења према руској дипломатији који је тадашњи Београд, упркос огромном народном незадовољству имао према вољи царске Русије, постао је очигледан. И ово није било случајно јер је на челу државе стајао Никола Пашић – патријарх српске политике, „који се односио према Русији са посебном топлином... и био је везан са њом дубоком унутрашњом симпатијом“ у добру и у злу, у речи и у делу, што су у Русији знали и поштовали.4 Балкански ратови и руски покушаји да дође до јачања савеза православних балканских држава (Србије, Грчке, Бугарске и Црне Горе) као противтеже аустријским и немачким аспирацијама на Балкану су уродили плодом за време Првог балканског рата, али су им се супротставиле аустријска, немачка и енглеска дипломатија.

После Другог балканског рата долази низ катастрофалних геополитичких последица:

стварање албанске државе уз одвајање Србије од мора и издвајања Скадра из њене државне територије, распламсавање конфликта око Македоније. Због тога се Бугарска под влашћу немачке династије повукла из ових догађаја са горчином пораза и теретом реваншизма и сталног непријатељства према Србији. У наилазећем светском рату ово је Србију и Русију изоловало од снага савезника у Грчкој. Без обзира на симпатије Русије према ослободилачким потезима балканских И. И. Астафьев, Русско-германские дипломатические отношения 1905—1911 гг, Москва, 1972; Ю. А. Писарев, Великие державы и Балканы накануне первой мировой войны, Москва, 1985 .

А. Л. Шемякин, „Никола Пашич: на стыке унитаристких и федералистских устремлений“, До и после Версаля: политические лидеры и идея национального государства в Центральной и Юго-Восточной Европе, Москва, 2009, стр. 46-48 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата хришћана, претерано приближавање Бугарске Цариграду није могло да остави Русију равнодушном. За државу чијих је 37% извоза пролазило преко мореуза Босфор и Дарданели, њихов статус је имао више него виталан значај5. Руски посланик у Цариграду М. Н. Гирс писао је министру спољних послова Сазонову да „само искрцавање упечатљивог војног одреда, способног да заузме Цариград и да се успротиви уласку Бугара може нам омогућити да испунимо наш историјски задатак и да овладамо мореузима“.6 Ова идеја није напуштала царске руске дипломате и војнике ни касније7 .

Најзад, још један детаљ је неопходан да бисмо схватили руске војностратешке интересе на Балкану уочи Првог светског рата. То је извесно слабљење руског утицаја на некадашњег традиционалног савезника Русије на Балкану – Црну Гору, чији је значајан део буџета, а пре свега оног намењеног војсци, стизао као донација руске Царевине. Радило се о парадоксалном стању, где се без обзира на династијске везе између Петровића и Романових, у гестовима краља Николе, а поготово његових наследника почело осећати све веће занемаривање Русије. То су примећивали и војни и цивилни представници Руске царевине на Цетињу, што се најбоље види из инцидента који је описао заступник руских интереса на Цетињу Ј. А. Соловјев. Када је 28.(15.) маја 1905. на Цетиње стигла вест о поразу руске флоте у Цусимском боју, престолонаследник Данило јавно је изражавао своје дивљење поводом храбрости и вештине јапанског адмирала Тогоа. Данило, који је у то доба мењао оца на челу државе забранио је, упркос расположењу народа8, одржавање црквеног помена палим руским војницима, и уместо тога приредио весеље поКонстантинополь и проливы по секретным документам бывшего министерства иностранных дел, Москва, 1925; Б.А Дранов, Черноморские проливы. Международно-правовой режим, Москва, 1948 .

Ю. В. Лунева, Босфор и Дарданеллы. Тайные провокации накануне Первой мировой войны (1907-1914), Москва, стр. 160 .

О. Р. Айрапетов, „На Восточном направлении. Судьба Босфорской экспедиции в правление императора Николая II“, Последняя война императорской России, Москва, 2002, стр. 158–261 .

Ђ. Батрићевић, Црногорци у руско-јапанском рату, Цетиње, 1996 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић водом отварања италијанске фабрике дувана у Подгорици.9 При томе није заборавио да из Русије редовно прима новац не само за војску и образовне институције Црне Горе, већ и редовну личну апанажу. Само за Данила она је износила

10.000 рубаља годишње (8,3 кг у злату). На покушај Ј. А. Соловјева да спречи ово непристојно весеље на дан општеруске трагедије, краљ Никола је добио хистерични напад и затражио од Петербурга његов опозив. Више сличних испада против Русије и руских војних и дипломатских представника је забележено у волуминозном двотомном делу руског војног агента у Цетињу Н. Потапова, који се током година проведених у Црној Гори веома добро упознао са нијансама неуспеле државности и једноставно закључио да је „једини излазак из свог садашњег јадног стања Црна Гора може пронаћи после рата сама у припајању Србији“. Није ни чудо да је руски војни аташе констатовао да „краљ Никола и његов наследник испољавају нарочиту забринутост због информација о намерама Русије да оствари политичко уједињење Црне Горе са Србијом... – намера корисна за српство, али непријатна за црногорску династију“.10 Већ 27. новембра (10. децембра)

1914. руски посланик у Црној Гори А. А. Гирс је констатовао:

„Не говорећи о Србима Краљевине, за Босанце, Херцеговце, Далматинце и све остале Србе улазак Црне Горе у Србију је питање коначно и неопозиво решено“.11 Није ни случајно да је држање династије Петровића у Првом светском рату и те како одскакало од јуначког држања народа Црне Горе. Рецимо, у разговору са немачким послаником у Атини 31. августа 1915, престолонаследник Данило био је веома отворен: „Црногорска престолонаследничка господства … су свесрдно Ю. А. Соловьев, Воспоминания дипломата 1893-1922, Москва, 1959, стр. 161 .

Н. М. Потапов, Русский военный агент в Черногории. Донесения, рапорты, телеграммы, письма. 1902-1915 гг, I-II, Москва-Подгорица, 2003, стр. 713-715 .

„Международные отношения в эпоху империализма“, Документы из архивов царского и Временного правительств. (МОЭИ) Сер. III. 1914-1917,VI, 2, Москва-Ленинград, 1935, стр. 206. O компликованом сплету ових околности види:

Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату: 1914-1918, Титоград, 1969;

Р. Распоповић, Црна Гора и Русија: огледи и есеји, Београд-Подгорица, 2005;

Живојиновић Д., Невољни ратници: велике силе и Солунски фронт: 1914-1918., Београд, 2010 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата молила Његово Величанство Краља Грчке да се у Берлину и Бечу заложи да Црна Гора при закључењу мира буде третирана на благ начин. Господства су стално наглашавала да се црногорска краљевска фамилија нашла у општем рату против своје воље. Употребљавала су посебно оштре речи против Русије и руске политике“.12 Услед свих ових дешавања, без обзира на широке симпатије руске јавности и значајног дела државног апарата Царевине према свим православним народима Балкана и Словенима, најближи и највернији савезник Русије на Балкану уочи Првог светског рата била је Краљевина Србија. Није се радило само о симпатијама јавности или политичкој склоности тадашњих српских власти да „вежу свој чамац за велики руски брод“. Интерес српског народа, подељеног границама двеју снажних империја – Отоманске и Хабсбуршке,13 да оствари национално јединство у оквиру једне државе суштински се поклапао са руским геополитичким интересом да на Балкану сузбије германску експанзију у правцу југоистока. Други циљ Русије је био да коначно потисне Турке из Европе и обезбеди руску доминацију над мореузима.14 У оваквим околностима бурно су се развијале вишевековне црквене и културне везе две државе, активирала се војна, културна и научна сарадња па је чаке дошло и до појаве економске сарадње .

У својој синтези српско-руских односа М. Јовановић је истакао да је почетак 20. века у односима двеју држава „време поновног зближавања, интензивне сарадње и руске заштитничке политике према Србији (прва званична посета краља Петра I Карађорђевића иностранству била је управо Русији, у марту 1910, док се у августу 1911. кнегиња Јелена, кћерка краља Петра, удала за великог кнеза Иоана Константиновича, чиме се српски краљевски дом Карађорђевића ородио са А. Митровић, „Сучељење са средњоевропским империјализмом“, Историја српског народа, VI, 2, Београд, 1983, стр. 90. Види шире: А. Митровић, Продор на Балкан. Србија у плановима Аустро – Угарске и Немачке 1908-1918, Београд, 1981 .

М. Екмечић, Ратни циљеви Србије: 1914-1918, Београд, 1992 .

О. Р. Айрапетов, н. д., стр. 158–261 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић династијом Романов). Тај кратки период интензивне сарадње био је презасићен догађајима. Ново време донело је и битно повећан проток информација, тако да су догађаји у Србији или Русији наилазили на снажан одјек у обе средине. Најважнији комплекс питања везан је за догађаје уочи и током Првог светског рата. У колоплету догађаја, који су пресудно утицали на руско-српске односе, и показивали степен међусобне сарадње, најупечатљивија је свакако безрезервна подршка коју су Србији, изложеној снажним дипломатским и политичким притисцима Аустроугарске, у кључним недељама Јулске кризе пред избијање Првог светског рата, пружили Русија и сам император Николај II. У одговору на депешу регента Александра Карађорђевић, цар је недвосмислено нагласио: „Док има и најмање наде да се избегне крвопролиће сви моји напори тежиће том циљу. Ако, пак, не успемо и поред најискреније наше жеље, нека Ваше Височанство буде уверено да ни у томе случају Русија неће напустити Србију” .

Став Николаја II био је до те мере искрен и доследан да је након аустроугарске објаве рата Србији, 28. јула 1914, Русија прогласила општу мобилизацију. То је Немачка искористила за отпочињање ратних дејстава. До које мере је напетост током тих кризних јулских недеља била велика, показује и податак да је руски посланик у Београду Николај Николајевич Хартвиг умро од последица срчаног удара после једне од посета посланству Аустроугарске“.15 Интереси Русије који су се укрстили са аустријским и ширим германским интересима у Србији почетком XX века нису били економске природе.16 Индикативна је највећа пословна инвестиција Русије у Србији – пословни центар Осигуравајућег друштва „Русија“. Сликовите успомене на урбанистичку улогу зграде пословног центра „Россия“ је оставио Василиј Штрандман, који је описао почетак свог раМ. Јовановић, Срби и Руси, 12-21. век: историја односа, Београд, 2012, стр. 92Види шире: Н. Б. Поповић, Србија и царска Русија, Београд, 2007 .

Ове некадашње специјалне везе Русије и Србије од пре сто година и сада изазивају покушаје ревизије Првог светског рата у савременој историографији .

Детаљније о томе: M.Bjelajac, „Novi (stari) zapleti oko uzroka Prvog svetskog rata pred obeleavanje 100. godinjice”, Tokovi istorije, 1, Beograd, 2013, str. 15-62 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата да у Београду под руководством Николаја Хартвига: „Устао сам прилично рано да бих без журбе прошетао до мисије .

Успут сам по први пут на тргу Теразије угледао велику зграду у којој се налазио хотел „Москва“. Ту зграду је 1906. године подигло Осигуравајуће друштво „Русија“, и у њој су се налазиле и канцеларије представништва овог друштва у Србији .

Јединствено по својој величини, ово здање се јасно издвајало од суседних зграда које су скоро све биле приземне. На панорами Београда, на ушћу Саве у Дунав, истицали су се само звоник Саборне цркве – симбол вере, краљев двор са три куполе – симбол краљевске власти, и хотел „Москва“ – симбол вере у Русију! Српска престоница је тада имала свега око 70.000 становника“.17 Ову највећу приватну зграду у предратној Србији (садашњи хотел „Москва“) саградили су о руском трошку руске архитекте немачког порекла18 Павел Бергштресер и Владислав Карпович-Отон, користећи најмодерније немачке технологије.19 Тешко да се ова инвестиција могла такмичити са традиционалним аустријским економским утицајем у Србији, иако је он био пољуљан Царинским ратом 1906-1911.20 То је и природно јер западни Балкан од краја XVII до данас, уопштено гледано, спада у област привредног утицаја германских држава. Међутим, без обзира на сву неспорну цивилизаторску (да не кажемо и „културтрегерску“) конотацију економских интереса Немачке и Аустрије на Балкану, они су се чврсто преплитали са политиком Drang nach Osten.21

В. Штрандман, Балканске успомене, I, 1-2, Београд, 2009, стр. 75. Види такође:

Г. Н. Трубецки, Рат на Балкану 1914 – 1917. и руска дипломатија, Београд, 1994 .

С. Гаврилов, Остзейские немцы в Санкт-Петербурге. Российская империя между Шлезвигом и Гольштейном. 1710–1918, Москва, 2011 .

„Друштвено-политичке и културне везе 1878-1917“, Москва - Србија, Београд Русија : документа и материјали, III, Београд, 2012, стр. 160-161; М. Лопушина, Д. Лопушина, Хотел Москва - првих 100 година, Београд, 2008, стр. 13; УР 4009, 4010, 4011, Музеј града Београда .

Д. Ђорђевић, Царински рат Аустро-Угарске и Србије: 1906-1911, Београд, 1962 .

Ю. А. Писарев, „Германо-австрийские планы на Балканах в годы Первой мировой войны“, Новая и новейшая история, 2, 1973.; В. К. Волков, „Дранг нах остен“ и народы Центральной, Восточной и Юго-Восточной Европы 1871-1918, Москва, 1977, стр. 62-83, 172-190 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић То је имало своје ратоборне консеквенце, изазване надмоћношћу економски супериорног друштва са успешним демографским моделом, какав су Немци и Аустријанци имали до средине XX века . Због својих стратешких разлога, Русија је у српској спољној политици и културном животу и те како често била користан противтег у овом процесу.22 У доласку у Београд почетком пролећа 1904. „Осигуравајућег друштва Русија“ и отварању његове величанствене зграде на Теразијама 1908, значајну улогу одиграо је Светозар Вукадиновић – некадашњи директор Српског паробродарског друштва. И ово није била случајност. У чланку о отварању палате „Росија“ (будућег хотела „Москва“)23 новинар „Политике“ је са потпуном сигурношћу повезао ову инвестицију са улогом великог русофила С. Вукадиновића у Српском паробродарском друштву, које је представљало конкуренцију Аустријском паробродарском друштву .

Пораст руских интереса у бродарству на Дунаву крајем XIX почетком XX века представљао је једну веома опипљиву појаву. Ипак, везе између руских стратешких интереса на Балкану и учешћа паробродарских друштава на Дунаву крајем XIX и почетком XX века веома су слабо проучене у руској историографији.24 Ово није случајно – до 1917. питање је спадало у домен актуелне политике; од 1917. до 1991 .

у совјетској историографији представљало је табу и било проказано, јер је мирисало на царизам; после 1991. Русија је изгубила излаз на Дунав и тиме се, природно, хоризонт њене историографије смањио .

Морамо да појаснимо генезу интереса Руске империје на Дунаву. Руске трупе су неколико пута излазиле на обале Дунава код Измаила, Килије и Ренија. Русија је коначно добила статус подунавске државе 1812. Букурешким миром, када је Писарев Ю. А. Великие державы и Балканы накануне Первой мировой войны, Москва, 1985 .

„Палата Росија - Како је постала палата Росија – Како изгледа? – Шта кошта?“, Политика, 9. јануар 1908 Ю. Я. Баскин, А. И. Рыжиков, Дунайское судоходство и его правовой режим в XX в., Измаил, 1958; С. В. Паламарчук, Забытая земля: историческая область Бессарабия, Одеса, 2008 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата руско-турска граница утврђена током реке Прут. Када је Русија преузела од Порте ушће Дунава, река је била отворена за слободну пловидбу цивилних бродова свих земаља. Услед активног развоја привредних веза долази до активног развоја две руске дунавске луке – Рени и Измаил. Ипак, због пораза у Кримском рату Руска империја је била приморана да напусти своје приобалне луке. Повратила их је од Румуније тек 1878. победом у Руско-турском рату 1877–1878. Већ 1881 .

ступио је на снагу „Пропис о брзој робно-путничкој паробродској вези између градова Одеса и Измаил са уласком у Килију и Рени“. Руски кнез, тадашњи државни саветник (генерал цивилне службе), Јуриј Гагарин (1846–1905) имао је обавезу да успостави ову везу уз помоћ свог пароброда „Олга“, и да је редовно одржава једном у две недеље. Као резултат ових напора руске владе 1883. је било формирано руско паробродарско друштво за пловидбу на Дунаву „Кнез Јуриј Гагарин и К°“ уз помоћ кога је Русија успоставила директне редовне комерцијалне бродске везе из своје централне црноморске луке Одесе са Србијом, Бугарском и Румунијом .

Пројекат, који је имао очигледну стратешку конотацију, био је превише замашан, па је приватна фирма Ј. Гагарина 1886 .

била претворена у деоничарско друштво „Црноморско-дунавско паробродарство“, које је успешно је напредовало. До

1902. већ је поседовало 12 пароброда укупне носивости око 2087 регистарских тона. Поређења ради, Аустрија је успоставила своје паробродарство на Дунаву далеке 1830, а 1880-их (дакле у годинама појаве првог руског пароброда „Олга“ на Дунаву) већ је имала у оквиру свог државног паробродског џина „Donaudampfschiffahrtsgesellschaft“ више од 200 пароброда и око 1000 теретних баржи.25 Приватно и много мање руско паробродарство није могло да издржи конкуренцију услед чега је руска влада морала да купи деонице „Црноморског-дунавског паробродарства“ и да оснује 10. марта 1903. „Руско дунавско паробродарство“, по угледу на већ постојећи модел комерцијалне трговачке Donau-Schiffahrts-Museum Regensburg Sonderband: 175 Jahre Erste DonauDampfschiffahrts-Gesellschaft 1829-2004, Regensburg, 2004 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић флоте у државном власништву са дугорочним стратешким циљевима – „Доборфлот“.26 Управа „Руско-дунавског паробродарства“ се налазила у Санкт-Петербургу, а представништва су била у Измаилу и крупним трговачким центрима руске царевине (Москви, Лођу, Варшави) и у иностранству

– Марсеју и Хамбургу. Руско паробродарство је одржавало везе од Одесе (Русија) до Свиштова (Бугарска) и Кладова (Србија), уз приобалну пловидбу све до руске црноморске луке Батум у Аџарији на граници са Турском. Осим активности овог руског паробродског друштва, у Србији долази и до инвестиционих активности. У Српско бродарско друштво од 1890-их година ушли су руски мањински акционари, а делатност од почетка XX века била је координисана са руским Црноморско-Дунавским паробродским друштвом.27 Још један од српско-руских комерцијалних пројеката очигледне стратешке провијенције је била сарадња на изградњи и трасирању железнице у југоисточној Србији и изградње луке у Прахову, чим се бавио Ј. Табурно,28 изазивајући незадовољство Енглеза и Аустријанаца.29 Привредне везе српских и руских паробродарских предузимача и коришћење српских лука на путу трговинске размене Русије и Европе имале су очигледну ванекономску корист за време ратних недаћа 1910-тих. Та веза је постала активна приликом пребацивања оружја и ратне опреме у Србију,30 а представништво Руског дунавског паробродског друштва у Ю. Н. Трифонов, „Добровољачка флотила“, А. Н. Волков, „Добровольный флот России. — Морская коллекция“, Моделист-конструктор, 6 (96), Москва, 2007;

В. Дукельский, „Добровольный Народный Флот (исторический экскурс)“ Московский журнал, 8, Москва, 2006 .

АС, МИД, ПО, ФV, 249–250; АС, МИД, ПО, ФV, 262–263; AС, МНП, П, ФXXIV, №13/97 .

Јероним Табурно (1862–1913) — руски инжењер, предузимач који се бавио пројектовањем низа железничких пруга у Русији (Сибирске, Северодоњецке и Рудничко-Лозовске). Бавио се и новинарством и уређивањем новина .

. Anti, „Crisis and Armament: Economic Relations between Great Britain and Serbia“, Balcanica XXXVI, 2006, стр. 159-160; „Politische Ubersicht, 17. Februar”, Laibacher Zeitung, 19. februar 1912; В. Штрандман, н. д. I, 1-2, Београд, 2009, стр .

78, 111 .

АС, МИД, Пс, П, ФI, р17/1912; АС, МИД, Пс, П-ПО, ФI, р49/1912; АС, МИД, Пс, П, ФI, р7/1913; АС, МИД, К-О, ФI, р2/1914; АС, МИД, Пс, П-По, ФI, р99/1915 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата Одеси је служило и као експозитура за непосредну доставу и исплату српских војних набавки. Бродови руског Дунавског паробродарства су били искоришћени за доставу војног терета из Русије у Србију и Румунију, а представништва Руског дунавског паробродарства су се аутоматски нашли у улози мреже руске војне обавештајне службе на Дунаву. Сличну војностратешку улогу су добили њихови конкуренти из „Do naudampfschiffahrtsgesellschaft“. Први светски рат је врхунац руско-аустријске конкуренције за контролу Дунава, иако је река, без обзира на свој међународни статус, de facto припала трећој страни.31 Сагледавање руске политике на Балкану уочи Првог светског рата пружа нам објективно објашњење приоритета Санкт-Петербурга на Балкану – борбу за комуникације које би повезивале тржишта Русије и Централне Европе: пре свега мореузе, али и Дунав. Очигледан непријатељ у овој борби на подручју Балкана је била Аустрија са савезницама – Немачком и Турском. Русија је покушавала да задржи присне односе са осталим балканским државама са којима ју је повезивала православна традиција. Међутим, утицаји Енглеске у Грчкој и Аустрије у Бугарској су били доминантни. Сумње је изазивала и спољнополитичка оријентација Црногорске династије, због чега је Русија следила курс уједињавања две државе српског народа уз активну подршку црногорске војске и народа. У исто време Беч и Рим су сматрали уједињење Србије и Црне Горе за претњу по своје државе.32 Главни руски савезник на Балкану у овим условима је била Србија, чији су се односи налазили у узлазној путањи од како је на власт дошао руски љубимац Н. Пашић. Радило се о поклапању рус

<

Уз подршку Енглеске, Румунија је окупирала руску провинцију Бесарабију и на

тај начин је ликвидирала руску пловидбу Дунавом. У исто време дошло је до „добровољног“ преласка деоница аустријског паробродарства у енглеско акционарско друштво „Danube navigation company” основано 1921. Уз вртоглаву активност до 1924. енглески капитал је ушао као мањински или већински и у већину осталих дунавских земаља – Чехословачку, Југославију, Бугарску и Румунију .

Ю. А. Писарев, Великие державы и Балканы накануне Первой мировой войны, Москва, 1985, стр. 239 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић ких и српских стратешких циљева.33 У овим околностима за Србију је значај Русије као „заштитнице од својевољне Турске и агресивне Аустроугарске био неспоран“.34 У јануару 1914. у Петербургу дошло је до судбоносне посете Русији престолонаследника Александра и српског председника владе Н. Пашића. Током преговора Русија је обећала испоручити Србији 120 хиљада пушака, 250 хиљада шињела, 60 пољских и брдских топова и друге војне материјале.35 Према оцени српског посланика у Москви М. Спалајковића, дочек је превазишао сва очекивања. У плану руских одбрамбених мера од 1. марта 1914. који је генерал-квартирмејстер (начелник војне обавештајне службе) Ј. Данилов представио цару и С. Сазонову, улога Србије је била оцењена као значајна. Преговори између Србије и Русије о хитним војним испорукама су били настављени у мају. Те припреме су имале доследан одбрамбени карактер, јер је и Русији, али и Србији, улазак у рат у лето 1914. изгледао као авантура, пошто су обе државе тек биле изашле из снажних ратних потреса, а њихове војске су се налазиле у периоду активног реформисања.36 Историографија o руско-српскoj војнoj сарадњи у Првом светском рату Велики сукоб, који је избио 1914. године, мора се посматрати са аспекта догађаја који су довели до њега и целокупне предисторије догађаја и развоја интереса појединих држава, а који су везани за Балкан. Зато је важно укључити и литературу која обухвата и шири период и која се бави ранијим доН. Б. Поповић, Србија и царска Русија, Београд, 2007, стр. 74 .

В. Штрандман, н. д., стр. 77 .

Ово је било превише оптимистично да би могло да се оствари. Русија је тек делимично извршила своје испоруке, а српска војска није ни покушавала да успостави координацију са савезничким командама у Паризу или Петербуrгу .

Я. В. Вишняков, Военный фактор и государственное развитие Сербии начала XX века, Москва, 2012,стр. 398 .

В. Н. Виноградов, А. В. Карасев и О. В. Соколовская, За балканскими фронтами Первой мировой войны, Москва, 2002, стр. 13 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата гађајима, а који су имали велики утицај на каснија дешавања .

Иако је овде централна тема Први светски рат, он сам, као ни поједини догађаји који су довели до њега и који су се збили у току сукоба, нису настали сами од себе, већ су део ширег континуитета и последица ранијих дешавања. Сам рат није могао бити последица само једног догађаја, већ се мора размотрити целокупна политичка и привредна ситуација која је до њега довела. Ниједан догађај, ако желимо да разумемо његову суштину, не може бити посматран самостално и издвојен из историјског контекста, јер онда губи свој смисао и добија погрешну конотацију.37 У руској историографији предисторијом великог сукоба на Балкану бавила се група аутора у делу За балканским фронтами Первой мировой войны (В. Н. Виноградов, А. В .

Карасев и О. В. Соколовскаја). Они разматрају међународне односе на Балкану од средине 18. века до краја Првог светског рата. Балканске државе не посматрају као сателите, већ као субјекте међународног права. Нарочита пажња је посвећена балканској политици Русије у току Првог светског рата и тежњама Немачке да загосподари Балканом, што је, по ауторима, непосредни узрок рата .

Велике силе јесу јаке и руководе светском политиком, али мале државе стварају проблеме, па на тај начин од њих долази иницијатива, оне су посредни покретачи великих збивања. Тако је било и у балканском случају.38 Србија је од свог политичког осамостаљивања тежила и привредној независности, како од Турске, тако и од Аустроугарске царевине. Привредни интереси ове друге, а самим тим и политички, ишли су преко Балкана, до изласка на море и Солуна, као крајње тачке. У областима Рашке и Косова пресецали су се интереси Србије и Царевине, јер је и У српској историографији ранијом историјом руско-српске војне сарадње су се бавили Ј. Драгашевић, Д. Динић, В. Максимовић. У савременој историографији за ову тему од посебног значаја су монографијe: Д. Вуксановић-Анић,

Стварање модерне српске војске, Београд,1993; Р. Љушић, Кнежевина Србија:

(1830-1839), Београд, 1986 .

Исто .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Србија тежила изласку на Јадран и Егејско море.39 Привреда слабо развијене Србије је дуго била у потпуности зависна од свог великог суседа. Готово целокупаn њен извоз се одвијао у том правцу, а била је и солидан увозник првенствено индустријских производа из Аустроугарске. Управо због поменутих тежњи Царевине, везивање српске привреде за своју, било је од великог значаја, јер би тако и држава остала без маневарског простора. Међутим, током Царинског рата 1906

– 1911. године између Србије и Аустроугарске, испоставило се да је Србија успела да се избори за свој простор у привредном систему европских држава, окрећући се на другу страну и развијајући самосталну индустрију. У том случају је и анексија Босне и Херцеговине 1908. године била, поред економских интереса, део система притешњивања Србије, јер је тиме нападнута суштина њених спољнополитичких тежњи .

Ова тема је обрађена у књизи Д. Ђорђевића Царински рат Аустро – Угарске и Србије 1906 – 1911. Сукоб аустро-српских политичких интереса се продубљивао и заоштравао, како су јачале југословенска национална идеја и аустријска империјалистичка балканска политика. Сукоб ових интереса, који потиче из 19. века, довео је до коначног обрачуна двеју концепција у Првом светском рату 1914–1918. године.40 У монографији Ј. В. Вишњакова, Военный фактор и государственное развитие Сербии начала XX века, аутор се бави војним темама и утицајима официрског кора на прилике у Србији, развојем војног фактора, а од политичких тема издваја Мајски преврат и Босанску кризу. Он, такође, уочава велики, најчешће скривени, утицај Аустроугарске на одређене догађаје у Србији. Између осталог, ту спада и слабљење српско-црногорских односа, кроз разне афере, јер јој није ишло на руку јачање оваквог савеза. Сазонов, руски министар спољних послова, од 1910. године, у анексији Босне и ХерЦвијић, Излазак Србије на Адрију, Београд, 1913; Д. Ђорђевић, Излазак Србије на Јадранско море и Конференција амбасадора у Лондону 1912, Београд, 1956; Милићевић М., Пруга ка Јадрану: кратка историја железничке кампање Србије за продор на Јадранско море, Београд (Приштина-Лепосавић), 2007 .

Д. Ђорђевић, н. д .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата цеговине, као и у, скоро истовременом, уједињењу Бугарске, види само кршење споразума и тежњу за слабљењем и поразом суседа, Србије.41 Све је то било у складу са аустријским империјалистичким циљевима, који су тежили да се развију преко Балкана и тиме дошли у сукоб са интересима Србије и њене националне идеје. Јасно је да је то био само први корак и да даље напредовање тек следи, па се, уоквиру те идеје, морају посматрати догађаји који ће се десити неколико година касније, приликом избијања рата 1914 .

Темом руских интереса на Балкану бави се, посредно или непосредно, већи број аутора. Као основа се узима руска тежња за придобијањем Цариграда и мореуза, чиме би се држала контрола Балкана, Мале Азије и проширио руски утицај у Средоземљу. На тај начин се преплићу интереси великих сила на разним местима, али су у то увучене и мале државе, самим тим што се налазе у директној зони утицаја, на њу утичу или имају претензије. Око ове чињенице се плету велике игре, нарочито у време Првог светског рата, па много ствари и циљева, у овом случају Србије, зависи, заправо, од руских планова и претензија, као и од договора између великих савезника. Самим тим, спољну политику Русије према мореузима, односно према Османској империји, потребно је пратити кроз цео 19. век,42 како би се могла увидети улога и везе Русије у ослобађању балканских народа и тежњама за стицање независности .

Руско-српски односи постоје још од првих духовних додира у 12. веку. Они су мењали своју снагу и структуру, бивајући пре свега културни, а касније политички и војни. Те везе, дакле, постоје до данас, а мењале су само свој интензитет. Као што се може и закључити из синтезе М. Јовановића Срби и Руси, 12-21. век – историја односа, контакти Срба са Русијом јесу најобимнији и најдужи, у односу на остале велике силе. При томе, ти контакти су остваривани на разЯ. В. Вишняков, Военный фактор и государственное развитие Сербии начала

–  –  –

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић личитим основама и садржајима и за Србију имају велики значај.43 За истраживање ове теме, важан је зборник докумената Москва – Србија, Београд – Русија: документа и материјали. Том 3, Друштвено-политичке и културне везе 1878-1917, Београд, 2012. Поред прва два тома, у којима су обрађени документи везани за ранији период, од 12. до 18. и од 18. до 19 .

века, то је најобимнији зборник сведочанстава о везама два народа .

Пред сам почетак великог сукоба, проблем мореуза је интезивиран, због великих догађаја попут Босанске кризе, италијанско-турског рата, балканских ратова, мисије Лимана фон Сандерса у Цариграду, чиме се бави Ј. В. Лунева, а све то уоквиру споразума између Енглеске и Русије из 1907 .

године.44 Промени режима у мореузима, у корист Русије, без чега је руска црноморска флота била затворена, нису се противиле само Централне силе, већ и силе Антанте. Енглеска је тежила неутрализацији мореуза. Отварање мореуза за све бродове, Русији би представљало опасност у будућности, како од малих држава, Румуније и Бугарске, тако и од Немачке, која тежи монополу у Багдадској железници и на Блиском Истоку, и Велике Британије, која тежи да задржи свој доминантан положај у Средоземљу и Персији. Услед ових тежњи, усложњава се и питање мореуза, које се нарочито актуелизовало током већих криза и сукоба .

Ако би Турска и Румунија ушле у Балкански савез, Сазонов је радије био за то да мореузи остану под протекторатом Турске, а да Русија и остале црноморске државе добију право пролаза флоте. Та неслагања су опстала до самог почетка рата, па су се око њих ломила копља и у току самог рата. Конференције великих сила, Русије, Немачке, Велике Британије, Француске, Италије и Аустроугарске у Лондону или Букурешту, имале су различит карактер и бавиле се различитим питањима, али их повезује једна заједничка црта – империјалМ. Јовановић, н. д .

Лунева Ю.В., Босфор и Дарданеллы. Тайные провокации накануне Первой мироstrong>

вой войны (1907-1914), Москва, 2010 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата ни циљеви обеју коалиција, који су у супротности са интересима балканских народа.45 Анализом оваквих међународних односа и политиком европских држава на Балкану, бави се Ј. А. Писарев у делу Великие державы и Балканы накануне первой мировой войны, који открива империјалне циљеве Немачке и Аустроугарске, као и политику Русије у југоисточној Европи и њену улогу у стварању Балканског савеза, пре свега са дипломатског аспекта. Ако се узме у обзир да Балкан представља пролаз ка предњој Азији, а Србија врата Балкана, аутор покушава да прикаже како је Балкан постао „буре барута“ .

Немачка политика из епохе империјализма и и њен курс источне политике су имали велики утицај на ситуацију у Европи. Питањем како је немачка експанзија утицала на друштвено-политички развој држава и народа у источној и југоисточној Европи, као и реакцијама различитих друштвених слојева на немачку опасност, бави се В. К. Волков у књизи Дранг нах остен и народы Центральной, Восточной и Юго-Восточной Европы 1871-1918. Главна тема дела је сукоб интереса Немачке и Русије око истих интересних сфера, па је тако, према аутору, главна тачка источне политике Немачке била Русија (Балкан, Пољска, Турска). Продирање немачког капитала на исток јесте главни покретач колонијализма, што је било у интересу буржоазије (немачки монопол у Багдадској железници, очување Турске због немачког капитала) .

Аутор прати развој политике Drang nach Osten од њеног настанка осамдесетих година 19. века, до краја Првог светског рата и колико је та политика утицала на остале државе и била њихов покретач. Тако је пружала подршку Аустроугарској у њеном продору на југ, јер је Немачка била свесна да је Аустроугарска слаба и да ће бити њен слепи савезник. Наиме, рат је и почео онда када је то Немачкој одговарало, када је била спремна да покаже своја техничка достигнућа, док је Русија била тек на почетку војне реформе.46

–  –  –

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Иста тема, немачке и аустријске империјалистичке политике према Истоку, обрађена је у књизи Андреја Митровића Продор на Балкан. Србија у плановима Аустро–Угарске и Немачке 1908–1918. Аутор посматра немачку и аустроугарску политику према Србији са стратешке стране, а решеност ових сила за покоравање Балкана и уништење Србије поставља још у време анексије Босне и Херцеговине. Продором на Исток, пре свега на Балкан и предњу Азију, Немачка би створила помоћни привредни простор, уз помоћ кога би остварила своју светску моћ. Прва држава на удару је била Србија, док је Аустроугарска постала опонент такве политике, која би анексијама држава на јужним границама, покушала да реши своје унутрашње проблеме.47 Најважнији, људски фактор, односно фактор политичких вођа, који су као појединци, својим карактером и посебном личношћу имали велики утицај, обрађен је у делу групе аутора До и после Версаля: политические лидеры и идея национального государства в Центральной и Юго-Восточной Европе, у коме су обрађене биографије најзначајнијих политичких вођа са Балкана и источне Европе у првој трећини

20. века, као што су Елефтериос Венизелос, бугарски цар Фердинанд, румунски краљ Фердинанд Први, Стјепан Радић, Антон Корошец, краљ Александар Карађорђевић, Никола Пашић, Измаил Енвер – Паша, Роман Дмовски, Миклош Хорти, Пал Телеки, Томаш Масарик, Јоан Братијану итд .

Чланак о краљу Александру Король Югославии Александр Карагеоргиевич написао је А. А. Силкин, а о Николи Пашићу А. Л. Шемјакин: Никола Пашич: на стыке унитаристких и федералистских устремлений.48 Оно што спаја све овде описане личности је национални идеал, па се у том правцу и развија прича о сваком од њих .

Никола Пашић, као централна фигура српске предратне и ратне политике, неизбежна је тема већине дела која се баве А. Митровић, Продор на Балкан. Србија у плановима Аустро – Угарске и Немачке 1908-1918, Београд, 1981 .

До и после Версаля: политические лидеры и идея национального государства в Центральной и Юго-Восточной Европе, Москва, 2009, стр. 6 – 29, 30 – 63 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата овом политиком. Његов однос према савезницима, у оквиру ратних циљева Србије и стварања Југославије, приказан је у књизи Ђорђа Станковића, Никола Пашић, савезници и стварање Југославије. Ту је дато његово схватање савезничких односа и политичке ситуације која је довела до сукоба. Узроком Првог светског рата сматра сукоб два блока и тежњу Аустроугарске да уништи мале народе, док је Антанта ушла у рат да их заштити. Та заштитничка реторика чланица Антанте се протеже кроз цео период од Јулске кризе до завршетка рата. Пашић је тек после изласка Русије из рата изјавио да је узрок рата била тежња Аустроугарске да спречи југословенски покрет. Да је то раније речено, звучало би као свестан улазак у рат против Аустроугарске, чиме би се код савезника статус Србије, као мале државе којој треба помоћ, погоршао. Србија и Русија нису биле у формалном савезу, нити је Србији игде био признат савезнички статус, што јој је онемогућило присуствовање савезничким договорима. Што је још важније, није имала савезнички уговор који би јој гарантовао остваривање било ког од њених ратних циљева. То је, донекле, омогућило савезницама да тргују територијама Србије и онима на које она претендује, како би привукле неутралне балканске државе и Италију у рат. Ту константно долази до трвења, претњи и притисака и ризичног одупирања српске владе. Пашић остаје при чврстом ставу да је Македонија, као стратешки важна територија („Ко држи Македонију, држи цео Балкан“), неотуђиви део Србије, а поготово што се ради о предаји те територије Бугарској, у коју Пашић нема нимало поверења. Није смео да ризикује да једну територију преда у замену за обећања о Босни и изласку на Јадран, што нико није гарантовао. Поред Македоније, постојао је проблем око Далмације са Италијом, којој су признате одређене територије, уговором у Лондону, при чему нико од српских представника није упитан, обавештен, нити је присуствовао самом договору. Слична ситуација се одвијала са Румунијом, са којом се водио спор око Баната, и којој је признат Банат, без заштитног појаса око Београда .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Али, Пашић је био исто тако свестан да Србија у потпуности зависи од својих савезника, пре свега финансијски, и да без њих неће моћи да реши ни чисто српске ствари, као што су односи са Албанијом, Црном Гором и македонским Србима .

Овакви примери трговине осветљавају место Србије у целокупним савезничким односима и разлозима за одређене поступке појединих држава.49 Најбољи преглед српско-руских односа, од њихових почетака у 12 .

веку, дат је у синтези Николе Б. Поповића Србија и царска Русија. Блиске односе ова два народа су одређивали припадност и приврженост православљу, блискост језика, свест о племенској сродности и подударност интереса. Тако је било од Светог Саве и првих контаката, до краја Првог светског рата, када се, хронолошки, завршава ова књига, али тако је и данас.50 Ови односи посебно јачају током 19. века, када се Русија уплиће у балканске односе, као заштитница хришћана. За Србију су те везе биле значајне у кризним временима, када је могла да рачуна на заштиту ове велике силе .

То се нарочито показало ступањем Русије у Први светски рат. Русија тада схвата да се Србија, у ствари, бори против аустро-немачког експанзионизма на Балкан и Блиски Исток, те у том контексту и она ступа на ратну сцену. То није било због тога да би заштитила Србију, како су веровали Пашић и већина српских вођа, ослањајући се на изјаву Русије приликом уласка у рат. Русија је, штитећи Србију, штитила своје интересе у том подручју, имајући у виду остварење свог вековног сна – освајање мореуза. Тако је било и у ранијим ситуацијама .

Односима те две земље у току рата, као посебном темом, Поповић се бави у својој докторској дисертацији Односи Србије и Русије у Првом светском рату (1914–1918). Аутор сматра да су материјални интереси главни покретачи догађаја, што је оставило трага на методолошки приступ у његовој књизи. Главна тема јесу ратни циљеви Србије и Русије .

Њихови односи су онолико добри, колико се српски интереСтанковић, Никола Пашић, савезници и стварање Југославије, Зајечар, 1995 .

Н. Б. Поповић, н. д .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата си уклапају у руске. Главни облик сарадње који остварују јесте сарадња у вођењу рата, питање војних операција и снабдевање ратним материјалом, све до јануара 1916. године. У том смислу, Русија је пружила највећу помоћ Србији. Главно политичко питање било је придобијање неутралних савезника, па се, у оквиру тога, сагледава да ли је, зашто, како и колико Русија радила у интересу српских циљева. У складу са тежњама за остваривање ратних циљева, (Србија – стварање Југославије; Русија – Цариград и мореузи) одвијали су се и њихови односи. Главни ратни циљ Србије био је стварање Југославије као јаке државе, која ће моћи сама да се брани .

Миљуков сматра да у том контексту Србија жели Русију на Босфору, јер би тиме биле спречене претензије Румуније и Бугарске.51 Војна сарадња ове две државе, у првој години рата, базирана је на притиску Русије, али и савезника, на Србију да пређе у офанзиву преко Саве и Дунава и у Албанију, а свакој савезници је офанзива потребна ради растерећивања свог фронта. Њени ратни циљеви су се поклапали са тиме, али из војностратешких разлога није могла то да учини. Неки ставови Русије се нису поклапали са српским, па их је Србија и одбијала, као онај током Јулске кризе, да се Србија препусти решењу великих сила. Срби су се плашили Бугара, па нису смели да крену на север, јер би остали незаштићени са леђа, док су Руси, ваљда искрено, веровали да Бугарска неће издати словенство. Срби су се надали су се и да ће братска савезница напасти Бугарску, што би било од великог значаја. Руси су то и имали у виду, али тек после освајања Цариграда. Материјалну помоћ Русија шаље Србији до 1916. године, када се сарадња своди на преговоре и дипломатске односе. Русија не учествује у реорганизацији српске војске на Крфу, али Србија и даље тражи помоћ од ње. У том периоду у Русији се организује Српски добровољачки корпус. Русија је подржавала српске молбе код савезника и хтела да помогне војно, док Велика Британија није видела сврху, а Италији је одговарало Н. Б. Поповић, Односи Србије и Русије у Првом светском рату (1914–1918), Београд, 1977 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић да Србија ослаби. Иако су обе биле привредно неразвијене и без економских контаката, Русија је пружила највећу материјалну помоћ Србији, а по количини датих кредита није заостајала за савезницима.52 У дипломатским играма тежило се придобијању Бугарске на страну Антанте. Руси су сматрали да на Балкану треба створити равнотежу између Србије и Бугарске, односно обновити Балкански савез, како би се спречило германско продирање на исток. Тако би Бугарска постала војна база за освајање Цариграда и мореуза. Савезници су Бугарској нудили српске територије у Македонији, а заузврат Србији обећавали делимично уједињење: Срем, Босну и Херцеговину и излаз на Јадранско море. У томе су се Србија и Русија разилазиле. Италију су привлачили у рат тако што би, опет, Србија платила цену, нудећи јој територије у Далмацији, Истру, Трст и Валону. Француска и Енглеска подржавају Италију, јер би увећана била боља брана руском продору на југ и ка Југославији, као продуженој руци Русије. У складу са српским тежњама, Русија се противи ширењу Италије, али под притиском полако попушта, а због несугласица око опстанка Аустроугарске, није могла да у потпуности подржи револуционарно дело Јужних Словена. Са Румунијом постоји проблем око Баната, док она има проблем са Аустроугарском око Трансилваније. Међутим, немачки капитал је тамо кључан. До половине 1915. године Русија одбија румунске претензије на ширење до Дунава и Тисе, али на крају попушта, а савезници обећавају, као надокнаду Србији, помоћ при уједињењу са Хрватима. Следећа тачка разилажења је Грчка, која не одговара Русији док је јака, због претензија на мореузе, а Србији је неопходна за заштиту од Бугара, а таква одговара и савезницима. Срби пристају да дају Грчкој Струмицу, Дојран и Дојрански троугао, али Руси нису желели јаког конкурента, па Грчка остаје неутрална до 1917. године .

Питање отварања балканског фронта представљало је тачку трвења међу чланицама Антанте. Британија и део

Исто .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата француског војног врха сматрали су да је западни фронт главни и да не треба расипати снаге, док је Русији тај фронт био нужан, како би растеретила сопствени53. После слома Србије главно питање српске дипломатије јесте сазнавање сопствених позиција код Русије, односно да ли Бугарска и даље представља војну базу или је то постала Србија. Приликом посете Пашића Петрограду, Сазонов га уверава да руска влада гаји симпатије према уједињењу. Савезнике брине чији ће експоненти бити новонастале државе. Руси брину због уласка Италије у рат, јер иза њених тежњи на Јадрану стоје Француска и Велика Британија, као и да ли ће нова југословенска држава гравитирати западу, због великог броја католика. Они никад нису дали званичну изјаву да подржавају проширење Србије, али никад од тога нису одустали, нарочито после приласка Бугарске Централним силама. После Фебруарске револуције у Русији настаје велика забринутост око даљег тока рата. Срби покушавају да дођу до повољног решења за Солунски фронт, за шта се и руска Привремена влада залаже код савезника. Српско-руски односи у Првом светском рату се завршавају марта 1918. године, склапањем Брест-литовског мира.54 Као посебна тема се издваја организација Српског добровољачког корпуса у Русији, који је достигао број од 40.000 људи, махом Срба и других Словена заробљених у аустријској војсци, а који је, у једном тренутку, постао једини могући извор попуњавања српске војске. У зборнику докумената, које је приредио Н. Б. Поповић, Југословенски добровољци у Русији 1914–191855 налази се велики број докумената који сведоче о организацији корпуса, његовом стварању, али и неслагањима и „дисидентском“ покрету, као и проблемима око употребе корпуса. Постојање овог корпуса, у коме је највише било Срба, Хрвата, Словенаца и Чеха, послужио је као аргумент српској влади приликом преговора око уједињења Јужних Словена. Али, у документима се види и друга страИсто .

<

–  –  –

Н. Б. Поповић, Југословенски добровољци у Русији 1914-1918, Београд, 1977 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић на целе приче, односно бројна неслагања која су избијала између припадника корпуса, пре свега на националној и верској основи, а посебно између хрватских војника и српских официра. Русија постаје заинтересована за овај корпус тек после слома Србије, а питање његове употребе није се решавало тако лако, па је српска влада, на крају, морала да пристане да се корпус употреби на Добруџанском, а не на Солунском фронту .

Исти аутор је у књизи Срби у грађанском рату у Русији 1918–1921. наставио истраживање о аустријским заробљеницима, пре свега Словенима, који су остали у Русији и после револуције и учествовали, вољно или невољно, у ратовима и догађајима од 1918. до 1921. године.56 Ови интернационалисти су били раштркани од Одесе до Владивостока, а учествовали су на обе стране у грађанском рату. После победе бољшевика и слике коју су они желели да прикажу, подаци о учешћу на страни „белих“ су знатно мање познати .

Проблем отварања Солунског фронта и његовог развоја, обрађен је у књизи Драгољуба Р. Живојиновића Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт 1914–1918. Велике силе су имале различите погледе и интересе на Солунском фронту. Српска војска, која се налазила ван своје матичне земље, у потпуности је зависила од воље савезника, а једина могућа допуна су били толико неопходни добровољци .

Аутор сматра да су Срби били „топовско месо“ и да су само крчили пут осталима.57 И овде се говори о неслагањима савезничких интереса са српским, као и о обнављању Балканског савеза. Британци су се уздали у руско-бугарске везе и плашили се пораза Србије, јер би тако Аустроугарска прешла свим снагама на руски фронт. Претња приласку Румуније, Бугарске и Грчке биле су руске тежње за мореузима и италијанске за Далмацијом. Руси су одбили грчку помоћ око Цариграда, а Сазонов се плашио да ће Британци окренути балканске земље против Русије. Од Дарданелске операције Н. Б. Поповић, Срби у грађанском рату у Русији 1918-1921, Београд, 2005 .

Д. Р. Живојиновић, Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт 1914 –

1918, Београд, 2008 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата је зависило много тога, а после победе, савезници би могли да се надају неутралности бугарске и решењу балканског питања. Балкански савез би омогућио смањивање притисака на Русију и Француску и њихов опоравак. Руси су једини били за то да се припрети Бугарима, али савезници то нису допустили, а Русија полако испада из игре за Балкан. Британци криве Русију и српску непопустљивост за губитак Бугарске .

Већина западних генерала је веровала да ће се рат одлучити на западном фронту, који им је потребан јак, па су зато оклевали да покрену балкански. Француска и Русија су више нагињали овој идеји. Алексејев је сматрао да прво треба решити балканско питање, па онда западни фронт.58 У књизи Србија у Првом светском рату Андреј Митровић говори о ситуацији у Србији, току рата и војним операцијама, мада се не бави превише спољним факторима и замршеним међународним односима, дипломатијом и крупним интересним играма великих сила.59 Што се тиче ратних циљева Србије и питања њиховог формирања и усклађености у складу са интересима пријатељских и непријатељских држава, тим проблемом се бави Милорад Екмечић у књизи Ратни циљеви Србије 1914–1918 .

Дилеме око формулисања циљева нису извирале око сукоба национализама око ње, већ из сукоба великих сила са јужнословенским пројектом. Балкан има битан геостратешки положај (Турска, Блиски Исток), а ко влада мореузима, влада Балканом, и ту је извор великих сукоба. На овом простору се пресецају стратешки путеви Русије и Немачке, док је Британија прикривени претендент. Немачка је имала циљ да сведе Русију на границе из доба пре Петра Великог, а Аустроугарска би се утопила у њу, знатно ослабљена. Рат на истоку је виђен као борба германства и словенства. Италијани би да спрече Русију да изађе на Јадран, због претензија на Албанију, а Словени им, у том смислу, представљају велику претњу. Мореузи су били, као ратни циљ, у основи руског понашања и предлога на међународној сцени, мада, у почетИсто .

<

А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд, 1984 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић ку не тако отворено.60 За Србију је Македонија кључна стратешка тачка Балкана и зато она није спремна да је жртвује, а то се од ње константно тражи. Аутор сматра да је свакој великој сили важно да има једно нестабилно подручје, на ком врши арбитражу, да би била велика сила. У случају Русије, то је Балкан. Мореузи су, за Русију, важни из стратешких и економских разлога. Наиме, више од трећине руског извоза се обавља преко мореуза. У стратешком смислу, руски прогрес се може одвијати преко Балкана и Блиског Истока, што би било омогућено поседовањем мореуза. Од балканских земаља, ту им је највећи конкурент Бугарска, а од осталих савезница Британија. Пошто је немачки утицај већ преовладао у Турској, препуштање мореуза Русима, од стране Британије, би била мања штета. Британија схвата да је очување Турске бесмислено и да следи подела територија, а да би Бугарска била намирена и удаљена од Цариграда, повлачи се питање Македоније и Албаније, па су тако и Србија и њен циљ увучени у ову игру. Са друге стране, за ово попуштање Русима, Британија очекује њихову помоћ око Египта и нада се њеном удаљавању из Европе.61 Проблем Аустроугарске је дуго остао нерешен, а питање њеног очувања је временом еволуирало .

У Сазоновљевом програму од 13 тачака, у 8. тачки се говори о очувању Монархије, у коју би биле укључене Аустрија, Чешка и Угарска; Србији би припале Босна и Херцеговина, Далмација и северна Албанија, а Бугарској Македонија. Временом сазрева идеја о разбијању Аустроугарске, од чијих територија би се створила Југославија, а остатак би био подељен и створена самостална Угарска (цар Николај Други, 21. 11. 1914. године).62 Британци се плаше јаке Југославије, јер би могла бити ослонац Русије на Балкану. Зато они стају на страну Италије, дају Србији мање територије и подржавају хрватски сепаратизам. У преговорима у Лондону, јача британска струја. Кнез Павле и сам изражава ову стрепњу .

Српски политичари су имали погрешну слику да је Русија М. Екмечић, н. д .

–  –  –

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата ушла у рат због Србије, па гледају да се не сукобљавају са њеним интересима. Југословенско питање се у политици сила нашло у оквиру италијанске и бугарске кризе, а не самостално, што је и изазвало бројне тешкоће. Русија се није одмах определила за стварање Југославије, плашећи се да ова не ојача превише, услед чега би Русија изгубила своју ослободилачку мисију на Балкану. Велике силе које су се погађале око стратешке поделе Европе, сматрале су да ће Југославија представљати руска врата на југ. Русија дозвољава ширење Србије, онолико колико је њој потребно, а све преко тога, као што је случај са Хрватском, подразумевало би европски, а пре свега британски, утицај у новој држави.63 Какав су утисак на старог српског краља Петра остављали ови мучни преговори и уцене, може се видети у његовом дневнику, који је водио током 1915. и 1916. године. Он даје прилично субјективна мишљења о преговорима и развоју ратне ситуације, али и неке важне детаље из овог мучног периода. Он цени Русију и пружену помоћ, али јој јако замера жртвовање српских интереса: „Јадна Србијо, на кога си се полагала! Стара српска пословица: У се и у своје кљусе! На никог више и никад. Бар да нам нису обећавали сами. Ми јим тражили нисмо, али смо јим лудо поверовали! Али, мајко Србијо, твој те Бог чува и неће дозволити да тако храбар и великодушан народ пропадне кривицом, такозваног, непозваног пријатеља“.64 Од изворног материјала, који се базира на сећањима учесника и очевидаца, пре свега обичних људи, треба издвојити дела: Добровољци у ратовима 1912–1918. – доживљаји и сећања, чији је одговорни уредник Радивоје Кашанин, Београд, 1971; затим Живан Живановић Србија у ратовима – сећања, Београд 1958; Агонија Београда у светском рату, коју издаје Група живих бранилаца Београда из 1914 .

и 1915.године, Београд 1931; Голгота и васкрс Србије (1 и 2)

–  –  –

Петар Карађорђевић, Ратни дневник, 1915–1916. године, приредио Д. Живојиновић, Београд, 1984 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић 1914–1915; 1915–1918, приредили Силвија Ђурић и Видосав Стевановић, Београд 1986 .

Од мемоарских дела треба истаћи књиге два члана руске мисије, Григорија Николајевича Трубецког и Василија де Штрандмана. Трубецки, који је у Србију дошао као посланик у току друге аустријске офанзиве, говори о ратном периоду од самог почетка рата до 1917. године. Даје описе међународних прилика, односа српске и руске дипломатије и детаља везаних за ратни живот у Србији и повлачење преко Албаније, као и живот на Крфу.65 Његов опис прилика креће од Јулске кризе, где каже да за рат више криви Немачку, јер је ауторитет Аустроугарске опао, а напад на Србију је само жеља за успостављањем тог ауторитета. Преговори у Бечу су, заправо, одражавали расположење Берлина. За руског цара каже да је имао мирољубива осећања и да је веровао у разоружавање света и невољно је издао указ о мобилизацији. Био је велики патриота и осећа уједињеност целе Русије, а, субјективност се генерално провлачи кроз читаве мемоаре. Он даје јединствене описе појединих важних личности и градова, затим свакодневног живота и хигијенских услова и начина лечења болесника. Сматра да се балканско питање посматра са два начела: верског, где је главни опонент православље, и националног, где се истиче словенство. Проблем припадности Македоније окупира умногоме и његову пажњу. Сматра да Македонија не може у потпуности да припадне само једној држави и сигуран је да Србија од ње неће одустати, поготово након повлачења из Албаније. Што се тиче националне припадности тамошњег становништва, оно је још неопредељено, бар нижи слој, док су интелектуалци опредељени као Бугари. За остварење руског циља – освајања мореуза и острва Имброс, Лемнос и Тенедос и копном до линије Енос

– Мидија, Трубецки сматра да им је потребна Бугарска ради заштите и зато се залаже за припајање Македоније, макар остала неутрална, али томе се знатно супротставља Пашић .

Због тога доста критикује Пашића и српско аустрофилство, Г. Н. Трубецки, Рат на Балкану 1914 – 1917. и руска дипломатија, Београд, 1994 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата иако је свестан да је Србија економски зависна од ње. Постоје и прикази руске помоћи, како војне, која је имала доста удела у одбрани Србије од Аустроугарске, тако и медицинске, преко бројних хуманитарних организација. Његова, односно руска, подршка уједињењу, условљена је уступцима у Македонији. Његови описи предела кроз које су прошли, повлачећи се преко Рашке, Косова, Црне Горе и Албаније, као и тешког живота измучене српске војске на албанској обали, су непроцењиви.66 Друго важно мемоарско дело, Балканске успомене Василија Николајевича Штрандмана, представљају битан извор за 1914. и 1915. годину у којима је, знатно објективније у односу на Трубецког, приказана ситуација у овим бурним годинама, на спољном, а нарочито на унутрашњем политичком плану. У делу постоји велики број детаља везаних за приче и реакције појединаца на крупне догађаје који су се одигравали, описи бројних важних личности и градова, пре свега Ниша и Београда. Штрандман даје и лична мишљења о ситуацијама, народима и државницима, а наравно, преноси и званичне ставове земље коју представља, Русије и српских и страних политичара.67 Већи део мемоара је посвећен периоду Првог светског рата, а ту је и део о Штрандмановим боравцима у Софији, Цариграду и Цетињу, као и о Балканским ратовима .

Важни су и мемоари Воспоминания дипломата. 1893А. Соловјева, великог дипломате, који је од 1895. до

1917. године радио у руским посланствима у Кини, Грчкој, Црној Гори, Румунији, Немачкој и Шпанији, где га је затекао Први светски рат и револуција у Русији, након које је наставио да сарађује са новом влашћу. Оставио је доста утисака о земљама и приликама кроз које је прошао и о општој међународној, пре свега европској ситуацији у бурним годинама .

О руској хуманитарној помоћи Србији у току тешких година говори Галина Игоревна Шевцова у књизи Руски хума

–  –  –

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић нитарни поход на Балкан (1912–1913), Београд, Нови Сад, 2012 .

Важна сведочанства о дејствима непријатеља, пре свега аустријске речне флоте, налазе се у књизи Австро – венгерская Дунайская флотилия в мировую войну 1914 – 1918, О .

Р. Вулфа, аустријског официра, који својим сведочанствима пружа важне податке о аустријској Дунавској флотили за време Првог светског рата. Аутор је учествовао у дејствима ове флотиле од објаве рата, па све до пада царевине 1918. године, на разним положајима. Ова сведочанства су важна, јер дају слику догађаја са непријатељске стране68 .

У зборнику радова Последняя война императорской России, под уредништвом О. Р. Ајрапетова, налази се седам чланака везаних за Први светски рата, између осталог и чланак самог уредника На Восточном направлении. Судьба Босфорской экспедиции в правление императора Николая II, који говори о дешавањима на истоку у току рата, Босфорској експедицији и сл, као и чланак професора Мирослава Јовановића Умереть за Родину – Первая мировая война, или Столкновение „обычаго человека“ с тоталной войной.69 Балканским фронтом са војностратешке стране, од предратне политичке ситуације, па све до краја рата, бави се Н. Г .

Корсун у делу Балканский фронт мировой войны 1914–1918 гг. Аутор користи доста извора, како би објаснио сложена и разноврсна војна дејства на Балканском полуострву, у току рата.70 Познато је да је руска мисија, организована као Експедиција са посебном наменом, учествовала у допремању војне помоћи и организацији и самој одбрани Србије. Ова тема нигде није посебно обрађена, али се деловање ове Експедиције помиње у већем броју поменутих историографских О. Р. Вулф, Австро – венгерская Дунайская флотилия в мировую войну 1914 – 1918, Санкт Петербург, 2004. Новија аустријска историографија овог питања: F .

Prasky, Die Donaumonitoren sterreich-Ungarns. Von 1872 bis zur Gegenwart, WienGraz, 2004; G. Pawlik, H. Christ, H. Winkler, K.U.K. Donauflottille. 1870-1918, Graz, 1989 .

О. Р. Айрапетов, Последняя война императорской России, Москва, 2002 .

Н. Г. Корсун, Балканский фронт мировой войны 1914–1918 гг, Москва, 1939 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата дела. Треба напоменути и чланак М. Јовановића, Ленинским курсом: как русские защищали Белград от австрийских мониторов на Дунае (1914–1915), у часопису Родина из новембра 2010. У њему се говори о раду поменуте мисије на одбрани Београда од аустријских напада у првим годинама рата и уопште, о помоћи у кредитима и наоружању, које је српска влада тражила од Русије, непосредно или посредно, тако што би подржала српске захтеве код осталих савезница .

Сва материјална и помоћ у људству ишла је преко Дунава, а значај ове реке за Русију је и главна тема поменутог издања часописа Родина .

У истом броју часописа налази се и чланак Василија Каширина Дунайская Одиссея лейтенанта Григоренко. Тема чланка је руска помоћ Србима у одбрани Београда, коју је предводио поручник корвете Василиј Аполонович Григоренко, на челу првог одреда, дошавши у Србију у августу

1914. Пошто Срби нису имали средства за одбрану од монитора аустроугарске дунавске флотиле, која је била укотвљена у Земуну, као ни средства за борбу на рекама, обратили су се Русији за помоћ. Убрзо су стигли и одреди пуковника Доброва и поручника фрегате Волковицког. Ова помоћ није била важна само у практичном смислу, где се показала доста успешном у одбрани, с обзиром на средства и могућности, већ и у моралном, остављајући тако, својим доласком, утисак код Срба да велика савезница и покровитељ брине о својим пријатељима. Каширин је аутор и још једног битног чланка значајног у ужем контексту теме, а посвећеног руском војном агенту у Србији 1914–1915.71 О руским војницима који су послати на Француски и Солунски фронт, ван матичне земље, говори се у књизи Ј .

Н. Данилова Русские отряды на францсузком и македонском фронтах 1916 – 1918. Париз 1933. То су документи, пре свега, из француских архива, о четири одреда послата на савезнич

<

В. Б. Каширин, „Неотвращенная катастрофа союзника: Борьба на Балканском

фронте в 1914–1915 гг. в суждениях русского военного агента при сербской Верховной Команде“, Русский сборник, III, Москва, 2006 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић ке фронтове из Русије, два на Француски, а два на Македонски фронт .

Објављене су и дневничке белешке Н. М. Потапова, руског војног агента у Црној Гори, који је тамо боравио од 1903 .

до 1915. године.72 Он је званично радио на усавршавању црногорске војске, али је, у ствари, пратио широк спектар збивања, како у унутрашњој, тако и у спољној политици и свакодневном животу у Црној Гори .

Догађаје и људе описује доста слободно и критички. Претпоставља се да је белешке водио све време које је провео у овој земљи, али је пронађен само један њихов део. Важан део чине напомене о Балканским ратовима и организацији црногорске војске, као и о првим годинама Првог светског рата, затим о промени курса политике у односу на Русију и стварима из свакодневног живота .

Дакле, општи увид у историјске изворе доступне српским историчарима на тему руско-српске војне сарадње у току Првог светског рата и те како сведочи о корисности збирке извора о делатности руске Експедиције за посебну намену у Србији коју представљамо читаоцима. Општи увид у делатност Експедиције, њен учинак и достигнућа биће значајан и за разумевање општег учинка Русије у Првом светском рату на Балкану, а и као прилог ширем контексту рускосрпских односа .

Кратак приказ делатности руских војних одреда у Србији у току Првог светског рата Сарајевски атентат 28. јуна 1914. и сплет околности које су уследиле, убрзали су и иначе интензивну руско-српску војну сарадњу. На једном од првих сусрета у улози отправника послова Русије у Београду 18. јула 1914. В. Штрандман је пожурио да пренесе „саопштење да је од Сазонова стигао налог да га обавестим о повољном решењу питања о испору

<

Н. М. Потапов, н. д .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата ци пушака и муниције Србији. Одговорио ми је молбом да најпонизније изразим дубоку захвалност српске владе цару Николају II за милостиво повољно решење овог питања. У телеграму министру могао сам додати да је за пријем испоруке задужен српски војни аташе у Петрограду пуковник Лонткијевић...“73 Када је Аустроугарска објавила рат Србији 28. јула 1914 .

краљевић регент Александар се обратио народу манифестом. У облику престоне беседе 30. јуна 1914. Александар се обратио са проширеним говором српским посланицима на свечаном отварању Скупштине у Нишу 30. јула 1914. После навођења чињеница које су довеле до трагичног расплета догађаја, до рата, Александар је у свом обраћању прешао на однос великих сила према конфликту и ту је „пре свега подвукао осећања која инспиришу Русију и милостиво саопштење цара Николаја II да Русија ни у ком случају неће оставити Србију на цедилу. При сваком помену имена Његовог императорског величанства и Русије, салом у којој се одржавало заседање проломило би се громогласно и одушевљено „Живео“. Изјаве симпатија Француске и Енглеске биле су такође посебно поменуте и изазвале су одушевљено одобравање посланика.“74 Истог дана В. Штрандман је имао дуг разговор са Н. Пашићем који је био узнемирен због „оскудице средстава у српској државној благајни“, „оскудности српског наоружања и, као што је то учинио и министар војни Душан Стефановић, одлучно ме је још једном замолио да усрдно посредујем ради слања војне опреме намењене Србији, која би се слала Дунавом у Прахово у партијама обележеним као приватни терет, под надзором српских официра који су се због мобилизације враћали из Русије. Све изложене информације и молбе пренео сам свом министру иностраних дела. Како сам касније сазнао, на мом телеграму о новчаној помоћи Србији, цар Николај II је 31. јула у Петерхофу записао: „Треба помоћи“ .

А дан пре тога, на сам дан када је мој телеграм о очекиваној В. Н. Штрандман, н. д., стр. 282 .

Исто, стр. 329 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић војној опреми стигао, министар војни у Петрограду предузео је све неопходне мере, одредио војна складишта за изузимање терета, а спремљени су и возови за њихов превоз“ .

Међутим, све до решења међународне ситуације и покушаја заустављања конфликта (како између Аустрије и Србије, тако и унутар читаве Европе) руско Министарство иностраних дела је инсистирало на задршци ових испорука, што је и чињено да би се предузели сви кораци „за решење аустросрпског конфликта на миран начин“.75 Док ни Н. Пашић, ни В. Штрандман у Нишу нису још знали да је Русија ступила у рат, они су у присуству министра војног пуковника Д. Стефановића 1. августа одржали још један састанак поводом војне помоћи из Русије. Српска војска је изражавала спремност не само за одбрану већ и „за прелаз у офанзиву, узимајући у обзир чврст став Русије према Аустрији, због чега се могло претпоставити да ће аустроугарска војска на српском фронту бити принуђена да се ограничи само на одбрамбену тактику. За извршење своје намере Врховној команди је била неопходна одговарајућа војна опрема, па је зато молила да јој се на располагање ставе пловни објекти руског Дунавског паробродарства и одређени број понтона.. .

На телеграму о том питању, Његово величанство император је 4. августа у Петерхофу записао: „Треба помоћи“...76 Уследиле су страшне године Светског рата у којем je Царска Русија остала веран савезник Србије, све док није пала услед множења унутрашњих болести друштва и халапљивости „генерала-либерала-предузетника“.77 Узајамним односима две државе у том рату су посвећено је низ појединачних студија (Корсун, Поповић, Писарев, Данилов) од којих свака има своја ограничења због специфичности времена наставка и архивске основе. Војнодипломатска историја ових односа изискивала би опсежне вишегодишње студије, које би пре свега требало да обухвате проучавања архивских фондова Исто, стр. 333-334 .

В. Н. Штрандман, н. д., стр. 346 .

О. Р. Ајрапетов, Генерали, либерали и предузетници: рад за фронт и за револуцију: (1907-1917), Београд, 2005 Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата Посланства у Петербургу из Архива Србије у Београду, Архива спољне политике Руске империје у Москви, Архиве руске царске војске (РГВИА) и српске војске (Војни архив), као и низа архива трећих страна .

Према мишљењу истакнутог руског војног теоретичара генерала А. А. Свечина, учесника Првог светског рата, руски притисак на Карпатима је изазвао подељеност аустријских трупа, које нису имале довољну концентрацију за успешну офанзиву на Балкану у јесен 1914.78 У исто време преурањена офанзива руских трупа (крунисана поразом) у Источној Прусији не само да је онемогућила план Шлифена о брзом уништавању француских трупа снажним ударцем концентрисаних снага, већ је и спречила немачку помоћ свом аустријском савезнику на Југу. Ипак, А. А. Свечин је подстицање српске армије да пређе Саву (у септембру 1914.) или да упадне у Босну (у октобру 1914.) назвао грешком руских генералштабних официра, јер је српска војска била истрошена у Балканским ратовима. Поред тога, општа организација српске војске имала је превише карактеристика добре и мотивисане, али ипак само народне војске. По стабилизацији Западног фронта 1915. Немачка је успела да уједини своје снаге са аустријским трупама на Истоку и да успешно делује против руских трупа у Пољској и Галицији. Повлачење руских трупа из Пољске и Галиције у пролеће-лето 1915. је резултирало тиме да је у септембру-октобру против српске армије била концентрисана два пута бројнија заједничка војска Немачке и Аустроугарске, подржана снажном артиљеријом .

Још кобнији је био подмукли ударац у леђа који је бугарска војска задала Србији, чиме је пресекла њене везе са савезницима. Србија је била уништена. У овом последњем нападу Бугарске се сагледава лоша процена руских дипломата који су покушавали да спрече овакав развој ситуације у Бугарској

А. А. Свечин, „Общий обзор сухопутных операций“, Великая забытая война,

Москва, 2009 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић дипломатским притиском и апелом на захвалност за рускотурски рат 1877-1878.79 Из докумената које наводимо очигледно је да се непријатељски став Бугарске према Русији испољио веома рано. Тек након годину дана, 6. септембра 1915. Бугарска је потписала Конвенцију са Немачком о рату против Србије, 6. октобра је прогласила рат Русији, а 14. је објавила рат Србији и следећег дана ју је и напала. Ево како преноси бивши секретар наше мисије у Софији Ј. В. Саблер спољнополитичку историју дипломатског разлаза Бугарске са њеном некадашњом спаситељком: „Враћајући се у мисију, после уручења ноте Радославову, видео сам јако самозадовољне Немце. Било је тешко гледати како се одвија мобилизација. Те масе Бугара, које су морале да ратују против нас и наших одважних другова – Срба, морале су да стану под заставу заједно са Немцима. Од тренутка уручења ултиматума, нико од нас није излазио на улицу. Наши пријатељи, страсни русофили су се посакривали, као мишеви. Долазио је једино Данев и, скупивши смелости, ћаскао је о свачему, не изражавајући ни саучешће ни саосећање. Следећег дана, у 2 сата и 40 минута, шеф протокола Миљчев је стигао у мисију, предао запечаћену коверту са одговором на ултиматум и затражио да се ја потпишем на пошиљци и убележим сат и минут. То је било на два сата до истека рока који су нам дали. Били смо спремни за катастрофу – овај одговор није био неочекиван .

Све нас је подједнако обузео осећај дубоке туге и оштрог бола. Читајући пристигли одговор, писан на бугарском језику, проживљавали смо тешке тренутке. Са зграде мисије брзо су скинути штит са Императорским грбом и руска застава, а уместо њих тада је подигнута холандска застава и у нашу мисију прешао је представник Холандије, примивши на себе заштиту интереса руских поданика. Затим смо почели да се спремамо за одлазак. 23. септембар је прошао савршено мирно. СтановГ. Д. Шкундин, „Болгарская дилемма в дипломатической стратегии Антанты (октябрь 1915 года)“, Первая мировая война. Пролог XX века, Москва, 1998; О .

Р. Ајрапетов, „Русија између Србије и Бугарске у Првом светском рату“, Годишњак за друштвену историју, X, 1-3, 2003 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата ништво престонице је било потпуно равнодушно према разлазу који је настао. Фердинанд Кобуршки је, како саопштава дописник,Le Petit Parisien’, на дан разлаза два пута прошао поред зграде руске мисије, како би видео холандску заставу, која је заменила руску“.80 Oву грешку руске дипломатије нису успели да реше ни руски генералштабни официри који су одустали од војног решења бугарског питања81 због очигледне техничке компликованости овог задатка без потребне војне и политичке припреме.82 Настављајући поједине радове посвећене овој теми покушаћемо да хронолошки сагледамо шта је пак пошло за руком Русији у току првих година рата да помогне Србији непосредно на подручју саме Краљевине.83 У овом приказу догађаја ми ћемо се ослонити пре свега на документа из РГА Искры. Иллюстрированный художественно-литературный журнал, Воскресенье, 40, 11. 10. 1915 В. Б. Каширин, „Несостоявшаяся экспедиция русских вооруженных сил на Балканы осенью 1915 года“, Новая и новейшая история, 6, Москва, 2004 .

Попут оне која је омогућила тријумфалан улазак совјетских трупа у Бугарску и Србију за време Другог светског рата. Најрадикалније о томе је рекао В. Каширини, који је сасвим тачно запазио да је „стратегија Русије у црноморскобалканском региону у годинама Првог светског рата била бременита теретом неизбежног пораза. Закаснело схватање руководства Руске царевине реалних претњи коју је носила кобуршка Бугарска, млитавост и беспомоћност руске дипломатије, одсуство унапред разрађених планова оружане интервенције у случају неповољног развоја ситуације на Балкану, традиционално потцењивање са којим су копнени стратези гледали десантне операције у Црном Мору, мањак слободних војних и поморских снага – све ово је предодредило катастрофалне порезе Русије на значајном јужном правцу у току рата 1914–1918. На крају крајева колапс руске балканске стратегије те године је постао један од израза опште војне и политичке слабости Руске империје“. В. Б. Каширин, н. д .

стр. 203 .

Н. Г. Корсун, н. д.; В. А. Емец, „Позиция России и ее союзников по вопросу о помощи Сербии осенью 1915 г“, Исторические записки, 75, Москва, 1965.;

А. Л. Нарочницкий, „Великие державы и Сербия в 1914 г“, Новая и новейшая история, 4, Москва 1976.; Ю. А. Писарев, „Военное сотрудничество России с Сербией и Черногорией в 1915 г“, Исторические записки, 106, Москва, 1981;

Ю. А. Писарев, Тайны Первой мировой войны: Россия и Сербия в 1914 - 1915 гг, Москва, 1990; Н. Ђокић, Р. Радовановић, „Борбе на Сави и Дунаву 1914-1915.“, Весник војног музеја, 36, Београд, август 2009.; В. Каширин, „Дунайская одиссея лейтенанта Григоренко“, Родина, 2010/11; М.

Јовановић, „Ленинским курсом:

Как русские защищали Белград от австрийских мониторов на Дунае (1914Родина, новембар, 2010 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић ВМФ – Руског државног архива Ратне морнарице Русије (Российский государственный архив Военно-Морского Флота).84 Улога руских минера и артиљераца (поред помоћи коју су пружали енглеска и француска војна мисија)85 била је од великог значаја за Србе, за које је судар са аустроугарском Дунавском флотилом био тежак и због немогућности пружања правог одговора, али и због тога што пре рата нису јасно сагледали претњу овог, у то доба релативно познатог оружја, чији развој је подстакнут још резултатима Грађанског рата у САД.86 Према једном од учесника одбране Београда: „Још рат Аустроугарске противу Србије није био ни објављен, а већ су полетела прва зрна са аустроугарских монитора на незаштићени Београд, да убијају жене и децу. Већ тих момената увидела се страшна заблуда и у војним и у грађанским круговима, ‘да је Дунавска Флотила парадна јединица и неефикасно средство за ратне операције, те да није нужно ни обраћати пажњу на њу’. Говорило се, како је Србији забрањено држање флоте на њеним граничним рекама. Дневна штампа је, вероватно сасвим несвесно, исмевала мониторе Дунавске флотиле и одвраћала пажњу меродавних од овог моћног оружја на домаку Београда. Рат нас је затекао неспремне да спречимо слободно кретање монитора дуж наше обале, одакле су они сејали ужас и смрт. Српска су се зрна одбијала о панцирни оклоп монитора.“87 Углавном су то документи оперативних одсека Генералштаба Ратне морнарице (Морской генеральный штаб – фонд 417) и Штаба заповедника Ратне морнарице Црног Мора (Штаб Командующего Флотом Черного Моря – фонд 609) .

Осим тога ту су и документи из одсека за награђивање и пензије Главног штаба Ратне морнарице (Главный морской штаб – фонд 418), који се бавио административно-персоналним пословима. О другим материјалима такође укљученим у зборник због комплетирања слике наводимо појашњене у даљим фуснотама. У случајевима где то није посебно наглашено, сви датуми у документима су дати по јулијанском календару који је у то доба био званично заступљен у Русији и Србији .

М. Мирчић, „Странци у одбрани Београда“, Агонија Београда у светском рату, Београд, 1931. стр. 533-541 .

А. Андрић, „Дејство речних флотила на Дунаву, Сави, Тамишу и Тиси“, Ратник, XLI, Београд, 1925 .

М. Радојевић, „Патролбот Це под Београдом 1915. год.“, Агонија Београда у Светском рату, Београд 1931, стр. 176 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата Претходница руског Минерског одреда под командом поручника корвете В. Григоренка наоружана торпедима и минама стигла је у Србију и почела са постављањем мина код Остружнице већ од 25. августа 1914. Експлозијом торпеда је била уништена брана на ушћу Босута у Саву чиме су тамо блокирана два монитора. Касније је команду преузео поручник фрегате Волковицки. Почетком септембра одред је започео минирање Саве код Шапца, Дреноваца и Митровице. Крајем септембра одред је наставио са минирањем реке, а и коришћењем торпеда је спречавао активно деловање аустријских монитора код Београда. У ноћи са 9. на 10. октобар 1914. на постављеним руским минама код Оршадске Аде је страдао аустријски командни брод монитор „Темеш“. За време повлачења из Београда од 17. новембра руски минери и њихови српски сарадници из Руског минерског одреда су се повлачили са последњим српским трупама и уништавали мостове на Дунаву, у Топчидеру и Рипњу и један тунел у Реснику. Након тога све до повратка српских трупа у Београд, минери одреда Волковицког су се придружили одреду капетана Семјонова који се бавио постављањем минских препрека код Прахова и Ђердапа, да спрече продор аустријских бродова у доњи ток Дунава, који су имали за циљ да прекину везу између Србије и Русије. У току 1915. минерски одред је наставио са постављањем минских препрека које су оштетиле још неколико аустријских бродова. Све до дефинитивног пада Србије у јесен 1914. аустријска ратна флотила није успела да продре у доњи ток Дунава и веза између луке Прахова у Србији и луке Рени у Русији је функционисала беспрекорно .

Уз помоћ противваздушне батерије, одред капетана Семјонова успешно се борио и против авиона непријатеља који су покушавали да ометају деловање српских лука кључних за везу са Русијом. Ипак, деловање руских минера са торпедима против бродова Аустријске речне флотиле није било успешно.88 Пасивне минске препреке које су постављали руски минери нанеле су аустријској флоти одређене губитке. Ипак О. Р. Вулф, Австро – венгерская Дунайская флотилия в мировую войну 1914 – 1918, Санкт Петербург, 2004, стр. 132 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић нису могле да буду довољно делотворне да би спречиле форсирање Саве и Дунава од стране аустроугарских и немачких трупа, којима су активно помагали аустријски бродови. Само је артиљерија већих калибара могла успешно да реши овај задатак, али таквог наоружања је недостајало и на основним фронтовима Првог светског рата. Стога, нити Русија, нити Француска и Енглеска нису журиле да појачавају своје батерије код Београда овим топовима .

Ипак, у одбрани Београда 1915. значајну улогу су одиграле стране батерије које су послале Русија, Енглеска и Француска. Руска артиљерија је била заступљена са једном батеријом у којој су била два тврђавска 152 mm топа из Очаковске тврђаве постављених код Цркве Ружице (на месту где сада постоји спомен знак) и једном батеријом од два 75 mm топа у Доњем граду. У одбрани Београда 1915. су учествовали и руски моторни чамци под српском заставом као и јединице минера. На основу доленаведених докумената и релевантне грађе можемо закључити да су руски минери и артиљерци успели да пруже аустријским снагама значајни отпор, без обзира на малобројност. Нема комплетних података о губицима у људству и мањим пловним средствима, али има довољно података о авионима и мониторима. Мађарски монитори Szamos (1892), Temes (1904) и Bodrog (1904) опаливши из својих топова по Београду 29/30. јула 1914. формално су започели Први светски рат. Два од три ова монитора су се нашли на нишану руског оружја .

Аустријски командант Дунавске флотиле описао je у својим успоменама потапање монитора Temes: „Mонитор Temes под заповедничком заставом је налетео на мину 23 .

октобра код острва Грабовца око 2 сата и 45 минута док је обављао задатак уништења непријатељске понтонске опреме .

Експлозија је збацила из лежаја десну кулу, а ватра је захватила део потпалубља, посаде леве и десне куле и потпалубља су одмах погинуле. Оклопна палуба се изврнула тако да су се врата скоро заглавила врата командног моста. Покушаји да се брод одржи на површини нису успели услед активне Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата пушчане ватре са српске стране. Преживели су 3 официра и 48 морнара, којих је спасио патролни брод „b“. Посада је имала 31 погинулог“. Након окупације Србије, 1916. брод је био подигнут, прерађен и поново враћен у службу 1917. По завршетку рата 1918–1920 брод је под именом Drina је пловио у оквиру флоте Краљевине СХС, која га је према међународним споразумима предала Румунији, где је био у употреби до

1944. под именом Adreal. Као ратни трофеј 1944–1950. брод је припадао СССР-у под именном „Бердянск“, а од 1950. био је поклоњен Румунији која га је користила до 1955 .

Крајем новембра 1914. пароброд Szamos (1892) је био оштећен и након ремонта у Брчком вратио са у своју зимску базу у Славонском Броду. Наставио је службу у Мађарској као цивилни брод и од 1920. до 1962, а 1980-их је био продат Југославији као старо гвожђе. Такође безначајна оштећења од руских мина 3. новембра је доживео и брод Andor током тражења мина код места потапања монитора Temes .

Осим потапања монитора Tеmеs 1914. аустријска Дунавске флотила у току рата је изгубила још три брода. У судару са руском мином код Винче 30. марта 1915. је потопљен пароброд Belgrad, који је користио магловиту ноћ и покушавао је да са теретом ратне опреме за Турску провуче до бугарских обала. Њега је коначно докрајчила српска пољска батерија .

Руска батерија са Калемегдана је 15. маја погодила патролни чамац „c“, на којем је експлодирао резервоар за гориво .

Тројица морнара су погинула, четворица су била рањена .

Најзад, монитор Inn је потонуо наишавши на руску мину 22 .

септембра 1917. 14 km узводно од Брајилова. Том приликом Inn је носио заповедничку заставу, а погинуо је и начелник штаба Дунавске флотиле. Успешна су била и дејства руске противавионске батерије наоружане топовима од 76 mm под командом капетана М. С. Миклашевског на позицијама код села Велика Каменица, која је штитила луку Кладово и штаб Крајинског одреда у Петровом селу. Ватром батерије 4. августа је био оборен авион који је пао на обалу Црне Реке близу њеног ушћа у Дунав. У септембру је било још два успеха: 4 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић септембра оборен је још један авион, који је пао на румунску страну. Најзад, трећи аероплан је био оборен 8. септембра, 10 km јужно од Турну Северина.89 Инжењерски одред под командом инжењерског пуковника Доброва се бавио успостављањем и одржавањем преаза преко река у позадини српске војске, као и припремом понтонског парка за прелаз преко Саве и Дунава. Потреба српске војске за школованим понтоњерима у јесен 1914. је била огромна. Сликовита су сећања команданта Тимочке дивизије, потврђеном „исказом команданта мостовог трена и званичним подацима“ о првим данима борби за време преласка Саве у септембру 1914. Радило се о целом сплету околности: место за прелаз командант је одређивао одока по карти без претходног испитивања обале, дна и брзине тока реке; „мост се није могао за кратко време подићи зато што је материјал био апсолутно неупотребљив, понтони су били толико расушени да се нису могли ни на води калофонисати, а неки су били сасвим трули, за постављање моста није пре свега било ни довољно стручних понтоњера, већ су за тај посао употребљавани и коморџије и пионири“. Због тога, мост су за време преласка изградили до пола реке, а после су схватили да недостаје материјала и даља изградња је ишла веома споро. Након преласка, када се указала потреба за хитним повлачењем испоставило се да је мост попуцао, те је био поправљен тек након одређених неприлика.90 У овим околностима рад Инжењеријског одреда под командом пуковника Доброва, који је стигао у Србију са групом понтоњера и понтоњерским парком почетком новембра 1914, изгледао је као једна веома битна група стручњака. Значај тог одреда види се из личне молбе председника српске Владе и министра иностраних дела Н. Пашића, српском посланику у Петрограду М. Спалајковићу да испослује долазак друК. Csonkarti, L. Benczr, Haditengerszek s folyamrk a Dunn 1870–1945, Zrnyi, 1991, О. Р. Вулф, н. д., стр. 12, 13, 19, 21, 24, 25, 81; Н. Ђокић, Р. Радовановић, „Борбе на Сави и Дунаву 1914-1915.“ Весник војног музеја, 36, Београд, август 2009., стр. 154-168 .

„Погибија код Чеврнтије. Поновно суђење ђенералу г. Влад. Кондићу, бившем команданту тимочке дивизије“, Политика, бр. 4993, 18. марта 1922 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата ге групе инжењераца у априлу-мају 1915.91 Као што се види из докумената у овом зборнику, та група је стигла у Србију .

Ипак, због повлачења руских трупа из Галиције није уследила српска офанзива према панонској равници, а улога руских инжењераца углавном се огледала у прављењу и одржавању мостова код Ћуприје, што је било значајно током повлачења српске војске у октобру 1915 .

Осим инжењеријске морамо да поменемо и још једну врсту хуманитарне руске помоћи Србији у Првом светском рату, која је релативно добро позната – помоћ у лековима, санитету и лекарима.92 Ова помоћ је везана за име др Сергеја Софотерова, чије писмо је објавио 1992. М. Јовановић.93 Према наредби Руског Министарства иностраних дела, послат од стране руског Црвеног крста, др Софотеров је стигао у Србију у јесен 1914. Крајем те године био је формиран посебан Комитет за помоћ Србима и Црногорцима у Руској мисији у Србији у који су ушли епископ нишки Доситеј, руски посланик кнез Трубецкој са супругом, секретар мисије В. Штрандман, потпуковник Новиков и доцент Софотеров .

Због бројности страних мисија (укупно око 500 људи из 4 мисије – француске, америчке, енглеске и руске) територија Србије је била подељена на 14 сектора. Руски сектор је био око привремене ратне престонице Ниша, где су деловали Руски хируршки одред С. Софотерова у српским војним болницама; московска Хируршка болница у згради гимназије; Инфективна болница поред железничке станице; Александринска инфективна болница; четири кухиње за поделу АС, МИД, Пс, П-По, фI, р37/1915

А. С. Недок, „Руска санитетска помоћ Србији у њеним ослободилачким и одstrong>

брамбеним ратовима XIX и раног XX века (1804. до 1917. године)“, Предавање у организацији Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, 21 .

априла 2008; G. I. evcova, Ruska dobrotvorna pomo Srbiji u ratovima 1912-1917., Beograd, 2010. О руској помоћи српском војном санитету у Балканским ратовима види: Српски војни санитет у Балканским ратовима, прир. Б. Поповић, В. Тодоровић, Београд, 2012; А. Недок, Балкански ратови 1912-1913.: рад српског војног санитета, Београд, 2012 В. Станојевић, Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство, приређивачи М. Јовановић, М. Перишић, Београд, 1992, стр. 874Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић топлих оброка избеглицама и једно сиротиште. Магацин којим је располагао руски биро у Нишу за потребе хуманитарне и лекарске помоћи је имао више од 50 железничких вагона медицинске опреме, одеће, хране и других потрепштина пристиглих из Русије за помоћ болесним, рањеним и осиромашеним у рату .

Ово последње наводи нас на још једну битну страну војне помоћи – испоруке војних терета, којима су се бавили конвоји пароброда у оквиру Експедиције за посебну намену М. Веселкина. У десетинама вагона опреме које су они испоручили биле су најразличитије ствари – од пушака до коња, од топова до експлозива, од хране до горепоменутог санитетских материјала. Све ово се достављало железницом и бродовима у руску луку Рени на доњем Дунаву, а одатле у српску луку Прахово, где се претоварало на железницу, којом су се терети транспортовани широм Србије. Значај руских испорука је био велики од првих дана рата. У условима истрошених резерви после Балканских ратова српски војници су у августу и септембру морали да иду у борбу са руским пушкама мосинкама чак и без претходне обуке.94 У својим успоменама посланик кнез Трубецки95 напоменуо је улогу 120 хиљада руских пушака и одређене количине муниције пристиглих у последњи час за одбијање аустријског напада 1914, али их погрешно назива „берданкама“. Увидом у српске и руске архивске документе постаје очигледно да се радило о најновијим руским 7,62 mm („тролинијским“) пушкама система Мосин,96 а не старијим 10,67 mm (4,2-линијским пушкама) система Бердана.97 Прва два конвоја експедиПогибија код Чеврнтије. Поновно суђење ђенералу г. Влад. Кондићу, бившем команданту тимочке дивизије“, Политика, бр. 4993, 18. марта 1922 .

Г. Н. Трубецки, н. д., стр. 64-67 .

Види докуменат овог зборника и „Шифровани телеграфски извештај српског посланика у Петрограду М. Спалајковића српском Министарству војном о количини пушака и муниције који су из Русије послати у Србију“, 9. марта 1915. у Архиву Србије, МИД, Пс, П - ПО, ФI, р99/1915 .

„Трёхлинейная винтовка образца 1891 года“ - пушка руске армије С. И. Мосина која се производила 1891–1965 (добила је назив по мерној јединици - линия дужине 2,54 mm. Трёхлинейка значи да је калибра 7,62 mm). Снајперске пушке за војне потребе на бази пушке С. И. Мосина производе се и сада у Руској ФеРуска војна помоћ Србији за време Првог светског рата ције за посебне намене су стигла у Србију 21. октобра и 24 .

новембра 1914. Од најургентнијих ствари у Србију је било достављено 32.814 паковања пушчане муниције, и више топовске муниције – 24 хиљаде граната од 75 mm, 4 хиљаде од 80 mm, 6 хиљада од 120 mm, 1 хиљада од 152 mm и др98. Касније су ове испоруке на изричите молбе Н. Пашића и војних власти (преко руског војног агента пуковника Артамонова) биле настављене све до јесени 1915, када је дошло до повлачења српске војске, па и руских инжењеријских, минерских и санитетских одреда из Србије .

Али ово није био крај српско-руске војне сарадње. Већ од јануара 1916. почела је да ради руска војна болница у Солуну, која је примила прве српске рањенике и болеснике. У априлу

1916. појавила се наредба о формирању 2. посебне пешадијске бригаде која је била у јуна 1916. отпремљена из Москве преко Архангелска и даље поморским путем у Солун. Њој ће се тамо придружити и 4. посебна пешадијска бригада99 .

Поред француских и српских војника, руски војници ове бригаде су учествовали у борбама за повратак у српску Македонију све до револуционарних догађаја 1917, који су запечатили судбину руске Царевине као покровитељке идеје уједињења свих Срба у заједничку српску Краљевину. Са подерацији (ОЦ-48К), Белорусији (ВК-003) и Финској (Tkiv 85). У тренутку ступања Русије у Први светски рат у наоружању у руској војсци је било 4.519.700 „тролинијских пушака модела 1891“. У току рата у Русији је било произведено још 3.286.232 пушака, али пошто је њихов недостатак ни тиме није био подмирен, Русија је ипак морала да наручи још 1,5 милион пушака овог модела у САД и Француској. А. А. Маниковский, Русская армия в Великой войне: Боевое снабжение русской армии в мировую войну, Москва, 1937 .

В. Б. Каширин, „Неотвращенная катастрофа союзника: Борьба на Балканском фронте в 1914–1915 гг. в суждениях русского военного агента при сербской Верховной Команде“, Русский сборник, III, 2006, стр. 201 .

Н. А. Валентинов, „Русские войска во Франции и Македонии (По документам Ставки Верховного главнокомандующего)“, Военно-исторический сборник .

Труды военно-исторической комиссии. Вып. IV. Москва, 1920; Н. А. Валентинов, Сношения с союзниками по военным вопросам во время войны 1914 - 1918 гг., Ч .

1. Москва, 1920; Ю. Н. Данилов, Русские отряды на французском и македонском фронтах (1916-1918 г.г.), Париж, 1933; Ю. А. Писарев, „Русские войска на Салоникском фронте в 1916-1918 гг.“, Исторические записки, Москва, 1966. Т.79;

Ю. А. Писарев, Сербия на Голгофе и политика великих держав 1916 г., Москва, 1993 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић литичке карте су 1918. године на различите начине нестале Руска царевина и Српска краљевина. Посматрано са вековне дистанце, то је било на штету два братска православна народа .

Морамо укратко поменути још један, најмање видљив, али можда и најсветији залог српско-руског ратног братства у Првом светском рату – гробове руских војника и официра, погинулих, умрлих и сахрањених у Србији. То су жртве из редова руских артиљераца и инжињераца Експедиције за посебну намену на Дунаву, 2. и 4. посебних пешадијских бригада на Солунском фронту. Ту су и гробови руских војника који су се борили против Аустријанаца и Немаца и пали у заробљеништво, где су и преминули због слабе исхране, тешког рада и изнемоглости. Њихове кости и данас се налазе на територији Србије под означеним споменицима, братским костурницама и у безименим гробовима. Овај зборник докумената о руско-српској војној сарадњи у Првом српском рату сматрамо воштаницом на гробовима ових људи .

ГРАЂА

1. Професор Војне академије Максимовић о Војним везама и односима Србије и Русије (1806–1917) У време када је братски руски народ, захваћен великом и незаслуженом несрећом, такорећи сишао са светске позорнице; када се више не чује глас моћне словенске Русије, која се привремено повукла у страну да се одмори и опорави од тешких жртава које је поднела у време светског рата ради спаса свих нас, њених савезника – баш у том моменту важно је истаћи па и нагласити војне везе, које су спајале Србију и Русију и које су у протеклих сто тридесет година, посебно у критичним моментима, сједињавале ове братске земље, понајвише ради растерећења наше, српске, судбине.100 Али, из тих односа можемо да извучемо изузетно поучне закључке и за будућа времена. Јер будућност, и то сјајна будућност, припада и Русији и нама, Југословенима. Тренутно тешко стање у коме се налази добри и благородни наш братски народ, проћи ће; Русија ће опет васкрснути, као што се подигла и из татарског јарма. Нека ови закључци које излажем послуже у корист те велике будућности, која очекује и њу и нас .

Војне везе Србије и Русије у протеклих сто година представићемо по кључним периодима и у складу са карактеристичним моментима .

Превод са руског чланка генерала В. Максимовића (Военные связи и отношеstrong>

ния Сербии и России (1806-1917), Югославия, Белград, Русский архив, 1930, стр .

259-316). Максимовић Ђ. Војин, (Кладово, 1876 - Линген, 1942) поред Војне академије у Београду је 1902-1904 студирао Николајевску генералштабну академију у Петрограду. На командној служби од 1904. Осуђен је на 10 година по Крагујевачкој завери 14. 11. 1906. Амнестиран уз повраћај свих права 25 .

11. 1912. Од 21. 11. 1913. у Историјском одељењу Гл. генералштаба. У интендантској служби 1913-1915. Начелник Штаба 1. српске добровољачке дивизије 1916-1917. По завршетку рата је вршио више командних и војно-политичких функција. Био је и редован професор на Војној академији, а био је и уредник војног часописа „Ратник“. У Aприлском рату је заробљен и одведен у логор где је и умро. М. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије (1918-1941), Студија о војној елити и биографски лексикон, Београд, 2004, стр. 201 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић I Период од устанка Срба против Турске 1804–1813 .

и 1815. до стварања „стајаће војске“ 1830. године Тешње војне везе између Србије и Русије јављају се почетком 19. века. Као повод томе послужио је српски устанак против Турака, вековног заједничког непријатеља Србије и Русије и то управо у време када је ова последња водила рат са Турцима (1806–1812) .

Политичке и војне везе устаничке Србије са Русијом саздане су у доба вожда Карађорђа, и то не само на платонској, национално – религиозној основи. Те везе имале су и чисто практичну вредност, када се логично показало да је тадашња Србија још увек без утврђених граница, али пуна устаничког духа и херојска, била мали, али важан савезник велике Русије101, чије су војсковође Михељсон, Прозоровски, Багратион, Каменски, Кутузов, од 1806–1812. ратовали у Влашкој и Молдавији и пределима око Дунава. Србија, која се налази на вратима Балкана, учествовала је тада активно у ратним дејствима на војиштима Руско–турског рата и била је у стању да са својих 40–60.000 људи привуче на себе значајне турске снаге и тиме укаже велику помоћ руској Дунавској војсци, која је оперисала са обе стране Дунава .

Срби су се први пут обратили руском команданту Дунавске војске, генералу Михељсону, 6. марта 1806, молећи га да војно и другим средствима помогне српски устанак против Турака. Русија је убрзо испунила српске жеље и већ 28 .

јуна 1807. код Неготина била је потписана војна конвенција између Срба и Русије. Та конвенција је била војно–дипломатски акт који су у потпуности осмислиле вође српског народа. Првом тачком изражава се жеља да Србија буде под заштитом Русије. Затим се излажу следећи захтеви: владар

У инструкцији коју је генерал Михељсон дао Родофиникину (тачка 5), каже се:

„када наша војска почне да наступа, морате водити рачуна о Србима и обећати скору помоћ и ослобођење од непријатељског јарма, да у њима пробудите храброст и да окренете њихову снагу у нашу корист; пустите их да расту, немојте их уситњавати, већ их држите заједно до следеће наредбе руског главнокомандујућег“. (Фуснота В. Максимовића) Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата земље, чиновници, затим иде војни одељак (4–13. тачка) који указује на потребе : 1. присуства руских гарнизона у Србији као и руске регуларне војске, која би послужила као основа за образовање српске војске и ради заштите граница (свега 6 батаљона, 4 ескадрона, 2 козачка пука) према босанском и видинском пашалуку; 2. за новчаном помоћи; 3. за стручњацима за ливење топова и производњу топовске ђулади и барута; 4. за помоћи у баруту и олову; 5. за резервним пушкама; 6. за шесторицом инжењеријских и артиљеријских официра, са одредом инжењераца и тобџија, ради обуке српске устаничке војске и утврђивања положаја и 7. за лекарима и медицинским материјалом .

У вези са овом војном конвенцијом, у Београд је у јуну

1807. стигао као први дипломатски представник Русије тајни саветник Родофиникин. Он је добио задатак да усмерава српску политику и утиче на то да српска војска пређе у Влашку ради заштите десног крила руске Дунавске армије .

Последица ове прве везе је била та да је дошло до најтешње сарадње Карађорђеве са десним крилом руске Дунавске армије, против заједничког непријатеља, видинског Мула-паше (у Крајини и око Видина). У Србију је 1807. прешао руски одред генерала Исајева, код Корбова крај Кладова, ради стварања чвршћих оперативних веза између руских и српских трупа у циљу заштите крајњег десног крила руске армије на Дунаву и у Влашкој. Овај руски одред је, заједно са Карађорђевим одредом, успео да у биткама на Штубику и на Малајници 19. јуна нанесе одлучујући пораз турској војсци под командом Мула-паше, која је бројала 5000 људи и да, захваљујући томе, очисти велики део Неготинске крајине. У тој првој заједничкој бици Срба и Руса истакао се батаљон

14. олонецког пешадијског пука и на тај начин, први од све руске војске везао своју судбину за судбину Србије. Због тога је овај руски пук 1911. преименован у пук Петра Првог, краља Србије, а у њега је уврштен и престолонаследник Србије, сада краљ Југославије, Александар Први .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Када су 1811. почеле интриге против Карађорђа, у Београд је стигао пешадијски Нејшлотски пук (2 батаљона) за вршење гарнизонске службе, да подржи Карађорђев ауторитет у земљи и да буде сведок благонаклоне политике Русије према тадашњој Србији .

Правилно разумевање геополитичког положаја Србије као капије Балканског полуострва, које је постојало у утицајним руским круговима, као и схватање да је многољудна српска устаничка армија, под вођством тако одлучног човека и верног савезника, какав је био Карађорђе, била драгоцен савезник, утицали су на то да руски војни и оперативни планови против Турака озбиљно рачунају на на српско савезништво. Као последица тога, размештени су поједини руски одреди (Исајев, Орурк, Цукато, Зас итд.) на територији Србије. Ти одреди борили су се раме уз раме са српским устаницима против Турака. Заједно са Србима, Руси се боре у Тимочкој крајини 1807, 1810, 1811. и 1812, код Ниша 1811 .

и на Дрини 1812.102 У нашем славном боју на Варваринском пољу (јун 1810.) заједно са српским устаницима се борила и руска пешадија, војници Ладошког пешадијског пука,103 као и улански и козачки ескадрони, под заједничком командом руског пуковника Орурка. Те године, руска војска која се састојала од 21 батаљона, 10 коњичких и козачких пукова са 28 топова, под командом генерала Заса, чува границу Србије на Тимоку, да би се Карађорђу омогућило да са српском војском штити западну Србију. То је пример одличне савезничке сарадње. Генерал Орурк је добио задатак да устроји српску милицију и да је спреми за ратна дејства, обучавајући је по руском обрасцу .

Велики вожд Карађорђе је у Русији имао верног пријатеља и природног савезника, на шта је он и узвраћао верном, упорном и непрекидном борбом против Турака као Одред грофа Орлова, 6 батаљона, 15 ескадрона и 18 топова. (Фуснота В. Максимовића) Знамење овог руског пука нам је посебно драго и налази се у Руском војном музеју у Руској цркви у Београду, заједно са другим знамењем. (Фуснота В .

Максимовића) Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата заједничког непријатеља. На тај начин је он Русији пружио значајну стратешку подршку, везујући за Србију приличне турске снаге од 30–80.000 људи, које се због тога нису могле употребити против Руса на Дунаву. Осим тога, раздвајајући турске територије, Босну и Бугарску, тј. делећи северни фронт Турске царевине у Европи на две половине, Карађорђе ју је ослабио, у случају руског или аустријског упада са севера у Турску .

Руски император, Александар Први је лично, у пролеће 1807, за адмирала Чичагова, постављеног за главнокомандујућег Дунавске војске саставио следећу интересантну инструкцију: „Подло држање Аустрије, која се удружила са Француском, натераће Русију да употреби сва средства која су јој на располагању, да разбије сујетне планове и замисли ових двеју држава. Од тих средстава су најважнији: Србија, Босанци, Далматинци, Црногорци, Бокељи, Хрвати, Илирци, Мађари – сви они који су незадовољни њеном управом. То су наша моћна оруђа, којима ћемо задати бригу Аустријанцима .

Сви ти народи, заједничким снагама, у сарадњи са руском војском, могу постати значајна снага за угрожавање Аустрије и десног крила француске војске, а могу да послуже и као заштита против Турака, из правца Софије и Ниша. Када ове словенске нерегуларне трупе заузму приморје Босне, Далмације и Хрватске, треба их у садејству са енглеском флотом управити према Тиролу, да би се спојили са Швајцарцима .

Ако мир са Турцима буде већ потписан када Чичагов стигне у Букурешт, од Турске треба тражити закључивање офанзивног и дефанзивног савеза. Притом треба штедети Турску и не приморавати је да покрене своје трупе против Француске. Међутим, Порта треба само да дозволи да се за тај циљ употребе српске трупе“. Из ове инструкције је очигледно да је Александар Први, још сто година пре Првог светског рата, гледао на Србе и српску војску као на веома битан стратешко–политички фактор у великом европском рату, који се тада спремао. Император Александар Први наредио је Чичагову да као подршку овим словенским нерегуларним снагама, а у Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић суштини српској милицији, пошаље једну од четири своје дивизије у Србију, а да три остале задржи на Дунаву, до напада на Црно море. Као личност привржена Русији, Карађорђе је био веома поштован и уживао поверење Императора Александра Павловича, који га је унапредио у чин генерал-лајтнанта руске војске и доделио му Орден Александра Невског првог степена. У свом писму с краја 1812, император Александар удостојио је Карађорђа обраћањем: „Љубазни брате“, којим су се користили монарси у узајамном обраћању .

Напад Наполеона на Русију приморао је руску Дунавску армију да се повуче из Влашке и са Дунава. После Букурешког мира, закљученог између Русије и Турске, Србија је била препуштена на милост и немилост Турцима. Русија, која је била приморана да брани сопствену државну територију од Наполеонове Велике армије, није била у могућности да помогне својој верној савезници Србији ни у војном, ни у политичком смислу. У октобру 1813. турске хорде су, не поштујући Букурешки мировни уговор, напале Србију са три стране, на крају је покоривши. Српски народ је поново, по ко зна који пут, преживљавао своју Голготу. Турска суровост је победила. Иако је турски савезник Наполеон био протеран из Русије, још је целе две и по године задавао муке европској коалицији, а самим тим и Русији, у коју је Србија полагала све своје наде .

Император Александар Први, у одговору на српску ноту,104 отворено је изнео пред Карађорђем сопствени осећај тешке моралне одговорности, када му је написао: „Љубазни брате, Ђорђе Петровићу, мени је јако жао што је Русија принуђена да напусти Србију и да сву своју снагу употреби против Бонапарте, да би се спасила. Дај Боже да се Русија Нота о верности и преданости Русији састављена је 16. августа 1812. у манастиру Враћевшница, а потписао ју је Карађорђе са свим војводама, сенаторима и попечитељима, после одласка последњег руског одреда из Србије и десет дана пре Бородинске битка. Та нота гласи: „Србија и српски народ се бескрајно захваљују Русији за њен однос према нама, и обећавају и обавезују се истоплеменској Русији, да ће и убудуће и увек остати верни и одани њој и да је никада, ни у чему неће издати, што су и до сада доказивали речима, делом и вером/ срцем и духом увек и у свим ситуацијама. (Фуснота В. Максимовића) Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата спаси и опорави. Она неће оставити Србију, која ће можда и пострадати док чека; Русија ће је спасити и начинити је још већом него што је била“.105 Када је Света алијанса коначно поразила Наполеона у бици код Ватерлоа и протерала га на острво Света Јелена, променила се и судбина Србије. Вођа Другог устанка, Милош Обреновић је сада лакше могао да продужи започето Карађорђево дело ослобађања Србије од Турака. Када је он, након подизања устанка у Такову, у лето 1815. послао свог војводу Цинцар Марка Костића у Беч са наредбом да измоли од руског императора Александра Првог руску помоћ за српски народ, та молба је била убрзо испуњена. Турска, која је у том тренутку била препуштена самој себи и чијем је опстанку у Европи претила опасност, била је принуђена да већ 1817, највише под руским притиском, призна Србима право на аутономију, што је значило да је пола посла око ослобођења већ било завршено. Турска је 1830. морала да прихвати признање права наследне власти кнезу Милошу .

Тако је још у првој трећини 19. века, Србија запечатила своје блиске и савезничке односе са Русијом, крвљу својих синова и мудрошћу својих државника .

Ти савезнички односи су имали, као што смо видели, и формалан израз кроз писане конвенције, ноте итд, из којих су проистекле узајамне обавезе Србије и Русије. Сви они односили су се на тадашње војнополитичке прилике, и били су производ заједничког стремљења Србије и Русије да сломе Турску. То су били прави војни и политички односи Србије и Русије .

Те везе су биле основ за даљи позитиван развој политичких и војних односа међу истоверним и братским земљама и народима, руског и српског .

А. Н. Петров, Война России с Турцией 1806-1812 гг., т. 3, Санкт Петерсбург, 1885, стр. 406-407. (овде и даље стављамо пуну библиографску јединицу уместо скраћеница у изворном тексту В. Максимовића) Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић

–  –  –

Када је 1830. кнез Милош формирао прву чету стајаће војске, он је већ након три године дошао до закључка да ће овај стални кадар послужити одлично, не само за полицијске дужности, већ и као озбиљна школа за народну милицију, то јест народну војску за заштиту кнежевине. Схватао је да та кадровска база морала даље да се развија. Ради тога као и ради одговарајуће обуке војске, било је нужно имати стручне старешине, пре свега официре. У том циљу, кнез Милош је

1833. послао 12 одабраних младића, војника у Русију да буду на служби у тамошњим пуковима и да се припреме за дужност трупних официра. Тих првих 12 официра се вратило у отаџбину 1836, после трогодишње обуке у редовима руске армије. Они су били искључиво трупни официри и имали су руско војно образовање и васпитање. На тај начин је српска војска, већ у првој деценији свог постојања, добила своје прве команданте, наставнике и васпитаче из руске војске, из времена цара Николаја Првог. И прва обука сталног кадра српске војске (од самог њеног настанка 1830.) вршила се према руским правилима, и по правим руским командама.106 Један од тих првих официра, коњички пуковник Младен Жујовић, био је, у току две године (јануар 1859–јануар 1861.) „начелник Главне војне управе“, односно, био је први војни администратор. Међутим, пошто српска војска до 1859. није имала самосталан војни управни орган, односно војно министарство (1861. Главна војна управа је добила назив Војно министарство) већ се налазила у саставу Министарства До тог времена четом сталне војске командовао је један чиновник Љубисављевић, који је служио и у руској војсци. Први командир батаљона (1832) је био руски официр Павлов. (Фуснота В. Максимовића) Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата унутрашњих дела, ни напредовање у служби официра из њеног састава није могло до тада бити значајније .

–  –  –

У Београду је, 1850. основана „Артиљеријска школа“ (петогодишњи курс) као стална установа за припремање подмлатка официрског кадра српске војске. Њен први начелник и организатор био је Чех, инжењер Зах.107 Тек од тог времена у српској војсци почиње рад на обуци официра на научној основи, по програму који је, за то време, био опширан и савремен. Из те школе официри су излазили са високим војним образовањем. У њој су се предавања вршила по програмима, састављеним по обрасцу тадашњих официрских школа Пруске и Аустрије. У Русији су са симпатијама пратили јачање војне моћи Српске кнежевине, док их је посебно радовало стварање „Артиљеријске школе“ .

3. Руска Императорска војна академија .

Њен значај за високо образовање српских официра У Петрограду је од 1832. постојала „Императорска војна академија“, са двогодишњим курсом, на којој су одабрани руски официри добијали високо војно образовање. То је био војни универзитет. Ову Академију је основао и њоме, као први директор, управљао генерал барон Жомини, познати војни филозоф и аутор многих научних радова у области стратегије. Његови радови штампани су у првој половини

19. века и преведени на све светске језике. Та руска академија је имала и одличан предавачки кадар, имајући у својим редовима првокласне војне мислиоце, какви су Жомини, Медем, Миљутин, Обручев, Лер, Драгомиров итд. Библиотека Академије била је веома богата, па је у знак братских односа са

И у Русији је организатор Војне академије, касније Николајевске академије геstrong>

нералног штаба, био швајцарски барон, генерал Жомини (1830). (Фуснота В .

Максимовића) Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић младом српском „Артиљеријском школом“ из те библиотеке и из библиотеке Главног генералштаба, на поклон послато у Србију више од 50 књига, које су и до данас сачувале своју вредност. То су све били трактати из стратегије. Ове књиге се и до данас налазе у библиотеци београдске Војне академије, као доказ тадашње духовне повезаности Руса са српском академијом. Шездесетих година прошлог века српско војно руководство је решило да пошаље неколико младих официра у Русију у циљу стицања вишег војног образовања. Тако се у Русију 1864.108 шаљу Димитрије Ђурић и Коста Мишковић у Николајевску војну академију, Сава Грујић у Михајловску артиљеријску, а Михајло Магдаленић у Николајевску инжењерску академију. То су била прва четири српска официра са вишим војним образовањем. Захваљујући свом образовању били су од велике користи за Србију у време првог и другог рата са Турском (1876–77) .

4. Стратегијска мисија руског генералштабног пуковника Р. А. Лера у Србији 1867 Кнез Михајло је, спремајући широк државни програм за ослобођење и уједињење Срба, припремао Србију за рат против Турака, а, пошто у својој земљи није имао ауторитет војног стратега, позвао је из Русије генералштабног пуковника Хенриха Антоновича Лера,109 тадашњег водећег професора стратегије у Николајевској генералштабној академији, у циљу студија такозваног пограничног фронта Србије са Турском (Новопазарским санџаком). Због тога је Леер провео у Србији 11 месеци и обишао погранични фронт, од Љубовије до Копаоника. Према његовом мишљењу, у случају заједничког рата Србије и Црне Горе са Турском, српске трупе би морале да воде операције пре свега у правцу Санџака, да би се, преко Сјенице, спојиле са Црногорцима; на тај начин би била пресечена веза између Босне и Косовског вилајета, а затим би операције водиле сједињене српско–црногорске снаге. У У оригиналном тексту стоји грешком 1804 .

Генрих Антонович Леер – прим. прир .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата овом случају Лер је ишао стопама Карађорђеве стратегијске идеје из 1809, када је он са главнином војске ударио на Сјеницу. Тај план би донео велике политичке резултате, када би се у Босни и Херцеговини благовремено подигао устанак и када би се Србија и Црна Гора на тај начин одмах ујединиле са Босном и Херцеговином .

У току свог боравка у Србији, Лер се добро упознао са тадашњи српском владајућом елитом и са српским народом.110 Лер није могао да прихвати предложену му част да буде српски министар војни будући да је тада био превише заокупљен сопственим научним радом да би могао преузети на себе још и бреме министровања српском војском. Као продукт тог научног рада 1869. се појавило његово класично дело „Стратегија“ .

5. Руски генералштабни пуковник Черњајев, главнокомандујући српске војске у Првом српско–турском рату У складу са све чвршћим везама Србије и Русије, Србија је у решавању питања рата са Турцима, могла да рачуна само на помоћ Русије. У Првом српско–турском рату за главнокомандујућег српске војске био постављен руски генералштабни пуковник Михаил Григорјевич Черњајев, способан, храбар и енергичан командант, који је у то време и у Русији имао репутацију доброг војсковође и организатора, а у Србији се пријавио као добровољац, да би се борио за њену слободу. У свом оперативном штабу Черњајев је имао, између осталог, и руске генералштабне официре (начелник штаба је у почетку био потпуковник Бекер, а затим пуковник Висарион Висарионович Комаров, а осим њих, ту је био и Дохтуров). Заједно са њим, у српску војску је ступило још 718 руских официра, из разних родова војске, међу којима је било квалитетних Србију је тачно и благонаклоно проценио и предвидео јој велику будућност и касније велики немачки пуковник Молтке, када је 1835. пролазио Србијом на путу за Турску. Оба ова велика мислиоца – Молтке и Лер - дали су, један 32 године после другога, једнаку, благонаклону оцену Срба и Србије. (Фуснота В .

Максимовића) Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић људи и стручњака, који су у борби за слободу и независност Србије положили и своје животе. То су били Кирејев, Новоселов, Рајевски, Меженинов и други. Они су погинули борећи се храбро, у редовима слабо обучене и недисциплиноване, још слабије наоружане и снабдевене, али храбре и патриотски настројене српске народне војске. Та група руских официра – добровољаца је доста допринела томе да тај први рат Србије са Турском уопште и буде вођен цела четири месеца, и поред огромне надмоћи турских снага, јер у тадашњој крајње тешкој политичкој и војној ситуацији све што је могло да се уради, било је и урађено, да би српско оружје са поносом изашло из тог рата. Стратегијски развој српске војске је у том рату вршен по унутрашњим операционим правцима. Услед тешке геостратешке ситуације, српске снаге морале су да воде операције на четири фронта: према Босни, Новопазарском санџаку, на југоистоку, на реци Морави и на истоку, на реци Тимоку. Такве операције би биле тешке и за савремено обучену и снабдевену војску на територији богатој путним комуникацијама, добрим железничким пругама чак и под условом да та војска поседује добре више команданте и официре. За Србију је, од самог почетка, овакво вођење рата било изузетно ризично. Имајући у виду веома ризичан геостратешки положај, као и слабе политичке наде за успешан исход рата, књажевска српска влада и кнез Милан изабрали су руског пуковника Черњајева за главнокомандујућег српске војске. Ту су велику улогу играле не само војне способности пуковника Черњајева у улози главнокомандујућег, већ и политичка страна тог питања. Захваљујући доласку пуковника Черњајева у Србију са седамсто руских официра, рат Србије и Турске, који је требало да има карактер политичког догађаја, постао је веома популаран у Русији; 4.000 руских добровољаца, подофицира, обичних војника, као и интелектуалаца, лекара итд, дошло је у помоћ братској Србији. Јавно мњење у Русији је саосећало са Србијом, у значајној мери захваљујући тим добровољцима. Маса на жртву спремних похитала је у несрећну Србију. Преко тих добровољаца, руски Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата народ се осетио одговорним за судбину Србије. На тај начин, Русија је фактички начинила од себе заштитницу Србије, иако су званични кругови били против тог рата .

Што се тиче личности самог Черњајева, и његовог метода вођења рата, његов рад се исказује у следећем: економисање снагама српске војске, колико год је то било могуће, у складу са ратним планом који је израђен пре него што је он стигао у Србију, искоришћавање иницијативе и покрет ка најважнијем геостратешком пункту, утврђеном Нишу, који је стајао на веома значајној раскрсници путева који даље воде ка Софији и Константинопољу и ка Скопљу и Солуну. Заузимање Ниша би раздвојило турске снаге, концентрисане на та два важна правца. Он се надао и да ће са Тимочким корпусом да се пробије од Књажевца ка Пироту, рачунајући да ће тиме подстаћи и Бугаре да у савезу са Србима подигну устанак против Турака. Ипак, Черњајев није могао да реализује наведени план, због тога што су на правцу од Софије ка Нишу и у самом Нишу, биле концентрисане значајне турске снаге (корпус Ејуб-паше). Та снаге су прешле у напад ка Књажевцу, а по његовом заузимању, Турци су кренули долином Јужне Мораве. Тада је Черњајев напрегао све своје снаге, да би зауставио то турско напредовање. Циљ је постигнут у значајном боју на Шуматовцу код Алексинца, 11 – 24. августа 1876 .

Притом је храбро ризиковао сопствени живот нашавши се на првој линији фронта и лично преузевши команду над целом српском одбраном. Храбро самопожртвовање Черњајева на Шуматовцу, у првим борбеним редовима српске војске, имало је пресудну улогу на држање војске, којој је то било неопходно да би издржала тешке критичне моменте битке без одступања. Огромна заслуга Черњајева, као војсковође – психолога, јесте у томе што је схватио да његово место није негде у позадини сопствених трупа, како то обично бива, сагласно свим правилима битке: као главнокомандујући целе војске он је могао да борави у Делиграду или чак у Параћину, у потпуној сигурности. Али, Черњајев је схватао да је дужан да борави у првим редовима српске народне војске, која није Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић знала шта је строга дисциплина, пошто је то још увек била милиција, која је поред свега још оскудевала и бројчано и квалитативно у официрском кадру. Зато је Черњајев одлично схватао да је место главнокомандујућег међу његовим трупама и да је дужан личним примером и утицајем да подигне дух својих бораца и тиме надомести недостатак војничке дисциплине. Захваљујући томе, Черњајев је постигао успех .

Претрпевши велике губитке, Турци су одустали од намере да наступају десном обалом Јужне Мораве, односно Цариградским друмом, као најкраћим и најпогоднијим оперативним правцем и одлучили су се за дуготрајнији прелаз на леву обалу Јужне Мораве, како би тамо окушали срећу. Читава два месеца, Черњајев одбија и овај други турски напад. Тешке битке на Кревету, Шиљеговцу и Бобовишту у септембру и у првој половини октобра 1876. водиле су се у суштини не да би се постигла одлучујућа победа над Турцима, већ да би се дало времена српској дипломатији и руским славенофилима да уведу Русију у рат, те да се изазову устанци у Турској .

Турска је располагала значајно надмоћнијим снагама: четири пешадијске дивизије низама (служба у низаму трајала је 5 година), одлично наоружане и увежбане, постепено, у току четири месеца, сакупљене из свих делова европске Турске и покренуте ка долини Јужне Мораве, на малаксалу и проређену српску народну војску. Из разлога што су Турци 17 .

октобра 1876. пробили српски фронт код Ђуниса, Србија је била принуђена да моли за мир. Српски ратни циљеви нису постигнути, док је њена војска била потпуно изнурена: ни Русија ни Бугари ни Грци нису нимало притекли у помоћ Србији, као што је било договорено и чему су се Срби надали .

И Европа је остала потпуно равнодушна и хладна у односу на херојску борбу српског народа. Позив кнеза Милана цару Александру Другом да спаси Србију, наишао је на топао одзив, не само код руског императора, већ у целој Русији .

Његов моћни глас зауставио је турске хорде да не крену ка Шумадији и Београду. Брзо заустављање турског напада, са којим српска војска не би могла да се избори, тесно је повеРуска војна помоћ Србији за време Првог светског рата зано са Черњајевим и његовим руским добровољцима. Јер, да тада у Србији није било њих, да њихова судбина није била тако чврсто повезана са судбином Србије, која је била озбиљно угрожена, питање је да ли би Александар Други иступио тако брзо и одлучно, запретивши Турској да ће Русија започети мобилизацију против ње, ако ова одмах не заустави продор. Да је ова претња закаснила само неколико дана, последице би биле катастрофалне по Србију .

Пошто је добио чин генерала у српској војсци, Черњајев је, након битке код Ђуниса 18. октобра напустио Србију и вратио се са својим добровољцима у Русију, где је пао у немилост утицајних кругова. Оптужен је да је са својим добровољцима учешћем у рату у редовима српске војске побудио јако ратно расположење у Русији, која 1876. ни по коју цену није желела да ризикује улазак у рат. Тако је Черњајев, као политичар, славенофил и витез, због свог чврстог карактера и одлучности да својим ауторитетом у Русији помогне браћи Србима у неравноправној борби, пао у тешку царску немилост. Али, тиме је Черњајев доказао сву величину своје словенске душе и карактера.111

6. Други рат Србије и Турске. Савез српске и руске војске

У Другом српско–турском рату српска војска је дејствовала од 2. децембра 1877. као савезница руске царске војске .

Њен оперативни план је био усаглашен са руским и у потпуности усмераван од стране руске Врховне команде, која је за српску војску била главна савезна команда. У том рату, српска војска је главним снагама наступала на тимочком и шумадијском правцу, са 40.000 бораца од Књажевца, Ниша

<

О Черњајеву се писало негативно, што у многоме не одговара истини. Назиstrong>

вали су га авантуристом, идеалистом, што и може бити истина. Али не може се порећи његова војничка енергија, храброст и част. Слободан Јовановић о њему говори следеће: (С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Kњ. 1. (1868Београд, 1926, стр. 322) „Осим Черњајева, нико од главних команданата није имао ратног искуства“, а још једна ствар је имала велики значај, то што је на челу српске, потпуно неискусне, милиције стајао човек који је, из личног искуства, знао шта је рат. (Фуснота В. Максимовића) Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић вом, до Пирота и заузела Пирот, Ниш, Лесковац, Ћустендил и Врање. На тај начин је садејствовала са руским снагама, које су од Плевне наступале ка Софији. Тимочки корпус је дошао у везу са Русима код Сливнице. За то време, Моравски корпус наступа дуж обе обале Јужне Мораве и тако једним делом снага штити наступање остала два корпуса ка Косову, а другим делом учествује у нападу на Ниш. У овом рату, српска војска је лако побеђивала турску, јер је највећи део турских снага везивала руска армија. За Србију је овај рат био завршен за два месеца .

7. Дванаест година прекида у војним односима Србије и Русије

Србија је била разочарана односом званичне Русије према њој на Берлинском конгресу (у лето 1878), посебно због тога што је Русија напустила Србију око питања нових граница са Турском, као и због настојања министра Горчакова да створи санстефанску Бугарску и да јој уступи део јужног Поморавља, које је српска војска ослободила од Турака у рату 1877 – 1878. На крају, не треба заборавити да је и политика Горчакова усмерена на споразумевање са Аустроугарском, довела до захлађења српско–руских односа. Немајући никакав други излаз, по савету самог Горчакова, политика Србије окренула се зближавању са Бечом. Србија је 1881. била принуђена да закључи тајну војну конвенцију са својим северним суседом. Све то није било у складу са осећањима српског народа, али одговорност за то носи, пре свега, званична Русија. У таквима условима, војне везе између Србије и Русије су се у потпуност прекинуле: у то време, ниједан српски официр није послат у Русију. Још горе од тога: на све оне, који су симпатисали Русију, гледано је као на државне непријатеље .

У то време, код одређених руководећих људи Србије укоренила се јака антипатија према свему што је руско, па и страх од саме Русије .

Међутим, тада још млада бугарска кнежевина, саграђена руском крвљу и руском новцем, постала је миљеница Русије, Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата а и поприште војних и политичких експеримената. Први војни министар Бугарске је био руски генерал Паренсов. Он, уз помоћ на стотине руских активних официра организује бугарску војску према руском образцу. У Софији се 1879. оснива Војно училиште, нижа школа за спрему официра. Сваке године се у Војне академије у Русији шаљу млади бугарски официри ради стицања вишег војног образовања. Из тог поколења су потекли су генерали Бендерев, Грев, Рачо Петров, Ратко Димитриев, М. Савов, Н. Иванов .

У то време руска војска и руске војне школе стекле су веома високу репутацију и сврставане су међу најбоље у Европи. Ствар је у томе да је руска војска имала свеже и богато ратно искуство, а руске академије располагале најсавременијим документационим материјалом за потребе научне обраде и изградњу савремене доктрине. Николајевска генералштабна академија се у то време налазила под управом генерала Драгомирова и била образац чак и за Немце. Фелдмаршал Молтке је 1886. намеравао да на Берлинској академији уведе посебно одељење за слушаоце, који су постигли најбољи успех (селекта), као што је то било уобичајено у руској Генералштабној академији, која је од 1869. увела додатни курс за најуспешније. Када је Молтке посетио ту Академију наведене године, он је, у одговору на поздрав наставничког већа, изјавио да се клања пред научним духом и умом генерала Хенриха Лера, коме, као чувеном аутору „Стратегије“, он није достојан ни прашину са ципела да брише .

8. Обнављање војних односа Србије и Русије од деведесетих година 19. века до Балканског рата 1912 После неуспеха у рату са Бугарском 1885. који се објашњава слабошћу српске врховне команде, следи убрзано побољшање дипломатских односа са Русијом после абдикације краља Милана, па се деведесетих година обнавља слање младих официра у високе војне школе у Русији. Ту сада одлази друга генерација официра: у Николајевску генералштабну академију: Петар Мишић, Драгутин Милутиновић, Стефан Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Хаџић, Бранко Јовановић, Стефан Бошковић (одељење за геодезију); затим представници треће генерације официра:

Драгутин Окановић, Бранислав Лонткијевић, Душан Станковић, Милан Новаковић и Драгутин Кушаковић; на крају, као представници четврте и последње генерације пред Светски рат, у Русију иду 1901 – 1904. : Војин Максимовић, Владимир Белић, Миливоје Милић, Милорад Терзић (двојица последњих на одељење за геодезију) и Милорад Мајсторовић. У то време, Михајловску артиљеријску академију завршавају Гојко Ђурић, Радивоје Бојовић, Миливоје Јоксимовић и Тома Павловић (овај последњи 1918), а Николајевску инжењеријску академију Милан Туцаковић, Љубомир Поповић, Жарко Протић и Милан Николић. Интендантску академију су завршили Драгослав Петровић и Живојин Пејовић. Осим тога, четворица су завршила Војно–судску академију: Милан Марковић, Милан Васић, Гојко Павловић и Миливоје Јоцић .

Тада (у зиму 1902/1903) Србија је од Русије добила 70.000 пушака – берданки и 10 милиона метака. Руска политика ради на зближавању Србије и Бугарске. Ствара се темељ за нову славенофилску политику. Русија се враћа у улогу заштитнице Словена на Балканском полуострву и настоји (посебно војни министар Куропаткин) да Србија повећа број својих официра у руским војним школама, да би се на тај начин створила тесна веза између обе војске и јединство војних доктрина у случају заједничке борбе са заједничким непријатељима .

Тако је од 1865. до 1914, односно у периоду од 50 година, српска војска из Русије добила укупно 28 официра са високим војним образовањем, тачније 14 генералштабних официра, двојицу са високим геодетским образовањем, четворицу са артиљеријско–техничким образовањем, петорицу са инжењеријско–техничким образовањем и двојицу са интендантским. Осим тога, још двојица су стекла високо војно– с удско образовање .

Затим, одређен број српских официра је посећивао руске школе за практичну обуку: 1. Пешадијску школу гађања у Ораниенбауму, 2. Артиљеријску школу гађања у Царском Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата селу су завршили Марко Милисављевић, Душан Каклић, Душан Тодоровић, Чедомир Јовановић и Ранко Никетић, 3 .

Инжењеријску стручну школу Никола Дерок, 4. Коњичку официрску школу у Петрограду су завршили Ђорђе Крстић, Петар Саватић, Милош Мимић, Младен Лукићевић и Драгутин Мићић, 5. Топографску школу су завршили Петар Маџаровић и Никола Кусаковић, 6. Војно–педагошко образовање су добили: Милан Живковић и Михајло С. Илић .

Осим тога, 20 официра се налазило на трупној пракси у руској војсци, у разним родовима оружја и у разним гарнизонима. То су били: Михајло Живковић, Милутин Мариновић, Љубомир Милић, Д. Поповић, Милош Божановић, Вел .

Пироћанац, Коста Милетић (авијација) итд .

Поред ових, 20 Срба је прошло руска нижа војна училишта, за разне родове оружја, па су, потом, ступили у српску војску .

Тако је српска војска, од свог настанка до почетка Светског рата, обучила у Русији око 100 својих официра: у академијама 28, у специјалним практичним школама око 40 и у трупи око 30, то јест укупно око 100 људи. Овај број није био велики. За период од 50 година, то је било више него скромно. Узрок томе се налазио се у следећем: иако је за Србију до Светског рата, ако изузмемо једну деценију, Русија као расадник војних знања, стајала испред свих осталих земаља, и поред тога је постојала жеља да се форсирају сопствене школе, како би српска војска стала на ноге. Покушај да се створи своја сопствена национална војна мисао и чак посебна, српска војна доктрина ипак није успео .

Од наведених српских официра, који су образовање стекли у Русији, до данас су одлучујућу улогу и велики утицај на органски развој српске војске и војне мисли имала следећа лица: генерал Сава Грујић, који је у од јесени 1876. до пролећа 1906. био војни министар пет пута, провевши на том положају више од пет година. Као артиљерац и добар организатор, он је учинио велику услугу у смислу попуне ратном спремом у току Другог српско–турског рата; генерал Грујић Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић се бавио и политком и био један од најспособнијих државника у Србији. 2) Генерал Димитрије Ђурић је од 1889. до 1892 .

два пута био министар војни, све заједно годину и по дана;

у рату са Турцима 1876. и у рату са Бугарима 1885, имао је чин генералштабног мајора и потпуковника, био је главни интендант српске војске, а у последњој години свога живота обављао је дужност начелника Војне академије, и био један од њених најбољих начелника као изврстан педагог и војни теоретичар. Написао је „Стратегију“ (издата 1895).112 То је била прва свеобухватна теорија стратегије на српском језику, а, у суштини, прерада познате „Стратегије“ Лера. 3) Генерал Михајло Магдаленић се већ у последњим годинама прошлог века винуо у прве редове европских фортификатора. Овладао је веома широким образовањем и солидном инжењеријском спремом, тако да је генерал Магдаленић до наших дана остао наш непревазиђени фортификатор, теоретичар и практичар .

Његова библиотека, која је после његове смрти (упокојио се

1927. године) поклоњена Војној академији, била богата изузетно вредним књигама. Већим делом она се састоји од руске литературе из епохе процвата руске војне мисли, а посебно од Лерових дела из стратегије. 4) Генерал Стеван Хаџић, од

1919. шест пута министар војни Краљевине Југославије, одличан је организатор и администратор и човек невероватних радних способности. Предавао је на Вишој школи војне академије тактику и стратегију, а у ратовима командовао дивизијом и био начелник штаба код војводе Мишића. Генерал Хаџић био је несумњиво најискуснији министар војни кога је Србија икада имала. Као такав, он спроводи нову организацију југословенске војске и завршава њено преоружавање најсавременијим оружјем. Као министар има неоспоран ауторитет у војсци, што је доказ да се руковођење војском налази у чврстим рукама и у складу је са захтевима строге дисциплине. Он је министар већ пету годину. 5) Генерал Бранко Јовановић је доста успешно командовао коњичком дивизијом 1914. и 1915. и то у веома тешким условима; 1920. и Д. Ђурић, Стратегија: (тактика војевања): по Стратегији руског ђенерала Лера: (са засебним атласом слика), Београд, 1895 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата 1921. је био министар војске и морнарице, један од најбољих министара Краљевине СХС. Све укупно дужност министра обављао је годину дана. 6) Артиљеријски пуковник Радивоје Бојовић, васпитаник Михајловске артиљеријске академије, био је изврстан професор артиљерије и балистике на Војној академији, два пута министар војни краљевине Србије, и притом оба пута у време рата: 1912–13. и 1914–15, укупно годину и четири месеца .

Треба узети у обзир да је од оснивања Министарства војног у Србији 1861, па до почетка 1930. у Србији и Краљевини Југославији, било свега 42 различита министра војна, што значи да се сваки војни министар задржавао на својој функцији, у просеку, једну годину и пола месеца. Одатле се види, да је пет министара образованих у Русији заузимало фотељу војног министра 13 и по година, тј. у просеку две године и седам месеци, а остали министри свега по пола године. Генерал Грујић са петогодишњим стажом и генерал Хаџић са непрекидним петогодишњим стажом представљају пример најпостојанијег министарског рада у нас. И баш та чињеница, што су четири поменута министра са високим војним образовањем стеченим у Русији били министри војни (Грујић у току Другог српско–турског рата, Бојовић у Првом балканском рату и на почетку Светског рата) у временима тешког страдања Србије, када је требало произвести ратну спрему у земљи и набавити је из иностранства) или су (Хаџић и Јовановић укупно 5 и по година) имали задатак да организују војску на крају Светског рата и после њега и да створе нову војску Краљевине Југославије – указује на посебну даровитост тих руских васпитаника .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић

III Утицај руске стратегијске науке на српску стратешку мисао Видели смо да су најзначајнији српски и југословенски министри војни, организатори и реорганизатори, потекли из круга руских васпитаника. Међу њима ипак нема руских васпитаника Николајевске генералштабне академије, већ су на тим позицијама увек бивши васпитаници Више школе српске Војне академије. Није тешко схватити зашто је то тако, ако се има у виду да је дужност министра војног, како у Краљевини Србији, тако и у Краљевини СХС и Југославији увек била изнад дужности начелника Главног генераштаба и пошто је последња наведена функција, према законима о устројству војске из 1883, 1901, 1923, и 1929. увек била помоћни орган министра војног за припрему одбране земље .

Веза руске стратегијске мисли са српском (југословенском) војском остваривала се не само преко српских официра, васпитаника руске генералштабне академије. Тај утицај вршио се и уз помоћ веома развијене руске војно–научне литературе, посебно стратегијске, коју је генерал Лер подигао на веома висок, првокласни стручни ниво, признат у целом свету. Ови радови су превођени на све главне европске језике. Отуда постаје јасно, да се стратегија као наука у Србији (и Југославији) развијала, изучавала и примењивала по чисто леровском методу, који готово да је постао догма. Основа леровске теорије стратегије (како он сам говори у првој књизи своје Стратегије: „Значај операционе линије једнак је улози сунца у планетарном систему“) ослања се на три особености операционе лининје: 1. Важност циља, 2. Подесност операционог правца и 3. Безбедност операционог правца; па није тешко увидети да се основна схватања Лера буквално понављају у Стратегији, коју су писали српски писци: пуковник Димитрије Ђурић (издање из 1895, стр. 205),113 пуковник

Д. Ђурић, н. д .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата Живојин Мишић (издање из 1907, стр. 141),114 компилација Комненовића и Аранђеловића (издање из 1911, стр. 24),115 пуковник Милан Раденковић (издање из 1922, стр. 208)116 и дивизијски генерал Љубомир Марић (издање из 1925, стр .

220).117 Одатле следи да је цела српска теорија стратегије заснована на Леровој теорији, коју је он сам разрадио на основу принципа барона Жоминија. Ти принципи су уграђени у основу целе руске теорије стратегије. Ово нам показује да је српска стратегијска мисао потпуно усвојила стратегијску науку, коју је добила преко Петроградске генералштабне академије. Ако још обратимо пажњу и на то да се овај правац стратегијске науке и до данас наставља у одговарајућим војним школама Краљевине Југославије, постаје јасно колико је дубок корен код нас пустила руска стратегијска мисао .

Ако томе додамо и следеће радове: превод пуковника Светозара Нешића (Светозар Т. Нешић 1851–1927) леровске Методе у војним наукама стратегији и тактици 1891,118 превод пуковника Миливоја Николајевића: Леер. Неке еволуције у стратегији 1901,119 а такође и превод пуковника Владимира Николајевића: Леер. Сложене операције120 који се налази у основи рада генерала Марића: Стратегија 1925,121 све то још више потврђује горепоменути значај надмоћи стратегијске мисли Лера у савременом схватању и изучавању стратегије у Југославији .

Овај утицај руског стратегијског учења је био користан за српску војску увек када су се војсковође у стратешким раЖ. Мишић, Стратегија: вештина ратовања: са засебним атласом слика, предавања на вишој школи војне академије од 1898-1904, Београд, 1907 .

Р. Аранђеловић, Т. Комненовић, Стратегија: са 20 слика у 2 прилога, Београд, 1911 .

М. Раденковић, Стратегија: (са 46 скица у прилогу), Београд, 1922 .

Љ. Марић, Стратегија: по предавањима на Вишој школи Војне академије: са 70 скица, цртежа и карата у засебној свесци, Београд, 1925 .

Стратегија, Београд, 1890 .

Х. А. Лер, Неке еволуције у стратегији, с руског превео М. Ј. Николајевић, Београд, 1901 .

Х. А. Лер, Сложене операције: сувремена начела војсковођења, с руског превео В .

Николић, Београд, 1894 .

Љ. Марић, Стратегија: по предавањима на Вишој школи Војне академије: са 70 скица, цртежа и карата у засебној свесци, Београд, 1925 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић суђивањима и операцијама држали смисла леровског учења, заснованог на стратегији великог мајстора рата, Наполеона .

Код овог последњег, принцип сталне спремности војске за све ситуације чини управо ону безбедност коју и Лер захтева за оперативне правце .

–  –  –

После неуспешног рата са Јапаном (1904–1905), Русија се вратила свом претходном сложеном политичком правцу:

заштити балканских Словена и Блиском Истоку. Сада као најтешњи савезник Француске, Русија почиње реорганизацију својих оружаних снага, како би се што пре припремила за улогу велике државе у европској кризи, која се већ јасно назирала .

Упоредо са овим припремама, руска спољна политика је тежила да придобије савезнике и на Балкану. У том циљу је још 1902. склопила војни савез са Бугарском, за случај рата Русије са Аустријом и Румунијом .

Са нарастањем југословенске идеје и покрета у јужнима областима Аустроугарске – покрета у којем Србија игра улогу Пијемонта – за Русију Србија добија све већи значај, заедно са Бугарском, као чинилац који може да игра значајну улогу у заједничком рату, који би Србија и Русија могле, као савезнице, да поведу против Аустрије, мада не онако као што је то пре сто година предвиђао Император Александар Први, који је маштао о Словенском царству које би се састојало од већ спремних и оформљених словенских племена од Тимока до Драве. Сада је Србија представљала магнет за Јужне Словене у оквирима Аустроугарске, тј. за аустријске Србе, Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата Хрвате и Словенце и као таква морала је да испуни задатак угрожавања Дунавске монархије на њеном јужном фронту .

Разуме се, улога Србије би била још већа и снажнија, ако би иза ње стајала, осим Црне Горе, и Бугарска. Тиме се објашњавају напори руске дипломатије, посебно после њеног неуспеха у питању анексије Босне и Херцеговине 1908–1909, да приволи Србију и Бугарску на споразум и савез .

2. Балкански савез хришћанских краљевина за рат против Турске .

Однос Русије према Балканском савезу Обе ове краљевине схватиле су да ниједна од њих не може самостално ништа учинити за своје саплеменике у Турској, где су хришћани, могло би се рећи, бројали своје последње дане. Захваљујући томе је, уз енергичну улогу Русије,

29. фебруара 1912. склопљен одбрамбени савез између Србије и Бугарске из кога се у току 1912. развио Балкански савез четири балканске краљевине: Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе. Основу овог савеза чинио је споразум Србије и Бугарске, који је остварен после великих напора, али на крхкој основи, због неискрености бугарске стране по питању поделе територија у случају победе над Турцима, јер је Балкански савез имао смисла само у случају офанзивног рата са Турцима. Русија је преузела на себе улогу врховног арбитра у лику императора Николаја Другог, који је био дужан да реши могућа спорна питања између Србије и Бугарске у току рата и по његовом завршетку .

Међутим у Русији се нису толико радовали када су сазнали за стварни циљ Балканског савеза и за предстојећи рат са Турцима, без обзира на то што је у уговору била предвиђена и могућност рата са Аустријом. За такав случај Бугарска се обавезала да стави на располагање Србији са 200.000 војника. То би било од користи за Русију и у складу са њеном политиком. Са једне стране, владајући кругови сматрали су да би Русија могла бити пре времена увучена у рат за који није Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић била спремна, сећајући се искустава из рата 1877–78, чијим се резултатима руска дипломатија није могла похвалити .

Осим тога, везана тачно утврђеним савезничким уговором и војном конвенцијом са Француском, који није допуштао ни помисао о уласку Русије у велики европски рат због Балканског полуострва, руска дипломатија (Сазонов) је чинила све што је било у њеној моћи како би одвратила Балкански савез од његовог примарног циља. У том правцу, из Петрограда се врше притисци на Београд и Софију, у почетку опоменама и саветима, а потом и отвореним претњама: да Русија жели победу Турске над балканским хришћанским државама. Исто то су понављале и званична Француска и Енглеска. Међутим, држање Аустроугарске представљало је недвосмислену опасност за Србију, док је Румунија баш тада стала иза Србије, претендујући на исправку границе у Добруџи .

3. Први балкански рат 1912–1913

Без обзира на сву сложеност политичког положаја у Европи и на могуће последице које из њега проистичу, Балкански савез је 5. октобра започео офанзивни рат са Турском. У току три месеца, Турци су били потпуно разбијени у Македонији и Тракији и протерани до утвђених чаталџанских положаја. Мир са Турском је потписан у Лондону 17. маја 1913 .

и тако се завршио Први балкански рат .

Првим резултатима овог рата, Русија је могла бити у потпуности задовољна, јер је оно за чиме је њена политика тежила у току последњих 150 година – протеривање Турске из Европе – сада било готово у потпуности завршено: граница Бугарске са Турском ишла је линијом Енос – Мидија. Турска, један од најстаријих и најмоћнијих непријатеља и Русије и балканских Словена, сада је била разбијена и ослабљена .

Тиме је пружена помоћ и Русији, која се у предстојећем Великом рату сударила са већ територијално смањеном и ослабљеном Турском .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата

4. Други балкански рат 1913 Али, услед непомирљивости Бугарске око питања поделе освојених територија и око питања јасне, раније утврђене обавезе да се спор преда на решавање руском цару Николају Другом, у другој половини јуна 1913. дошло је до распада Балканског савеза. Без објаве рата, Бугарска је напала Србију и Грчку и тиме заратила и са Румунијом, као и Црном Гором а на крају и са самом Турском. Други балкански рат се завршио за 40 дана (17. јун – 28. јул 1913.) и изазвао је разочарење у претенциозној званичној Бугарској, после чега је она ушла у сферу утицаја немачког савеза .

–  –  –

Два Балканска рата, 1912–1913. показала су сву неодрживост тадашње идеје европске политике, о очувању статуса кво у Европи. Настала је нова ситуација, са којим посебно Дунавска монархија није могла да се помири, где се непрекидно говорило о рату против Србије, са циљем да се одстрани јужнословенска опасност, која је угрожавала Аустроугарску .

Проблем је био и у томе што је значај Србије, као победнице у оба рата, знатно порастао. Јужнословенски покрет се у јужним земљама Хабсбуршке монархије поново распламсао, захвативши интелектуалне кругове и градску буржоазију. У ваздуху се предосећао нови рат – Аустрије против Србије – рат који би за циљ имао анексију Србије, при чему би и Бугарска била солидно награђена. Над Србијом се надвила иста опасност као 1813. године: само су сада Аустроугарској, као некада Турској, биле одрешене руке за акцију против Србије .

Русија, некадашњи савезник устаничке Карађорђеве Србије, сада није хтела да закључује било какав уговор са Србијом .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Русија, која је Карађорђевој Србији слала манифесте и позиве за заједнички рат против Турске, обећавала стварање Славено-сербског царства, након сто година није хтела да улази ни у какве уговорне обавезе са ојачалом Краљевином Србијом, победником у оба Балканска рата. Такав однос Русије је био последица: 1. сопственог искуства из 1876-77, јер је рат који је Србија изазвала 1876. још увек био у свежем сећању, што је још више забрињавало Русију након неуспеха у рату на Далеком истоку, и у вези са тим да је 2. Русија била војно неспремна за нови рат, а посебно за велики европски рат и на крају, као главни разлог, тесна политичка повезаност Русије са Француском на основу савезничких обавеза према овој другој .

Тиме се објашњава чињеница да се све до 1912. руски војни планови не узимају Србију у обзир као савезника. Започињани су одређени преговори, али они нису давали резултате. Први озбиљнији изазов тој политици, чисто француско-руског савеза и његове војне позадине, десио се 1908– 1909, у време такозване анексионе кризе. У том тренутку постојао је притисак на Русију колико и на Србију, с тим да је Србија била на ивици рата, а у првој четвртини 1909. се показало да дотадашњи стратегијски развој руске војске апсолутно искључује брза активна дејства значајних руских снага против Аустроугарске. Ово је била последица чињенице да је руски генералштаб читавих десет година раније био паралисан претераним страхом од офанзивне снаге Немачке и непрекидно подстрекиван од стране француског генералштаба на концентрацију највећег дела снага против Немачке, као главног непријатеља. Зазирући од војне неспремности после пораза из 1905. руски генералштаб је одустао најпре од концентрације трупа у западном пољском делу царства, а потом и у његовим источним деловима, и све више се усмеравао у позадину, ка Двини и Дњепру. Услед тога, у време анексионе кризе, Русија је била недовољно војно јака да би скинула са себе ту дипломатску мрљу. И у овој кризи, као и 90 година раније приликом Букурешког мировног уговора, Србија Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата је била остављена заједничком руско-српском непријатељу, Аустроугарској. У првој деценији 20. века, руска влада због тога није имала слободу политичког и војног деловања, какву је имала сто година раније, ни тако широк поглед на улогу Јужних Словена, какав је имао Александар Први .

Чим је дошло до неочекиваног иступа Бугарске у лето 1913, министар иностраних дела, Сазонов је објавио Софији да савез, закључен 1902. између Русије и Бугарске, више не постоји. Са Србијом уопште нису хтели да се везују,122 из страха да би било каква агресивност ове последње, увела Русију у рат са Аустријом, ван оквира руско-француског савеза .

Савез са Бугарском, закључен 1902, раскинут је. Изгледало је да је Русија пред опасношћу од компликација због Балкана, потпуно напустила своју историјску улогу на Блиском Истоку, коју је император Александар Први тако широко и са таквим замахом градио од 1811. до1812 .

Што се тиче Србије, која је после Другог балканског рата остала у стварном савезу само са Црном Гором, она се налазила у катастрофално изолованом положају, пред опасношћу која јој је озбиљно претила од Аустроугарске. При томе, ништа се суштински није могло да се уради у циљу потписивања уговора и заједничке припреме за предстојећи рат, са Русијом као јединим могућим савезником, за рат који је изгледао неизбежан, према расположењу читавог друштва и његових утицајних кругова .

2. Руски ратни план

Међутим европска криза, која је проистекла из Првог балканског рата, посебно око скадарског питања, отворила је очи и државама „Срдачног споразума“ (l`Entente Cordiale) .

Русија, изазвана тајном мобилизацијим Аустроугарске у Галицији у зиму 1912-1913, била је принуђена да у јесен 1912 .

Н. Валентинов, „Военные соглашения России с иностранными государствами

до войны“, Военно-исторический сборник. Труды Комиссии по исследованию и использованию опыта войны 1914-1918 гг., вып. 2., Москва, 1919, стр. 94-128 .

(Фуснота В. Максимовића) Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић измени свој пређашњи ратни план, прилагодивши га новој европској ситуацији, у којој Италија (изморена ратом у Триполитанији) није могла да наступи против Француске, па је морала да остане неутрална. Због тога је Немачка од самог почетка рата морала да усмери највећи део сопствених снага на Француску, остављајући против Русије заштитницу од 3-4 корпуса. Таква ситуација чинила је основу руског ратног плана, који је разрађиван у Русији од фебруара до маја 1912, под снажним утицајем генерала Алексејева. Тако се 1912 .

у Русији кардинално мењао ратни план, док се на Балкану склапао споразум између Србије и Бугарске. Преовладао је стратегијски оптимизам и вера у сопствене снаге: то је, понајвише, била заслуга генерала Алексејева. План рата је разрађивао два могућа случаја: А) на почетку великим снагама напасти Аустроугарску, да би се брзо завршило са њом, као главним непријатељем Русије, а у односу на Немачку, у почетку се треба држати у одбрамбени; и Б) прво напасти Немачку, а са другоразредним снагама водити операције према Аустроугарској .

Када је почео рат Балканских савезница против Турске, ситуација у Европи се додатно закомпликовала. Тада су, у новембру 1912, углавном услед утицаја француске Врховне команде, у већ разрађен руски ратни план (одобрен потписом цара у мају 1912), унете допуне у вези са Србијом. На седницама, које су одржане у Москви, дошло се до неколико закључака, који су и представљали основу првобитног операционог плана руске војске на југо-западном фронту: 1) Русија не не сме да пропусти ни трен да објави мобилизацију, да би се њена мобилизација одвијала мање – више истовремено са непријатељеском, и 2) рат би се морао објавити рачунајући на то да руска војска увелико започне операције, пре него што Аустрија заврши борбу са Србијом .

Као што се може видети, ово је урађено, под утицајем француске владе (француског војног министра Милерана) са тим циљем да Русија искористи ситуацију када је Аустрија растрзана на два фронта: против Србије и против Русије. При Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата за њу тако неповољним условима могло се рачунати на брзу победу над Аустријом. Тако би Русија могла да уштеди значајне снаге на југозападном фронту (против Аустроугарске) и да покрене те своје резервне снаге на Немачку, у правцу Берлина (Зайончковский. Подготовка Росии к мировой войне. План войны. Стр. 180).123 Тако је, захваљујући утицају француске владе, руски ратни план израђен 1912, прихватио као основно начело за вођење сопствених операција ратну ситуацију Србије у односу на Аустроугарску .

Међутим, у ратној игри која је проигравана у пролеће 1914, у штабу Кијевског војног округа и којом су се разрађивала питања наступања четири армије југо-западног фронта против Аустроугарске, о Србији се још увек није ништа говорило. То значи, да у главе руских виших команданата још увек није продрла идеја о сарадњи са Србијом, као са савезницом. Као да се заборавило на јако корисна искуства сарадње са Србијом 1807–1812. Очигледно су ратови 1876. и 1877–78. са Турском и њихове последице јако дискредитовали Србију у очима руских стратега 1914. Они су се односили са благим презиром према овом малом савезнику, који је већ три пута, као савезник Русије (1807–1812, 1876. и 1877–78) донео више користи него штете, према савезнику, кога је још пре сто година цар Александар Први добро проценио као корисног саучесника у ратним дешавањима .

У првобитном операционом плану за југозападни фронт није се допуштала ни помисао о наступању било каквих руских снага из Галиције преко Карпата у Угарску, у сусрет Србима. Међутим, таквом операцијом, чак и са малим снагама, могли су се постићи велики резултати: распад Угарске и окретање Румуније против Аустрије. Ипак од тог става се одустало 1915. када су, почетком године, ради утицаја на Италију и Румунију да што пре уђу у рат на страни наших савезника, послата четири корпуса преко Карпата у Угарску. Али, тада је уследио судбоносан аустро-немачки напад у Горлици и руска војска је морала да напусти све што је тако освојила А. М. Зайончковский, Подготовка России к империалистической войне. Очерки военной подготовки и первоначальных планов, Москва, 1926 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић тако славно и након великих жртава поднетих у Галицији и на Карпатима. Тако су Србија и Русија дочекале почетак рата без било каквих формалних договора и споразума. Десио се најгори случај, који се и могао замислити. Ако за Русију то и није могло да има неких тежих последица, за Србију је могло да се заврши потпуним уништењем. Ипак војне везе међу савезницама, какве су биле и јесу Србија и Русија, имају ту добру страну, што се захваљујући њима благовремено могу исправити и допунити сви недостаци у наоружању и ратном материјалу. А Србија је из Балканских ратова изашла са оскудним наоружањем и слабо снабдевена. Насупрот повећаном ратном искуству српске војске недостатак наоружања могао је утицати на смањење њене тактичке и моралне вредности .

3. Српски ратни план против Аустроугарске

Српски ратни план за случај борбе са Аустроугарском био је у целини заснован на одбрани, а стратегијски развој српске војске остао је исти онакав какав је разрађен још у време анексионе кризе 1908–1909. године, и од онда се није мењао. Такав план је био потпуно неекономичан, јер се половина снага одвајала за заштиту граница (четири пешадијске и једна коњичка дивизија, као и три четвртине трупа трећег позива), а остатак је је био распоређен на линији од Велике Мораве до Колубаре, ка северном фронту. Међутим, за случај истовременог рата са Србијом и Русијом, Аустријанци су припремили главни напад на Србију из правца Босне. На северу је била предвиђена само демонстрација. Захваљујући томе, за велики рат са надмоћнијим непријатељем српска стратегија није имала чвршћу основу за разраду стратегијског развоја који би одговорио непријатељском операционом плану. То се у сваком случају, не би десило да се српски генералштаб пре рата налазио у сталном конатакту са руским, па и са француским генералштабом, што би сигурно дало боље резултате и у области обавештајног рада, од којег заРуска војна помоћ Србији за време Првог светског рата виси правилна поставка крупнијих стратегијских елемената, какви су стратегијски развој и почетне операције .

Одсуство сваке усклађености Србије и Русије, иако је имало тешке последице у погледу слабог снабдевања српске војске, није значило и одсуство сваке наде за заједничку, савезничку делатност две словенске земље .

4. Залагање Русије за Србију у лето 1914

Када је регент Србије Александар 24. јула (6. августа по новом календару) послао депешу (бр. 37), која се завршава следећим обраћањем: „... У овим тешким тренуцима, ја изражавам осећање свог народа, који преклиње Ваше Величанство да се заинтересује за судбину српског краљевства“, одговор цара Николаја је гласио (депеша је стигла у Београд 27 .

јула/9. августа): „Иако постоји мала нада да се избегне крвопролиће, ја ћу усмерити све своје напоре ка том циљу. Али, ако без обзира на све наше искрене жеље до тога не дође, нека Ваше Величанство буде уверено да и у том случају, Русија неће напустити Србију“. Пада у очи, да цар Николај Други говори истим језиком као његов предак, Александар Први:

„Русија неће напустити Србију“. Ова два документа, обраање српског престолонаследника Русији и одговор цара Николаја Другог представљају два документа од првокласног војно-политичког значаја за даље односе Србије и Русије у току рата, који је тих дана почињао. Одговор цара Николаја представља, у суштини, уговор о савезу Русије и Србије. На тај начин су, током три дана (24–27. јула по старом календару) између Србије и Русије били поново обновљени стари савезнички односи из 1807–1812. и 1877–78. Русија је узела аустријску објаву рата Србији 28. јула 1914. као повод за рат, и у духу новембарске одлуке о ратном плану (1912), одмах 29 .

јула је (први дан делимичне мобилизације против Србије у Аустроугарској је био 28. јул) објавила у почетку делимичну мобилизацију, односно мобилизацију трупа за попуну четири армије југозападног фронта, које су предвиђене за борбу против Аустрије, док је 30. јула објављена општа мобилизаАлексеј Тимофејев, Дарко Кремић ција оружаних снага Русије, и први дан мобилизације био је 31. јул. Пошто је и у Аустрији била објављена општа мобилизација 31. јула, при чему је први дан те мобилизације против Русије био 4. август, то значи да је Русија имала предност над Аустријом од четири дана. Тако су у Светском рату 1914. Русија и Србија поново ступиле на историјску позорницу као формални савезници, по трећи пут у последњих сто година .

Међутим, Бугарска, саграђена на руској крви и руским новцем, са којом је 1902. закључена и војна конвенција, издала је и свог добротвора Русију и заједничку словенску ствар и започела преговоре о савезу са Аустроугарском и Немачком, држећи се, у односу са њима благонаклне неутралности и пропуштајући у Турску немачке официре – инструкторе, војнике и ратни материјал, да би, на крају, у јесен 1915. ступила отворено у рат против целе Антанте .

VI. Србија и Русија на почетку светског рата .

Прва година рата Са почетком војних дејстава у Европи, Србија и Русија сачињавале су источни фронт Антанте у Европи. У том рату, Србија добија ону улогу, коју јој је предвидео цар Александар Први, 102 године раније: „Нека она задаје бриге Аустрији“ .

Србија је у потпуности испунила тај задатак. Сада и Француска, са задовољством, прима Србију у савез и почиње да је снабдева ратним материјалом. Русија је, на молбу српске владе, послала у августу 1914. Србији 100.000 својих брзометних пушака са мецима и мостовни материјал, укупне дужине 1.000 метара. Осим тога, почетком зиме из Русије почињу да се шаљу српској војсци прехрамбени производи и сточна храна, а 1915, осим артиљеријског наоружања и граната, шаље се, такође, и топла одећа. Овакво снабдевање се 1812. вршило из Баната, да би, 1914. захваљујући добрим Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата комуникацијама и коришћењу Дунава, провијант почео да се доставља непосредно из Херсонске губерније .

1. Утицај руске и француске врховне команде на првобитне операције српске војске Већ у првим данима ратних дејстава, велики савезници Србије, Русија и Француска су захтевали да српска војска пређе у офанзиву против Аустроугарске. У том смислу, руски врховни командант оружаних снага, велики кнез Николај Николајевич, 12. августа шаље следећи телеграм (бр. 3304) престолонаследнику Србије, врховном команданту српске војске: „У циљу победе над нашим заједничким непријатељем, неопходно је да српска војска предузме одлучујућу офанзиву против Аустријанаца“. Тог дана (12. августа) руска Врховна команда је наредила руском представнику при српској Врховној команди да настоји да се неопходна српска офанзива енергично предузме у што скорије време. То је био почетак савезничког утицаја на Србију, коме није претходио никакав договор нити било каква припрема заједничког војног и првобитног оперативног плана. Тај притисак на Србију вршен је у атмосфери одређене нервозе, која је у то време, у првој половини августа владала у Француској због немачког напредовања кроз Белгију и горњи Алзас. (Француски седми корпус је 13. августа истеран из Горњег Алзаса, у који је стигао 8. истог месеца. Белгијска тврђава Лијеж је прешла у немачке руке 16. августа. Све то је оставило јак утисак на француске државнике). Тада је француска влада захтевала да и руска војска убрза своју офанзиву на Немачку, као и покрет на Берлин .

Ауторитет Русије, руског цара и руске Врховне команде је у српским владајућим круговима, као и у целом српском народу (још од времена устанка почетком 19. века) био је изузетно висок. Због тога су и захтеви руске Врховне команде, који се односе на офанзиву српске војске против Аустроугарске, беспоговорно испуњавани. Али, ситуација на српском фронту се тада, 12. августа радикално изменила Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић преласком Пете аустроугарске армије из Босне у Србију и делова Друге армије преко Саве код Шапца. Због тога је српска војска прво морала да истера Аустријанце из своје земље, па тек онда да пређе у офанзиву на Аустроугарску. Добивши 12 .

августа офанзивни задатак од руске Врховне команде, српска Врховна команда предузима, са јачим осећајем вере у себе и своју војску, прекаљену у Првом и Другом балканском рату, противофанзиву са своје три армије, у правцу запада. На Церу почиње 16. августа прва битка у Светском рату - у северозападној Србији. У јеку битке, 17. августа, српска Врховна команда добија захтев француске владе „да Србија што пре крене у офанзиву, јер је Аустроугарска решила да пошаље велику војску на Француску и Русију“. Из овог обраћања се види колико високо су оба савезника ценила савезничку улогу Србије у првим данима рата: Русији је било потребно да Србија пређе у офанзиву на Аустроугарску и тиме веже велики део непријатељских снага, како би руска војска на југозападном фронту лакше извојевала успех над главнином аустријске војске која још увек није била завршила концентрацију у Галицији. Француској је била потребна српска офанзива како би се спречило слање два Аустроугарска корпуса (II, V) против Француске, о чему је француски Генералштаб имао информације још почетком 1914. године. На обе молбе, руску и француску, српска Врховна команда је одговорила енергичном контраофанзивом на Пету и Другу армију и у бици на Церу од 16. до 19. августа српска војска је натерала Пету аустријску армију на одступање и одбацила је назад у Босну, а потом приморала и ојачани Четврти аустроугарски корпус (50 батаљона са 220 топова) да се, после битке код Шапца, повуче преко Саве у Срем. У Церској бици српско оружје је извојевало прву победу на почетку рата над аустроугарским снагама, али тиме Аустрији није задата само велика брига, као што је то желео цар Александар I, већ је постигнуто много више од тога: 1) по целој Дунавској монархији се, после пораза у Церској бици, проширио страх и лош предосећај да се цео рат неће завршити добро; овај тежак осећај није влаРуска војна помоћ Србији за време Првог светског рата дао само у врховној аустроугарској команди и свим вишим командним инстанцама, већ и 2) међу политичким вођама:

сада Министарство иностраних послова користи сав свој ауторитет, да би се борило против намера Врховне команде да што је могуће пре пошаље у Галицију, против Руса, Девети и Шести корпус (4 пешадијске дивизије), узимајући их са српског фронта, да би тамо учествовали у великој бици са Русима. И гроф Бертхолд је упозоравао фелдмаршала Хецендорфа да слабљење Поћорекове балканске војске, која се бори против Србије не може имати добре политичке последице, јер благонаклони ставови Турске, Бугарске и Румуније зависе, углавном, од победе над Србијом, а брзо приступање ових држава Централним силама је било неопходно, како би осигурале коначну победу на истоку Европе, тј. против Русије и Србије .

<

2. Значај операција српске војске за Русију 1914

Тако је значај Србије, као савезника Антанте, а посебно у односу на Русију, после победе српског оружја на Церу знатно порастао. 1) Она је нанела велику материјалну и моралну штету аустроугарској војсци, а тиме и целој Монархији, а изазвала је и важне политичке последице: неслагање и трвење између аустроугарског министра иностраних послова и аустроугарске Врховне команде, као и међусобне прекоре и неповерење. 2) Она је произвела неповољан утисак о Аустроугарској у Румунији и Бугарској, на које је њена дипломатија рачунала као на своје савезнике. Међутим, обе ове државе су биле обесхрабрене првим неуспехом Аустроугарске у Србији, тако да не одлучују, а посебно Бугари, да уђу у рат на страни Аустроугарске. 3) Пошто су, на почетку ратних операција против Србије, а супротно жељама начелника аустроугарског генералштаба, Хецендорфа, ту ангажоване велике и значајне снаге, главнина војске била је доста ослабљена, када су, почетком септембра, аустроугарске снаге ушле у одлучујућу фазу велике битке у Галицији. Овде се десио случај, који је предвиђен гореизложеним новембарским Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић операционим планом 1912. Сходно том плану, требало је да руска војска (југозападни фронт) потуче ослабљену главнину аустроугарске војске, док је ова још увек била делом заузета у операцијама против Србије. Тако су у току Галицијске битке, враћајући се са српског фронта, закаснили следећи делови аустроугарске војске: 7, 9. и 4. корпус, свега седам пешадијских дивизија (23, 17, 29, 34, 31, 32, и 40) и једна коњичка дивизија (10), ступајући у битку постепено, уместо свом снагом. Осим тога, Хецендорф, после церског пораза, није више могао ни да размишља о томе да са српског фронта узме и премести у Галицију и свој 8. корпус (9. и 21. пешадијска дивизија). Тако је Србија на себе привукла и везала девет пешадијских и једну коњичку аустроугарску дивизију, које је, према плану аустроугарског генералштаба, требало употребити против Русије. Управо тих десет дивизија, које су касно стигле са српског фронта, биле су одлучујући фактор због кога аустроугарска врховна команда није имала довољно снаге да у првој бици задржи офанзиву руског југозападног фронта. Тако је за Аустроугарску битка у Галицији била изгубљена, а због овог пораза, аустроугарска војска је, према сведочанству немачког фелдмаршала Хинденбурга (Aus meinem Leben, стр. 156),124 била тако потресена, да није могла да се опорави до краја рата .

Било је очигледно да је Србија, као савезница Русије и једна од држава споразума, одиграла веома запажену улогу у задавању одлучујућег пораза Аустроугарској 1914. године .

То се десило на почетку рата, а за последицу је имало околност да се наш моћни непријатељ тада оклизнуо и више није имао снаге да поведе одлучујућу офанзиву, без које немачка војска није могла да победи савезнике .

Претрпевши два пораза на почетку рата, у Србији на Церу и у Галицији у бици са Русима, Аустријанци су пали у потпуну стратегијску зависност од Немачке. Више нису могли да се одрже без помоћи Немачке. Настала је паника у целој Аустроугарској и 22. септембра, министар иностраних пос

<

P. Hindenburg, Aus meinem Leben, Leipzig, 1920 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата лова, гроф Бертхолд, питао је своје главнокомандујуће: „За колико времена ће Беч бити угрожен, да би двор и централна управа могли правовремено да се евакуишу?“ (Conrad, a. м .

IV, стр. 864).125 Друга офанзива на Србију, коју је повео Поћорек 8. септембра 1914, завршила се после напорних тромесечних борби, великом катастрофом аустроугарске балканске војске и стајала је Аустрију 100.000 људи и 150 топова. То је друга катастрофа Аустроугарске у Србији, у току прва четири месеца Светског рата, а укупно, са првим поразом, коштала је Аустроугарску преко 130.000 људи и 170 топова. Сада је Бечом опет овладала паника. Гроф Тиса се плашио да Срби не заузму Будимпешту, а Хецендорф се плашио за Беч, док се сумњало и у могућност да Немачка закључи сепаратни мир са Русијом (Conrad, a. м. D. V. 848, 849.),126 на штету Аустроугарске. Министар иностраних послова, гроф Бертхолд је поново инсистирао пред својом Врховном командом: „За наш положај према Јужним Словенима, и уопште на Балкану, неопходна је једна одлучујућа победа над Србијом, јер без те претпоставке не треба ни размишљати о завршетку рата са Русијом, чак и при повољним условима“. Та оцена значаја Србије, као непријатеља, коју, у децембру 1914. износи аустроугарски министар иностраних послова, потврђује старе наде цара Александра I 1812.: „да би Аустрији била задата брига...“ Тако је мала Србија, са својом малом, али квалитетном војском, одиграла одлучујућу улогу на страни Антанте. Улога Србије се огледа у томе што је она до темеља протресла Аустроугарску и лишила је моћи за напад, која јој је била неопходна како би Централне силе извојевале одлучујућу победу над нама. Аустроугарска је кренула у рат 1915. као F. Conrad von Htzendorf, „Aus meiner Dienstzeit 1906-1918, Band 4: 24. Juni 1914 bis 30. September 1914.“ Die politischen und militrischen Vorgnge vom Frstenmord in Sarajevo bis zum Abschlu der ersten und bis zum Beginn der zweiten Offensive gegen Serbien und Ruland, Wien, 1924 .

F. Conrad von Htzendorf, „Aus meiner Dienstzeit 1906-1918, Band 5: OktoberNovember-Dezember 1914.“ Die Kriegsereignisse und die politischen Vorgnge in dieser Zeit, Wien, 1925 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић немачки вазал: она више није била онако моћна држава, као на почетку рата. Већ и самом том чињеницом Србија је одужила свој дуг, пре свега према Русији за њен витешки и братски улазак у рат ради заштите свог малог, али увек оданог и верног, храброг савезника - Србије .

VII Србија и Русија 1915. (друга година рата)

–  –  –

Двема извојеваним победама, у јесен и зиму 1914, Србија је одиграла први део своје савезничке улоге, непосредно у корист Русије, а посредно и у корист свих савезника. Управо због пораза Аустроугарске у Галицији, заслугом руског оружја, уз значајну сарадњу Србије, Немачка, која је и сама претрпела пораз на Марни у Француској, напустила je свој првобитни офанзивни план. Њена војска на западу је заустављена и почео је рововски рат. Са запада почињу да се пребацују корпуси против Русије, од које је Немачка требала да спаси Аустрију .

Али, Србија је била доста угрожена. Недовољно снабдевена санитетским материјалом српска војска је 1915. трпела велике муке због пегавог тифуса. Владао је и недостатак ратног материјала .

2. Италија захтева српску офанзиву на запад

У таквим тешким условима за Србију и њену војску, у мају 1915. Италија се, ступивши у рат, обраћа Србији са молбом да крене са војском преко Саве да би садејствовала са Италијанима са бока и у позадини Аустријанаца и тиме осигурала италијанској војсци успех у њеној офанзиви против Аустрије. Тако је, почетком лета 1915. у европској ратној ситуацији наступио тренутак када су савезници од Србије, Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата опет очекивали помоћ, али сада у офанзиви на запад, како је то замислио цар Александар Први још 1812. Али, 1915. српска војска је, без обзира на сву помоћ коју су јој указивали савезници, била бројчано и материјално ослабљена и неспособна да одигра ону улогу, коју су јој наменили њени савезници .

<

3. Идеја о српској офанзиви на Угарску

Сада би операција изведена као помоћ Италији, у затишју аустро-руских операција на Карпатима и западној Галицији, могла бити обављена успешно, што би могло имати далекосежне последице, и на српском фронту и на офанзиву ка Бечу и Будимпешти. Тиме би се истовремено угрозили Аустријанци и Немци на Карпатима и пружила помоћ Русима, како би могли да дођу до Угарске. Истовремено је опасности била изложена аустријска позадина, из правца Италије, а поред тога, Италијанима се отварала могућност пробоја ка правцу Љубљана – Целовец. Али, за такву офанзиву на српском фронту, биле су потребне свеже и бројчано значајне снаге. Сама српска војска није могла да испуни тај нови задатак дубоког продора преко Саве и Дунава. Зато се у Србији појавила идеја, коју је српска страна предложила савезницима, да у Србију из Солуна дођу значајне англо-француске снаге са довољном количином материјала, и да би таква, комбинована, савезничка војска могла извршити офанзиву против Аустроугарске. Та идеја је посебно била актуелна у време када је савезничка Дарданелска операција завршена у фебруару 1915. без успеха и када су све снаге са Дарданела могле бити пребачене у Србију преко Солуна .

Да би доказала руској Врховној команди да српска војска не може да испуни ту улогу, која јој је наметнута ради повлађивања Италији, српска Врховна команда је послала руској Врховној команди начелника оперативног одељења. Он је био дужан да упозна руску команду са тим планом, а преко ње да посредно утиче и на западне савезнике да прихвате идеју српске Врховне команде о офанзиви већих савезничАлексеј Тимофејев, Дарко Кремић ких снага из Србије на Аустроугарску. Што се тиче идеје о снажној офанзиви из Србије, савезнике је на то било тешко навести. Тако се у пролеће и лето није догодила офанзива из Србије на Аустроугарску, која је могла спасити и руску војску од слома у мају (од 8. до 15) у Галицији .

4. Бесмислена и неуспешна руска офанзива преко Карпата

Уместо савезничке офанзиве из Србије у помоћ Русији, савезницима је пошло за руком да наметну Русима идеју да значајне руске снаге из Галиције у априлу предузму офанзиву преко Карпата на Угарску. Тиме би, пре свега, дошле у везу са румунском војском, чија се офанзива на Угарску тада очекивала. У априлу је морала да почне руска офанзива, у складу са договором Италије са нама и нашим савезницима. (Бонч-Бруевич, Потеря нами Галиции в 1915 году. 1921 .

1т. стр. 102).127 Међутим, ова руска офанзива, не само да је убрзо заустављена, већ се претворила у одступање, зато што је Макензенова аустро-немачка група армија пробила руски фронт код Горлице – Тарнова, након чега се, у току лета 1915 .

руска офанзива претворила у потпуно повлачење из Галиције и Пољске .

Руска војска је тако била жртвована из политичких разлога, ради Италије, уместо да буде помогнута офанзивом из Србије (и Румуније). У пролеће 1915. руска војска није више била способна за велика офанзивна дејства, није својом офанзивом донела корист никоме од својих савезника, а сама је изгубила све што је сопственом крвљу стекла за претходних осам месеци рата .

5. Катастрофа Србије 1915

Велики неуспех Русије у лето 1915. завршен је повлачењем руске војске из западне Галиције, западне Пољске и Литваније; крајем септембра руски фронт се једва држао на реци Двини, на линији од њеног ушћа до Двинска, па одатМ. Бонч-Бруевич, Потеря нами Галиции в 1915 году, т. 1, Москва, 1921 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата ле ка југу, преко Барановича, Пинска и Бучача, на западу од Черновица. Тако је Русија изгубила цео свој првобитни фронт, једини на коме је могла бити од користи Антанти, као савезник у рату против Аустроугарске и Немачке. Осим тога, Русија је поднела и огромне материјалне жртве, нарочито у људству и ратном материјалу .

Наши непријатељи су, још од краја 1914, хтели да отворе пут преко Србије за Турску, која се, као њихов савезник, налазила у тешком положају, оскудевајући у наоружању и ратном материјалу, посебно од почетка 1915, када је француска и енглеска поморска експедиција на Дарданеле почела да прети и самом Константинопољу. Осим тога, постојала је велика потреба да се поврати углед Аустроугарске, који је био знатно нарушен након два пораза од Србије 1914. године. Поред тога настојала је да 1915. привуче Румунију, а нарочито Бугарску, са којом су Аустро-Немци пола године водили преговоре о заједничкој офанзиви на Србију, да уђу у рат на страни Централних сила. За остварење те замисли, после победе над Русијом, привучена је и Бугарска, чији су државници били убеђени да је победа Централних сила над Антантом осигурана већ у јесен 1915. године. Војна конвенција, која је потписана између Немачке, Аустроугарске и Бугарске у Плеси 6. септембра, предвиђала је заједничку офанзиву армија ове три државе против Србије, у саставу од шест немачких, шест аустроугарских и шест бугарских пешадијских дивизија, укупно 280 батаљона са 780 топова и 70 ескадрона оперативне војске. Ове снаге одређене за дејства против Србије, опколиле су земљу у другој половини септембра 1915 .

са три стране: дуж Дрине, Саве и Дунава, из правца Тимока и даље на југ, до Ђевђелије. Почетком октобра 1915. Србија је нападнута са три стране од војске, која је значајно превазилазила њене снаге .

У јесен 1915, над Србијом се надвила страховита несрећа, слична оној коју је доживела 1813, а која је сада, као и тада, била повезана са руском несрећом. Тада је, у зиму 1812, Наполеон ушао у Москву и Русија је морала да употреби све Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић своје снаге, до последњег војника, да се од њега спаси. Сада, 1915, руска војска је одбачена на Двину и Припјат и постојала је опасност да ће Аустро-Немци кренути на Петроград и Москву. Најгоре од свега је било то што је руска војска остала са безначајном количином оружја и ратног материјала .

Њена попуна се састојала од недовољно обучених или потпуно необучених регрута. Као последица тога, 1915. Русија је била доста територијално смањена и материјално толико ослабљена, да и уз сву добру вољу, није могла да помогне Србији, иако је са њом била повезана важном комуникацијском линијом, по којој су се, од Солуна, железницом, кроз Србију до Прахова и одатле Дунавом, у Русију увозила из Француске техничка и авијацијска средства и материјали .

Србија је заслужила да јој савезници сада дођу у помоћ и спасу је. У прилог томе ишле су обавезе моралне природе и савезничке лојалности, али и чисто практичне потребе стратешког карактера: Србија је, са својим геостратешким положајем представљала изузетно погодан терен за савезнике и њихову офанзиву на Аустроугарску. Тиме би се, истовремено, указала помоћ и Русији и Италији, а Румунија би била увучена у рат на страни Антанте. Што се тиче Бугарске, она би била принуђена да остане пасивна. Када су у Србији у августу сазнали за намере Аустро-Немаца да започну наведену офанзиву, српска Врховна команда је поднела савезницима захтев за брзу и обимну помоћ. Русију су молили да изврши напад на Бугарску, десантом на Варну, јер се офанзива кроз Добруџу није могла остварити, пошто је Румунија још увек била неутрална. Али, Русија није имала ни снаге, ни средстава да укаже помоћ за коју је замољена и нападне Бугарску .

Седма руска армија, које се у јесен 1915. окупљала у околини Одесе и о којој су у Србију долазиле гласине да ће извршити десант на Бугарску, није могла бити употребљена за тај циљ, као прво зато што је већ била одређена за операције на руском југозападном фронту, а као друго, зато што руска Црноморска флота није имала довољно средстава за брз и успешан превоз целе те војске из Одесе у Варну. Турска флота на Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата Црном мору, ојачана немачким подморницама, представљала је велику препреку за такву руску десантну операцију .

Међутим, у руској Врховној команди се крајем августа

1915. десила радикална промена. Велики кнез Николај Николајевич је смењен са дужности врховног команданта оружаних снага, заједно са својим начелником штаба, генералом Јанушкевичем. Император Николај Други је лично постао руски врховни командант, да би на тај начин, у критичном моменту, после тешког пораза у Пољској и Галицији, својим ауторитетом цара, подигао веру војске и земље у ратни успех. Начелник штаба Врховног команданта оружаних снага, постао је генерал Михаил Васиљевич Алексејев, који је до тада показао велику способност на високим командним позицијама које је заузимао на југозападном и западном фронту .

Ипак, недовољна обавештеност генерала Алексејева о приликама на Балкану, као и уопште, његово слабо сналажење на новом положају, те немир који га је обузео после пробоја руског фронта од стране немачке коњице код Сморгоне, а потом и брига о реорганизацији целог фронта, нису погодовали олакшању положаја Србије .

Пошто ни генерал Сарај, са своје три пешадијске дивизије (једна енглеска и две француске), није могао да ризикује прелазак из Солуна у Србију, где су га очекивали у Нишу, српска војска је, под притиском непријатељског надирања, била принуђена да напусти домовину. Веза Србије са Солуном, том њеном природном базом, била је 1915. прекинута и српска војска била је потиснута у дивљу Албанију, напустивши своју пољску и тешку артиљерију, комору, као и утврђене положаје своје оперативне војске .

6. Интервенција цара Николаја у циљу спасавања српске војске из Албаније

Налазећи се у очајном положају, српска влада и српска Врховна команда поновили су, крајем новембра (по новом календару) своје обраћање руској Врховној команди, молећи је да спаси српску војску од погибељи у Албанији. Тада је Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић император Николај Други, после ручка у Ставки,128 изјавио француском, енглеском и италијанском представнику да је он (император), ако западни савезници не помогну српској војсци у Албанији, спреман да закључи сепаратни мир. Јер, Русија је ступила у рат са циљем да спаси Србију. Та лекција императора Николаја нашим западним савезницима имала је последица. У децембру 1915. српску војску је преузела француска и италијанска флота на обали Јадранског мора и превезла је, почетком 1916, на Крф, где се она реорганизовала и припремила за нова дејства, сада на Солунском фронту .

Тако је Русија Србији, пошто није могла да јој укаже непосредну помоћ услед катастрофе 1915. године, помогла посредно: 1) демонстрацијама (7. армијом око Одесе и крстарење Црноморске флоте, са бомбардовањем Варне) је помогла да се задржи 3. бугарска армија (две пешадијске дивизије и једна коњичка бригада) која се налазила у северо – источној бугарској, наспрам Добруџе, за случај могуће руске офанзиве са мора или из правца Добруџе; 2) захваљујући енергичној интервенцији императора Николаја, српска војска је спашена од коначне погибељи у Албанији и пребачена на острво Крф, да би се тамо, уз помоћ савезника, реорганизовала, опоравила и била способна за нове операције. Наиме, по мишљењу руске владе и руске Врховне команде, српска војска је и ван своје отаџбине, била важан војни и политички фактор. Име Србије као савезнице није ишчезло. Тако је Русија бринула, колико год је било у њеној моћи, да олакша судбину Србије, тежећи да спаси српску војску и да тиме пружи могућност Србији, као чланици Антанте, да продужи своје учешће у рату до коначне победе. Поред тога, и 1915 .

(као и 1914) Русија је остала верна изјави Александра Првог, датој 1812, да он неће препустити Србију вољи судбине .

Руска Врховна команда – прим. прев .

–  –  –

VIII Србија и Русија 1916. (трећа година рата) И током 1916. Србија се налазила, углавном, под заштитом Русије, чијим посредовањем је и створен Солунски фронт, где је, недалеко од Србије, и распоређена српска војска, као политички и војни фактор у окриљу Антанте .

1. Две руске пешадијске бригаде на Солунском фронту 1916 Као израз моралне помоћи, указане, понајвише српској војсци и Србији, руска влада је послала две пешадијске бригаде (2. и 4.), са укупно 12 батаљона, на Солунски фронт, у састав Источне армије (Валентинов, „Русские войска во Франции и Салониках“, наводи изјаву: „Слање обе бригаде у потпуности је у складу са намерама владе“129). Прва и Трећа пешадијска бригада послате су у Француску. Те две бригаде, послате на Солунски фронт, бориле су се храбро од августа до новембра 1916. у непосредној близини Прве и Треће српске армије, у време горничевске и битољске битке. Духовна веза руских и српских официра и војника је, несумњиво, била веома велика: они су гајили потпуно поверење у међусобним односима и са одушевљењем се заједно борили .

2. Прва српска Добровољачка дивизија у Русији

Још у јесен 1915. у Русији су почели да се појављују добровољци, углавном Срби, војници и официри аустроугарске војске, који су се налазили у руском ратном заробљеништву .

Они су хтели да помогну Србији. Захваљујући томе поникла је идеја о формирању читаве добровољачке дивизије, која би се састојала од аустријских Срба. Требало је да се та дивизија организује у Русији. Руска Врховна команда је изашла у сусрет овој идеји и омогућила њено формирање 1916. године .

Н. А. Валентинов, „Русские войска во Франции и Македонии (По докуменstrong>

там Ставки Верховного главнокомандующего)“, Военно-исторический сборник .

Труды военно-исторической комиссии, Вып. IV, Москва, 1920 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Због трагедије која је задесила Србију 1915. ови добровољци из Русије нису могли лако и брзо да стигну на Солунски фронт. Зато је са острва Крфа у Русију, преко Италије, Француске, Енглеске и Скандинавије, послата у марту 1916 .

прва група српских активних и резервних официра (73), лекара и чиновника (22), подофицира (22) и војника (13), под командом генералштабног пуковника Стевана Хаџића, као кадар за формирање прве Српске добровољачке дивизије у Русији .

И тако, истовремено са појављивањем 12 батаљона Руса на Солунском фронту како би учешћем у борби против Бугара и Аустро-Немаца, посведочили братство по оружју са Србима и осталим савезницима – у саставу 47. корпуса генерала Зајончковског, храбро се борило у Добруџи у августу и септембру 1916. 12 батаљона добровољаца Прве српске добровољачке дивизије. У тој дивизији било је, такође, међу официрима 105 Хрвата, 87 Чеха и 48 Словенаца. Поред великог броја војника и официра српског рода, у дивизију били су укључени још и Хрвати и Словенци, углавном представници интелигенције. Она је симболисала ту славну славеносрпску војску, о чијој борби против заједничког непријатеља је размишљао Александар Први, маштајући 1812. о могућностима такве војске .

Након губитка територије Србије 1916. фактички се завршавају обострано корисни савезнички односи Србије и Русије. Револуција 1917. и њене последице су, крајем 1917, извели измучену и искрвављену Русију из круга њених савезника. Српска војска на Солунском фронту, је, са болом у души, посматрала како у обема руским бригадама пада војнички морал, како их захвата губитничко расположење и како су драга и храбра руска браћа приморана да напусте фронт и повуку се у позадину .

У то време, Прва српска добровољачка дивизија је доста пострадала, услед хаоса, анархије и непријатељске агитације .

У августу 1917. ова дивизија је поново доведена у Бесарабију, као резерва на руско-румунском фронту.

Њен долазак таРуска војна помоћ Србији за време Првог светског рата мо, категорички је захтевао штаб руско-румунског фронта:

„Другачије се фронт не може сачувати“, изнео је у депеши руској Врховној команди начелник штаба тог фронта, генерал Шербачев, како би Прва српска добровољачка дивизија дошла као појачање руско-румунском фронту. Сто година раније, десило се нешто слично томе, када су Срби тражили да руска војска подржи њихов дух и морал у борби са Турцима .

Испунивши свој задатак у Русији, Прва српска добровољачка дивизија је, у току зиме 1917/1918, извучена из Русије и пребачена на Солунски фронт да би тамо њена два пешадијска пука која су се налазила се у саставу југословенске дивизије српске војске, узела учешћа у пробоју бугарског фронта .

Из свега изложеног се види, да су у току последњег столећа, Русија и Србија, под утицајем политичких прилика, четири пута учествовале у рату као савезници. Од 1806. до 1812, укупно 6 година, у време српског устанка против Турака под вођством Карађорђа и руско-турског рата на Дунаву, Србија је била веран савезник Русије, држећи десно крило Балканског фронта. У рату Србије са Турцима 1876, Русија остаје званично, наводно по страни, али су се њено јавно мнење и интелигенција, кроз словенску солидарност, налазили у тесном савезу са Србијом и сугерисали јој рат са Турцима, а потом јој, у току четири месеца, пружали помоћ у добровољцима, новцу и другим средствима. А када је 1877 .

Русија ушла у рат са Турцима, Србија је поново, иако исцрпљена и измучена претходним ратом, иступила заједно са Русијом, као што је то било за време од 1806. до 1812, али сада са већим успехом: руска и српска војске ослобађају Бугарску, српска војска стиже до Косова и Куманова. Значи, у три рата Србије са Турцима, Русија јој је била савезник, при томе су у првом и трећем случају постојали писмени уговори, а у другом случају су Срби ратовали без учешћа званичне Русије .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Без икаквих претходних преговора о савезу или војне конвенције, пошто је нападнута у Светском рату, Србија је у Русији нашла свог главног и природног савезника. Захваљујући томе је спасен сам опстанак Србије као земље. За то се Србија достојно одужила, како Русији, тако и осталим савезницима. Савезничке војне везе се настављају и у току 1915, 1916. и 1917, до оног тренутка када је Русија, због револуције, иступила из табора савезника .

Очигледно је да је Русија, од свих словенских народа и држава само са Србијом имала тако блиске, чврсте, узајамно корисне војне везе, ни у једном тренутку нарушене. Те везе трају десет година – против Турака шест и по, и против Аустро-Немаца три и по године. Срби и Руси се никада и нигде у целој својој историји нису налазили на супротним странама .

Мала по броју, али снажна по херојству свога народа, руковођена способним, издржљивим и верним политичарима, Србија је умела и могла да узврати Русији за њено заступништво и жртве. То су јавно признали цареви Александар Први у периоду од 1807. од 1812. и цар Николај Други од

1914. до 1917. године .

Само знајући све ово, може се разумети који су разлози што данас у војсци југословенске краљевине у саставу њеног официрског кора служи преко 160 Руса, виших и нижих официрских чинова, а више од хиљаду Руса, који поседују војно образовање, врше у нашу корист различите дужности војних чиновника .

Овај кратки историјски оглед о војним везама и односима Србије и Русије може да нам да корисне смернице за будућност, које не могу да буду другачије од искустава из прошлости. Иако се карта Европе доста изменила после Светског рата, заједнички геостратешки интереси Југославије и Русије остали су неизмењени, како у односу на централну, несловенску Европу, тако и у односу на Балканско полуострво. Пред свим тим факторима, Србију и Русију је увек повезивао заједнички политички интерес .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата Наше политичке вође и војсковође ће, знајући ову богату прошлост наших узајамних односа, знати и моћи да из свега онога што је било изграде бољу будућност наших држава и народа, југословенског и руског .

2. Телеграм министра иностраних послова Русије Сазонова о пруженој војној помоћи Србији од почетка рата до краја септембра 1914 На телеграму повереника из Ниша од 27. септембра ове године, који се односи на жеље српске владе о куповини керозина из Румуније, у циљу отежања Немачкој куповине тог горива, а које је неопходно њеној армији, Ваше Императорско Величанство је изволило да направи белешку: „Да ли Србија има потребан новац?“ Од почетка рата, Србији је пружана, како од нас, тако и од стране наших савезника, озбиљна помоћ, како у новцу, тако и у наоружању .

За набавку војних намирница у Русији, са допуштењем Вашег Императорског Величанства, одобрен је кредит од шест милиона рубаља. Поред тога, Министарство војно и Министарство ратне морнарице су учинили све што је могуће, да би помогли многобројне издатке српске армије, односно снабдевали су је оружјем, намирницама и војном одећом .

Независно од 120.000 тролинијских пушака130 120,000.000 патрона за њих, које су дате Србији пред сам рат и испорука које је произведена већ после почетка војних дејстава, удовољене су и следеће молбе, које нам је Србија упутила преко Министарства иностраних послова, па је дато: два 152 mm топа131 са 1.000 граната и са њима 10 подофицира и војника, 10.000 резервних делова за пушке, 13.000 граната за пољску артиљерију, 22.000 пушака, 75.000 комплета униформи .

У Одеси је Министарство Ратне морнарице сакупило комплет пловних средстава, која могу да послуже као понтонски мостови. Независно од свега тога, одобрене су од стране МиМосинка“ 152 милиметарски тешки топови модела 1904. године, који су се уз своју посаду се користили у одбрани Београда и били су инсталирани на Калемегдану .

До краја 1913. у Русији је било направљено и тестирано 152 топа и још 48 је било произведено али није тестирано. У Србији 1914. је било 6 тешких топова 150 mm Schneider-Canet модела 1897 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата нистарства ратне морнарице и Војног министарства знатне количине војне опреме, сходно захтевима српског војног министарства, који су нам упућени непосредно преко поменутог агента српског војног министарства .

Мимо свега, сходно захтевима српске владе, које је наше посланство у Паризу у целости подржало, у циљу испуњења указа ВАШЕГ ИМПЕРАТОРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА, о неопходности пружања такве помоћи, француска влада је одобрила Србији кредит од 90,000.000 франака у злату и обећала пуну помоћ у давању и достави ратног материјала, нарученог у фабрици Крезо. Из залиха француске армије послато је по девет брдских батерија и по 1.200 граната за свако оружје .

У склопу пружања војне помоћи, влада Велике Британије је одобрила кредит од 20,000.000 франака .

На крају, грчка влада, након наших настојања, дала је могућност давања, из својих залиха, свег оперативног наоружања које су узели од Бугара и допустила је пролаз за две брдске батерије, наручене у Француској .

Петроград, 30. 9. 1914. год .

РГАВМФ, ф. 418, оп. 1, д. 3445, л. 32-33об .

3. Белешка поручника корвете Григоренка о догађајима на Дунаву од августа до децембра 1914 Василиј Григоренко132 „На Дунаву 1914. По казивањима војника учесника“ .

1. августа 1914. дошли су код мене, у Севастопољски штаб и питали ме:133 „Да ли знате нешто о Вашем новом именовању?“ Одговорио сам да не знам о чему се ради, јер нисам ништа претпостављао мом преласку са „Ростислава“: „Ви ћете бити отправљени на Дунав ради сарадње са Србима у борби.“ Неочекивани скори одлазак натерао ме је да прионем на рад. Требало је да преузмем мине, да их проверим и испробам, да се упознам са командом и да се ускладим са њиховим стањем, о чему ја, до тог дана, нисам ништа знао. Доделили су ми 16 људи из команде, пре свега из резерве, који су и заборавили како се ради са минама .

Када је дошло на ред питање бројности јединице, мени су дали 1000 рубаља и рекли: „Ево Вам новац, радите са њим шта хоћете.“ На крају, то је било лако урадити, али како да положим рачуне? Одлучио сам да, ипак, кроз неколико дана кренем на море до Одесе. У Одеси су товари и људи били измешани на пароброду Руско-дунавског друштва „Бугарска“, који је требало да нас превезе до Оршаве на Дунаву. У Одеси нам се придружило 40 Срба, који се дуго боравили у Русији и који су ме замолили да путују са мном на пароброду који ми је дат. Захваљујући љубазности генерала Никитина,134 који је Објављивано је у часопису Родина 2010/ 11 у оквиру прилога В. Каширина „Дунайская одиссея лейтенанта Григоренко“ .

Василиј Аполонович Григоренко (1884-1973) - учесник Првог светског рата и Грађанског рата у Русији, након којег је избегао у Француску .

Владимир Николајевич Никитин (1848-1922) – у то време командант 7. армије која је била стационирана на граници са Румунијом .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата командовао армијом и који је видео мој налог, ја сам брзо направио свој план у Одеси и након 72 сата од изласка из града био сам у Прахову. У том малом месту нам се придружио инжењерски поручник српске армије Карач,135 веома љубазан господин, који је у нашем одреду имао улогу предводника и преводиоца... Карач је био ученик Инжењерског училишта у Петрограду, одлично је владао руским језиком и имао је веселу нарав. Са њим смо делили тугу и радост, а ниједна ноћ проведена у раду нам није била напорна и мучна, чак и са лењим помоћницима. Из Прахова сам железницом дошао до малог места Торлак, изнад Београда, где је била смештена армија која је оперисала у тој области. Цео командни састав је радосно поздравио мој долазак, изразио готовост и жељу са сваку сарадњу и представио ми избор места и метода за испуњавање мојих задатака. Из главног штаба отишао сам да осмотрим обалу Дунава, да бих одредио позиције и оријентацију у простору .

Као једно од подобних места показало се узвишење на десној обали Саве изнад Београда, близу Остружнице. На том месту је била распоређена српска артиљерија, било је погодно за снабдевање намирницама, а имало је и добар положај у односу на леву, аустријску, обалу Саве. Уосталом, све српске обале пограничних река имају узвишења и представљају природну одбрану насупрот равничарском аустријском приобаљу. Близу Остружнице је била постављена и једна мина Вајтхед.136 Код ње су постављена три човека ради дежурства и надгледања монитора. Монитори су стајали на Дунаву, више Београда, код Земуна и често су узнемиравали Србе својом артиљеријом која је пловила рекама. Из Остружнице смо кренули даље, узводно Савом, до Дубака. Решио сам да у Према руским истраживачима (Ю. А. Писарев, Тайны первой мировой войны .

Россия и Сербия в 1914-1915 гг., Москва, 1990, стр. 151; В. Каширина, „Дунайская одиссея лейтенанта Григоренко“ Родина, 2010/ 11, стр. 38) име поручника је било Боривоје. Презиме је било вероватно уобичајеније за српски језик – Кораћ. Ипак у списковима државних питомаца нема нити Боривоја Кораћа нити „Карача“. „Друштвено-политичке и културне везе 1878-1917“, Москва - Србија, Београд - Русија : документа и материјали, том 3, Београд, 2012, стр. 662-667 .

Тадашњи назив за „торпедо“ .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић једном месту поставим групу мина. Аустријанци су опазили наш рад и пратили су нас, па је преко дана било немогуће радити. Ширина Саве на том месту била је 30-40 метара, па је пуцати у људе било веома лако. Ипак сам терен је доста ишао на руку нашем раду. На самој обали била су два невелика брда, подељена уском падином, иза којих смо дању скупљали мине, а ноћу их постављали на Саву. Овај посао смо обављали од 12. до 24. августа .

Из Дубака сам са људима отишао преко Младеновца у Ваљево железницом, а потом у Шабац, где смо стигли 27. августа на коњима. Одатле поново железницом до Богатића, а 31. коњима у Босут. Са собом смо превезли делове мине Вајтхед, коју смо почели да склапамо. Без обзира на то што су делови били од различитих мина, склапање је било завршено успешно. Али уз све то нисмо имали апарата, и зато смо морали да смислимо неки приручни начин да лансирамо мину. Пред нама је стајао озбиљан и одговоран задатак, у односу на мали број мина којима смо располагали. У нашем одреду било је доста опреме коју смо донели са собом. Сами Срби нити су шта имали, нити су шта могли да нам дају .

Предстојао нам је следећи задатак. На 30-40 метара од ушћа Босута, Аустријанци су поставили брану, вештачки задржавајући воду у каналу. У том басену су стајала два монитора .

Њихов излаз се подешава према нивоу Саве, који варира до три метра .

У одређено време, када ниво воде у Сави није био велики, разлика у нивоу воде у њој и у каналу је била мала. Требало је да ми подријемо брану, да би вода из канала изашла, и да би се монитори насукали. Ширина Саве, у односу на канал била је 30 метара, па је толика била и брана .

Шеснаест километара од Раденковића до канала, мине смо вукли воловском запрегом по једва проходном блату .

Поред мојих војника као испомоћ придодато ми је и 40 „чича“, односно стараца „трећег позива“, који су цркавали од умора. На тај начин су после невероватних напора, молби, грдњи и осталих мера, мине биле пребачене на обалу. ПреРуска војна помоћ Србији за време Првог светског рата остало је само да их привучемо до воде. Од предњег краја кукурузног поља, где смо оставили мине, почињала је блатњава површина, затим се наилазило на ров за стрелце, а испред њега је стајало густо шипражје, које пружа добар заклон; на самој обали постојао је и пешчани део, када ниво воде на Сави није био велики. Да бисмо прошли шипражје, морали смо да просечемо пролаз .

Мине смо носили на рукама и на обали су Аустријанци могли да нас виде. На нашу срећу, на њиховој обали није било много људи, иначе би нас све побили. „ Чиче“ су носили мине неподношљиво дуго, заустављајући се на сваком кораку, јер су се плашили аустријских метака .

Када су довукли мину до реке, почели су да је припремају за спуст. Узели смо велико брвно квадратног пресека, па смо у њему усекли жљеб у облику слова Т од 14 прстију ширине, на бокове смо ставили летвице да придржавају мине са стране и отпозади, а за крај смо завезали конопце да нишанимо, а на предњи део смо ставили летвицу од врата са дугачким конопцем, због спуштања мине. Док смо завршавали овај посао, људи су разговарали доста гласно, а на аустријској обали су се могле видети силуете војника који нису пуцали у нас, вероватно зато што нису претпостављали каквог им госта шаљемо. На крају је све било завршено .

Стајали смо око торпеда у води до паса. Треба да напоменем да је у води радила само наша јединица, и то одлично. „ Чиче“ су нерадо квасили ноге и радије су се сакривали у рову и иза жбуња. Испред нас, насупрот небу јасно се осликавала увала Босутског канала, па сам нанишанио у њен десни угао, урачунавши и ток реке, повукао сам врпцу од ороза и торпедо се устремио напред .

Чула се експлозија и у исто време је почела паљба на нас .

Сви смо брзо потрчали од обале. Ја сам побегао право кроз жбуње, изгубио сам додуше кокарду, али сам се за час провукао кроз њега, за шта би ми у нормалним околностима требало доста труда, и то са секиром у руци .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Прошавши кроз грмље, видео сам малу ватру, па сам помислио да је то сигурно ров и скочио сам у њега. Други учесници се нису баш тако добро повукли. Српски пуковник Волков, побегавши кроз долину, није видео ров и упао је у њега на главу, а поручник Карач је пао на врат нашем подофициру.137 Несретни спроводник, који је чувао волове, највише је страдао. Преплашени волови су се отргли и разбежали по кукурузу, вукући „чичу“ за собом кроз дебеле стабљике растиња које су га шамарале по телу .

Како се који удаљавао, спадали су завезани дизгини, а неки волови су побегли толико далеко да смо их тражили по три дана. Било је и неколико рањених војника који су искакали из рова по кукурузишту, где су их погађали аустријски меци .

Због мрака се нису могли видети резултати експлозије, а мина је могла да падне само на обалу и да тамо експлодира, јер сам подесио ударну иглу на минимум, да мина ни у ком случају не би пала Аустријанцима у руке. Убрзо сам чуо жубор реке и могао сам да претпоставим да је погодак био исправан. Коначно је ујутру могло да се види да је мина ударила у обалу код саме бране и изазвала изливање воде. То изливање завршило нам је посао поплавивши обалу; брана се урушила, ниво воде се спустио, а монитори су остали на сувом. На тај начин су били избачени из строја до подизања нивоа воде и стајали су у разрушеном каналу пола месеца, док Сава није поново надошла .

У то време је у Србију дошао поручник фрегате Волковицки,138 преузевши команду у нашој мисији. Заједно са њим је стигла и јединица, која је сада нарасла на 44 човека. Следећи посао је био минирање Саве негде око Шапца, Дреновца и Митровице. У Шапцу смо били већ 4. септембра. Под тим датумом је у књизи записано: „Спавао у Шапцу, Волков је вероватно ратни псеудоним српског инжењерског пуковника Миодрага Васића .

Волковицки Јуриј Фадејевич (1883-1983) – официр морнарице, учесник рускоапанског рата .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата следи зверско пушкарање. Аустријанци су прешли и заузели Дреновац“ .

Непријатељ је био близу, па смо морали да напустимо наш положај. Петог септембра смо приспели у Цареву-малу, близу Владимироваца. Одатле смо кренули у потрагу за погодним местом за постављање мина у реку .

У то време је из Београда стигла вест да су монитори почели да узнемиравају град, појављујући се ноћу, заклоњени код Земуна. Сваку ноћ се један монитор из Дунава обрушавао на град и, циљајући француску батерију и обалски рефлектор, одвлачио је пажњу на себе. У то време, други монитор, на левој обали Дунава, полако се спуштао низ реку .

Мени је било предложено да одем у Београд и да се постарам да уништим мониторе. Поручник фрегате Волковицки је остао да постави мине, а ја сам кренуо за Београд, поневши из Остружнице мину Вајтхед, која је тамо у води стајала од 12 .

до 24. септембра. Као што сам већ рекао, ми нисмо имали никакав алат, па ни пумпу, тако да је испитивање мине било немогуће. Тестирао сам је без потребне опреме – вентили су радили, али није било могуће рећи колико је било ваздуха у њој .

Поставивши мину, остао сам крај ње целе ноћи, старајући се да је лично ја активирам при пролазу монитора .

Ту ноћ нису излазили. Следеће ноћи се иза Ратног острва указао монитор, који се укотвио између Великог ратног острва и Кожаре и почео да напада Београд. Српски рефлектор је почео да тражи други монитор, па га је, уперивши у њега светлост, пратио до левог завоја Дунава, низводно од острва Кожара. Ту су Срби нападали монитор и осветлили нас са мином. Ја сам стајао мало даље од мине, посматрајући силуету цеви монитора, која се лако могла видети на небу. Сваки минут је био битан, а бринуо сам се за мину – да ли ће да функционише како треба .

Напокон је монитор дошао на нишан и ја сам испалио мину. Вентили су зашуштали, вода је запенила, а мина је са шумом кренула ка монитору. Али, очигледно, ђаво је чувао Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић овај брод. Није експлодирала ни у монитор ни у обалу. Међутим, ударна игла је толико била олабављена да је удар и у меку обалу био довољан за експлозију. Могло се видети како је ваздух из мине попустио, па она није ни дошла до циља. Тако је прошла одлична прилика обрачуна са Аустријанцима, а и сама мина изгубљена је неповратно. Седео сам на обали до самог јутра, нешто чекајући, а био сам баш растројен. Нову мину смо поставили 29. септембра на том истом месту, али се монитори нису појављивали и нису узнемиравали град .

Затим сам поставио десет минских препрека. Када је посао био завршен, Срби су ми се обратили са молбом да им обезбедим понтонски мост који спаја обалу са острвом Ада Циганлија, од оштећења које му је претило од уништених аустријских пловила, брвана, мина и сл. Тада смо узводно од моста поставили брану од ланчано повезаних стабала. Сав отпад који је вода носила се ту задржавао, не допирући до моста. Осим тога, на том острву смо поставили и мину Вајтхед .

Коначно је стигла дуго очекивана пумпа, али у деловима .

Организовали смо састављање и монтирање. Све сам морао да радим сопственим рукама, људство се одвикло од пумпе и рада са њом, а нико у Србији није могао да ми помогне у раду око ње. Често сам падао у очајање због неуспеха, много сам времена трошио на поправку штете, која је била последица недовољног искуства у раду са техником, али је пумпа била готова и почела да ради савршено исправно. То је био радостан дан за све нас .

Поново сам поставио мину у Остружници 4. октобра, али се монитори упорно нису појављивали, после нашег неуспешног гађања и било је неопходно да их сами потражимо .

Нажалост, нисмо имали никаквих могућности да се крећемо реком, а Срби су могли да нам дају само неколико рибарских чамаца, у које је било тешко ставити и једну мину .

Преостало нам је да радимо у плићем делу корита, погодном за употребу сплавова и извршавамо задатке у тако примитивним условима. Ипак после 6. октобра успели да урадимо Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата нешто. Хтео сам да поставим један торпедо на аустријском Великом ратном острву. У току ноћи смо се укрцали на чамац и пробали да теглимо мину по површини воде. После два сата напорног веслања, нашли смо се десетак метара ниже од места одакле смо кренули и, нажалост, морали да одустанемо од плана .

Али, задатак је био примамљив, па сам га кроз неколико дана остварио, спустивши се низводно ка Ратном острву, и превукавши мину до северног дела острва обалом. Када је мина била постављена, оставио сам тројицу дежурних, а ја сам се вратио у Београд и поставио сам мину у купалишту на реци .

Њено постављање је било успешно, јер је купалиште потпуно скривало дежурне код мине од напада са леве обале .

У 8 сати је стигла вест да је уништен аустријски монитор „Темеш“ од мина које смо поставили у Оршадској Ади. Испоставило се да је командни брод „Темеш“ налетео крмом на мину у ноћи 9. на 10. октобар. Од експлозије монитора крма се преврнула на бок и угурала између цеви и командирске просторије. Потонуо је на незнатној дубини, па се кабина и јарбол виде над водом. Неколико десетина људи из посаде је погинуло при експлозији, али су се сви официри спасили, јер су се у тренутку експлозије налазили на врху палубе и у командној кабини. Тај успех је обрадовао и нас и Србе .

Из Београда су 12. октобра почели паљбом да изазивају мониторе, али они су упорно остајали у месту, не желећи да ризикују излазак .

Они су сигурно добро познавали наш рад, а посебно су били добро обавештени о раду нашег одсека. За сада није било ништа што би се могло радити дању, а ноћу смо се бојали месечине. Пошто река није била велике ширине, ноћу се јасно могла видети и река и обала, а потом су нашим друговима уследиле само тамне ноћи, без месечине .

Пошто сам завршио посао код Београда, кренуо сам у Шабац, али тамо ништа нисам могао да учиним, зато што су Аустријанци брзо наступали, па сам морао и сам да се спасаАлексеј Тимофејев, Дарко Кремић вам и одвозим материјал. Убрзо, неколико сати после нашег одласка, Шабац су заузели Аустријанци .

Од тог тренутка почињу тешки дани. Почињу да се шире гласине о чишћењу целог приобаља Саве и Дунава, као и о евакуацији Београда .

Ја сам се 27. октобра вратио у Београд и почео сам да уништавам плодове наше мисије. Пре свега смо склонили мину са Ратног острва, а затим сам склонио и остале, да ништа не би остало Аустријанцима .

Било је тужно и непријатно напустити започети посао, а лоше по Аустријанце је било то што нису могли да се покажу у пуној снази. А у прави час, нам је послат моторни чамац, са којим смо могли лакше да испунимо задатке, али га нисмо искористили. За други новембар је у књизи записана само једна реч – „кисело“, јер нам није био баш пријатан овај нови подухват, а ни расположење није било добро .

Наш живот је 30. октобра постао мало богатији и то захваљујући новој врсти посла: Карач и ја смо изигравали „Шерлока Холмса“. Рекли су нам да се из једне куће у Београду свако вече види сумњива сигнализација. Сваке вечери аустријски рефлектор прво осветли ту кућу, као да позива, а затим се на прозорима појављују светлосни сигнали. Наоружали смо се револверима и сместили се испод прозора куће осумњиченог. Ништа нисмо уочили .

Када смо изашли на улицу, видели смо пет српских „полисмена“, који су са отвореним устима посматрали прозоре, са којих је претходно било сигнализирано Аустријанцима .

Наравно, због таквог јавног надзора тајанствени пошиљаоци сигнала, разуме се, нису одали своје присуство. Обратили смо се полицији са молбом да среде ствари са својим неопрезним чуварима реда. Иако сигнала није било, преседели смо целу ноћ .

Празник корпуса, 6. новембар, провели смо у другарској причи, при чему смо пружили пажњу традиционалној гуски .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата Између осталог, напуштање Београда је ишло по реду .

Француска батерија од два топа Кане, завршила је свој рад

8. новембра на позицијама на обали Дунава, на крају града .

У недељу, 16. новембра, нашој јединици је речено да напусти град, а мени и Карачу да уништимо мостове на Дунаву и Топчидеру. Карач је почео са Железничким мостом на Дунаву, а ја сам радио у Топчидеру .

Тамо сам чекао да се мој друг врати после извршеног задатка, како бисмо заједно кренули у унутрашњост земље, уништавајући за собом железничку пругу. Коначно се Карач вратио, пошто је успео да снажно оштети дунавски мост .

Сви носачи су пали у воду, у целини или делимично .

Изјутра, 17. новембра почели смо да рушимо и палимо мостове око Топчидера. Тамо је био један мали железнички мост, један железнички путнички и два дрвена путничка моста. Оба железничка моста смо значајно оштетили, а код дрвених смо се мало задржали. Њих смо почели да палимо, али је резултат био слаб – често су горели само керозин и слама, онда само горњи део моста, а главни део и везе су остајали цели. Морали смо да наставимо са рушењем, али нисмо имали довољно керозина. Не размишљајући пуно, обили смо једну трафику и запленили залихе керозина у њој .

На тај начин смо закључили из практичног искуства да није ефикасно спаљивати дрвени мост, већ треба користити експлозив, јер једино у том случају можемо да се надамо успешном уништењу. Покушај да пресечемо стубове сабљама, такође није био успешан јер се сабља одбијала. Уосталом, нисмо могли ни да бирамо средства, јер се осећао велики недостатак средстава за минирање. Већи део није био српске производње, већ заробљен од Аустријанаца и да није било њихове „помоћи“ нама би остало да завршимо посао голим рукама .

Најгоре је што смо морали да уништимо моторни чамац, којим је таман доведен у ред, испробан, али нисмо још стигли да га искористимо. На излазу из Београда требало је да га носимо са собом, па смо га извадили из реке. Чекали смо дуго Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић обећавану платформу. Али, наш посао се приводио крају, а у граду није остао ниједан наоружан човек. Уз себе нисмо имали ни револвер. Аустријанци су били на левој обали Саве, али је нису прелазили, држећи град у опсади, добро знајући и видећи да се град напушта. У 11 сати смо поставили паковање експлозива под чамац и уништили га да не би пао Аустријанцима у руке. Уопште говорећи, уништавали смо сви

– и наш одсек и Срби у другим местима - темељито, чврсто верујући да се Београд даје заувек, или у у сваком сличају, без наде за брзи повратак у стара места. Само су сељаци, бежећи од наступајућег непријатеља, носећи са собом само основне ствари, тек толико, колико су могли понети, штедели своју имовину, коју су војници уништавали, и са сузама и плачем проклињали Аустријанце, а истовремено и нас .

Тешко је било гледати масу сељака који беже, као и житеље градова, који су се пробијали преко мостова, носећи малу децу и оно мало прња у општем метежу. Кренули смо на железничким колицима. Ишли смо последњи по железничкој прузи, па смо добили наредбу да минирамо и уништавамо пругу, скретнице и водене торњеве. Сетио сам сам тога да су нас учили у школи да приликом минирања пруге, експлозивну направу постављамо са стране железничке шине .

Ја још увек нисам знао разлог зашто нисмо стављали експлозивну направу испод пруге и хтео сам да испитам и ту могућност. Били смо доста далеко, када се зачула експлозија, а по ваздуху су се разлетели комадићи. Одједном је поред нас уз велику буку пала цела шина, подигнута страшном експлозијом у велику висину. Тада сам схватио да је стварно опасно минирати шине са експлозивом испод .

Код Рипањског моста смо уништили један стуб из темеља. Све залихе експлозивног средства, које су састављене од више врста барута, ставили смо у основу потпорног стуба. После експлозије од њега није остало ништа, а носачи су се сурвали .

Од Ресника до Младеновца смо путовали возом. Ту смо добили наредбу да се вратимо и уништимо 200 метара дуг Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата тунел у Реснику. У граду смо покупили барута колико смо нашли и возом смо кренули на пут. Сишли смо код тунела и пошли ка њему; ја сам ишао напред и одједном сам у тами тунела чуо звук и угледао пушку уперену у мене. Помислио сам како би била велика штета да ме убију српски војници, па сам се продерао да не пуцају ако су Срби јер ми нисмо непријатељи. Пушка се опустила и ја сам био спашен. Мој несуђени убица био је адвокат из Београда Лазар Марковцев, са којим сам се често касније присећао овог случаја .

Да би испунили оно што нам је задато, морали смо да убацимо мину у зидове тунела, а ми, као за инат, нисмо имали алата. Срећом, нашли смо два чекића, са којима смо и приступили раду заједно са обичним војницима. У таквим условима, радило се споро, па смо тек кроз неколико сати могли да углавимо мину. Али, тиме се нису завршиле наше муке, јер мина није експлодирала, иако смо јој више пута мењали детонаторе. На крају, иако нам је за то требало додатно време, решили смо да запалимо и детонаторе и штапин, како би уништили тунел делом овим, а делом другим средствима. У последњем моменту, када је дошло до експлозије, Аустријанци су већ улазили са супротног краја па је неколико њих било затрпано у обрушавању .

Из тунела смо се вратили у Младеновац, а одатле смо кренули у Ћуприју, где се налазила мисија руских инжењераца, са пуковником Добровом139 на челу .

Мене су из Ћуприје послали у Зајечар и Прахово, јер се прочуло да аустријанци намеравају напад са Дунава, код румунске границе, чиме би била прекинута веза између Србије и Русије. Као место где ћу поставити мину изабрао сам пловни део Дунава, између острва и леве обале, мало ниже од Ђердапа. Ђердапским пролазом се називају вештачки пролази — које стварају бране, постављене на месту уског пролаза. Тренутно је тамо већа дубина, али је зато струја јака, до 8 чворова, што пролаз кроз ова врата чини најтежим делом на Дунаву .

Добров, Петр Иванович – рођ. 1870. Унапређен је у чин инжењеријског пуковника морнаричке грађевинске службе 1909 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић Из Зајечара сам отишао у Ниш, са циљем да разгледам тај град. Показао се као безначајно и ружно место, мало боље од неког села. Из Ниша сам отпутовао у Неготин 2. децембра, а одатле сам упућен у Шабац, јер су Аустријанци за то време били разбијени и одступали су. Сазнао сам 8. децембра да је уништен други монитор „Самош“, који је налетео на мине на разрушеном Железничком мосту у Београду, који смо ми уништили, и потонуо у целини на 22 метра дубине.140 Кроз Ваљево и Шабац смо 14. децембра кренули до Дреновца, где смо стигли 23. децембра. По путу смо видели трагове одступања Аустријанаца. По предметима које су остављали док су бежали, могли смо да пратимо како их је хватала паника, како су се постепено растројавали и опадали последњи трагови дисциплине. У почетку смо наилазили на читава брда граната које су Аустријанци бацали да олакшају своје топовске запреге. После смо видели и сама кола, а на крају и топове, које коњи нису могли да вуку. Ускоро смо видели и саме коње, потпуно истрошене, измучене, докрајчене од људи који су бежали. Свуда су у великим количинама били разбацани товари кафе, шећера, конзерви и сл. који су сведочили о неорганизованом повлачењу Аустријанаца .

Треба напоменути да је таква одлучујућа победа над непријатељем била сасвим неочекивана за Србе, који су чак почели да се мире са мишљу да ће дати непријатељу мало мање од четвртине краљевине и који су се припремали за још теже муке у будућности. Ужаси рата, посебно разорена огњишта, смањивали су одушевљење победника. Ипак, повлачење Аустријанаца је било толико брзо, и уследило је након за њих потпуно неочекиванг тоталног пораза, тако да нису стигли да нанесу земљи пуно штете – све што су порушили било је урађено у напредовању, док су у повлачењу морали да се боре да спасу сопствени живот и слободу. Ствари које су остављали иза себе унеколико су надокнадиле злочине према становништву, а за војни врх је заробљено непријатељско

Пароброд Szaмos (1892) био је заправо само оштећен и након ремонта у Брчstrong>

ком вратио са у своју зимску базу у Славонском Броду. О. Р. Вулф, н. д. стр. 19 .

Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата оружје представљало богат материјал за одбрану српских интереса .

Остављено оружје је било потпуно исправно и са залихама муниције, одлично је послужило Србима против Аустријанаца .

По доласку у Дреновац, почели смо да се припремамо за постављање мина. Када је сплав био готов, кренули смо на посао ноћу, пришавши скоро до саме непријатељске обале. Када смо били сасвим близу ње и када смо почели постављање мине, не бојећи се близине непријатеља, одједном смо чули пуцњаву из непосредне близине. Није нам падало на памет да радимо у таквим условима, тако да смо морали да се спасавамо. На средини Саве, сплав је почео да тоне, јер га је пробио метак и када је сасвим потонуо у воду, посада је отпливала до српске обале. Успели смо да поставимо само три мине, а било је мало наде за наставак посла, јер су нас Аустријанци пажљиво пратили. Вратили смо се у Шабац 29 .

децембра и поставили седам мина .

Следећих дана, најзанимљивију ствар је представљао рад на преграђивању реке код Прахова, трупом пароброда „Синеус“. Узалуд сам доказивао потпуну неизводљивост овог задатка на датом месту. Срби су ипак приступили послу и протраћили доста труда, изгубивши и сам пароброд, који је потонуо брже него што би успели да преграде његов пловни део .

Потом смо 22. децембра постављали мине на разрушеном мосту у Београду, на 22 метра дубине .

Навео сам најзначајније задатке које је урадила у Србији наша мисија. Морао сам да приметим да су аустријски монитори имали слабу иницијативу, деловали су потпуно неусклађено, без јасног плана и због тога су све њихове акције биле успутне. Генерално, нису испољавали своју снагу у пуној мери, а самим тим и борба са њима није могла бити систематична. Ипак, и то је било тешко извести, јер су нашој страни у потпуности недостајала средства. Упркос свој љубазности српских власти и уз сав ратни занос обичних војника, СрАлексеј Тимофејев, Дарко Кремић би су, као што смо видели, били слабо припремљени за операције на рекама, а и слабо су се разумели у њих. Били смо изненађени њиховом наивношћу, када су нас питали: „Зар је потребно?“ када бисмо их питали да нам дају чамце и друге ствари за рад. Уопште, током рада, имали смо на располагању минимум средстава и то прикупљених збрда-здола .

Ако их и није било, чинили смо све што је у нашој моћи и стварали смо Аустријанцима доста непријатних ситуација .

Срби су доста ценили нашу делатност, иако нису били сасвим задовољни радом мисија других сила .

Како ће у будућности стајати српска ствар тешко је рећи, али можемо да тврдимо да су за борбу са Аустријанцима на рекама, они припремљени много боље сада, него у почетку борбе. Сада имају и искуство и оружје, отето од непријатеља, док раније у целој војсци није било ниједног противооклопног пројектила. Након „победоносне казнене шетње“ Аустријанаца, Срби имају и више топова и граната .

Једино ми је жао што у Србију нису послати официри, упознати са условима речне пловидбе и општих услова борбе на рекама. У таквим условима, ми бисмо знатно боље испунили задатке и корисније бисмо утрошили време, јер не бисмо морали да изучавамо питања која су већ позната овим стручњацима .

*** Од редакције Морского сборника Нажалост, занимљива сведочења о даљој делатности нашег одреда у Србији се овде прекидају; нема сумње да је руски одред урадио све што је било у његовој моћи и током последњег страдања херојске Србије од велике непријатељске аустријско-немачке војске и издајничких Бугара .

Наводимо овде и наредбу министра Ратне морнарице, који даје тачнију оцену ове делатности, позивајући се на мишљење очевица, енглеског адмирала Трубриџа.141 Ернест Трубриџ (Ernest Troubridge 1862–1926) био је адмирал британске мор

–  –  –

Министар иностраних послова ми је послао копију ноте, коју је добио док је боравио у Петрограду у британској амбасади, које се односе на изузетну активност нашег маринског одреда у Србији, под командом поручника фрегате Григоренка, следеће садржине:

„Сматрам својом пријатном дужношћу да обавестим Вашу Екселенцију, према наредби моје владе, која је добила извештај од адмирала Трубриџа, који је у последње време командовао британском маринском експедицијом у Србији, о веома похвалном деловању руске маринске експедиције у овој земљи. Адмирал саопштава да је та експедиција, под командом поручника фрегате Василија Григоренка, и званично му није никада била подређена, савршено испуњавала све задатке, које их је он молио да изврше, и увек се повиновала његовим жељама, као да се налазила под његовом командом .

Адмирал додаје да би желео да нагласи своје дивљење упорности и храбрости коју је руска експедиција показала у време битке за Београд од 5. до 8. октобра .

Трубриџа Томас Трубриџ је изгубио десну ногу и лево стопало у Кримском рату. Е. Трубриџ такође је започео своју каријеру на Медитерану одакле је прешао у војну дипломатију. Био је официр посматрач уз јапанску флоту за време руско-јапанског рата, а по завршетку мисије је добио јапанска и британска одликовања и вратио се на Медитеран. Уз ослонац на наредбу В. Черчила намерно је пропустио немачке бродове Goeben и Breslau да се придруже турској флоти и да прођу у Црно Море. Након тога је био формално процесуиран, али оправдан од стране британског ратног суда. Овај кобан догађај који је енглески историчар Џ. Корбет је назвао „мрљом на славном имену британске морнарице“ имао је катастрофалне последице по јужне границе Русије и значајно је ослабио њен утицај на Балкану. Турска је ступила у рат, а Бугарска се више није плашила искрцавања руских трупа у Варни и била је слободна да се приступи Централним силама и ударила Србији нож у леђа. По завршетку суђења, Трубриџа су, ослобођеног оптужби, у јануару 1915. упутили у Србију као начелника британске мисије. За време евакуације кроз Албанију организовао је пребацивање српских војника на Крф. После пробоја Солунског фронта био је постављен за врховног савезничког команданта Дунава. J. Corbett, Naval Operations, New York, 1920; Д. Ю. Козлов, „Странная война“ в Черном море (август — октябрь 1914 года), Москва, 2009; Z. Fotakis, „The Goeben episode“, Greek Naval Strategy and Policy, 1910–1919, New York, 2005 .

Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић О толико значајној делатности нашег маринског одреда у Србији, под командом поручника фрегате Григоренка, саопштио сам Господару Императору и Његовом Императорском Величанству је било благоугодно да 18. јануара нареди да се у службени досије поручника фрегате Григоренка и официра експедиције, која је била под његовом командом, уведе похвална оцена њихове делатности коју је дао енглески адмирал, и да се о томе јавно извести у наредби за Флоту и Министарство Ратне морнарице .

Потписао: министар Ратне морнарице, генерал-ађутант Григорович „Морской сборник“, 1916. том 2 (393)



Pages:   || 2 | 3 |


Похожие работы:

«РЕВИЗИЯ ВОЛЫНСКИХ МЫТ И ОСОБЕННОСТИ ДОКУМЕНТАЛЬНОГО СОСТАВА КНИГИ ЛИТОВСКОЙ МЕТРИКИ № 22 (1547 Г.) Владимир Полищук Лейтмотив данной работы – увидеть целостность текста книги ЛМ № 22 в событийном пространстве ВКЛ. Постараться увидеть со...»

«Подвиг добрый Отдел п О благ Отв Орительн Ости и сОциальн Ому служению №1(5) 2009 мО скОвскОй епархии русскОй прав ОславнОй ц еркви Из беседы митрополита Ювеналия с учащими и учащимися Коломенской дух...»

«Межрегиональная олимпиада школьников 2018/2019 "Будущие исследователи – будущее науки" ОТБОРОЧНЫЙ ТУР РУССКИЙ ЯЗЫК 7 класс Задание 1. Расставьте ударения в словах: облегчил (жизнь), занявший (первое место), (ни за какие) блага, красивее, обеспечение Задание 2. Внимательно прочитайте отрывок из стихотворения...»

«ТЕМПЛТОНОВСКАЯ ЛЕКЦИЯ Лондон, Гилдхолл, 10 мая 1983 Больше полувека назад, ещё ребёнком, я слышал от разных пожилых людей в объяснение великих сотрясений, постигших Россию: "Люди забыли Бога, оттого и...»

«Министерство образования и науки Российской Федерации Федеральное агентство по образованию Сочинский государственный университет туризма и курортного дела Администрация г. Сочи Очерки истории Большого Сочи В 4 томах Том 1 1838—1922 гг. Под общей р...»

«О. Б. ЛЕОНТЬЕВА НАРОД-НАЦИЯ И НАРОД-ДЕМОС В ЗЕРКАЛЕ ИСТОРИЧЕСКОЙ ПАМЯТИ РОССИЙСКОГО ОБЩЕСТВА XIX – НАЧАЛА ХХ ВЕКА Статья посвящена формированию в сознании российского образованного общества XIX – начала ХХ вв. стратегий коллективной идентичности, связанных с понятиями нации или тр...»

«НАУЧНЫЕ ВЕДОМОСТИ Серия История.Политология' 2017 № 8 (257). Выпуск 42 101 У Д К 9 3 /9 4 (2 1/2 9 ) СТАТИСТИЧЕСКИЕ ИССЛЕДОВАНИЯ СЕКТАНТСТВА И СТАРООБРЯДЧЕСТВА В РОССИЙСКОЙ ИМПЕРИИ ВО ВТОРОЙ ПОЛОВИНЕ XIX НАЧАЛЕ XX ВЕКОВ (НА МАТЕРИАЛЕ ВОРОНЕЖСКОЙ И КУРСКОЙ ГУБЕРНИЙ) STATISTICAL STUDIES OF SECTARIANISM AND THE OLD BEL...»

«Нурмухамедова Альфия Кабировна учитель истории и обществознания Муниципальное бюджетное образовательное учреждение Средняя общеобразовательная школа № 20 г. Астрахань ОПИСАНИЕ МЕТОДИЧЕСКОЙ РАЗРАБОТКИ УРОКАИССЛЕДОВАНИЯ ПО ТЕМЕ ИСТОРИЯ О РАСЕЙНЯЙСКОМ ТАНКЕ Класс(ы): 11 Форма учебной работы: урок Форма проведения...»

«Ассоциация исследователей российского общества ( А И Р О Х Х 1 ) ям ИМ1 р 11 СЕРИЯ "АИРО — ПЕРВАЯ ПУБЛИКАЦИЯ" Международный совет издательских п р о г р а м м и н а у ч н ы х проектов А И Р О руководитель Геннадий БОРДЮРОВ Андрей МАКАРОВ генеральный директор Сергей ЩЕРБИНА арт-директор Рурский университет в Бохуме Карл АЙМЕРМАХЕР МГ...»

«201 1651 № 2015 № 3 (1651) ЧИТАЙТЕ В НОМЕРЕ: 3( 5) СВОБОДНАЯ МЫСЛЬ ЫСЛЬ Михаил Делягин Подписной индекс 79255 В контексте глобальной трансформации. Российско-китайское сотрудничество в XXI веке Стивен Коэн Андрей Фурсов, Кирилл Фурсов Украинский кризис. Спецслужбы, исламизм Новая "холодная война"? и семья бен Ладенов Александр Домрин США и конститу...»

«Искусствоведение УДК 130.2+930.85 СОВЕТСКОЕ ОФИЦИАЛЬНОЕ ИСКУССТВО КАК ПРОЯВЛЕНИЕ ПРЕОБЛАДАЮЩЕГО МОДУСА ВРЕМЕНИ © 2011 А.З.Чеботарёва Управление Федералиной службы по надзору за соблйдением законодателиства в области охраны кулитурного наследия по Приволжскому федералиному округу Статия поступила в редаке...»

«В.Л. ЦЫМБУРСКИЙ АНХИЗ-ЗМЕЙ. К РЕГЕНЕРАЦИИ РАННЕФРАКИЙСКОГО МОТИВА В "ЭНЕИДЕ" ВЕРГИЛИЯ. © В.Л.Цымбурский, 1996, 2008. Впервые опубликовано: Вестник древней истории 1996, № 3. В текст статьи внесены авторские исправления и дополн...»

«Я. С. С м и р н о в а ФОРМЫ СЕМЬИ У НАРОДОВ СЕВЕРНОГО КАВКАЗА В XIX — Н А Ч А Л Е XX в. В XIX и д а ж е в начале XX в. у народов Северного Кавказа наряду с малой еще существовала большая семья. Она зафиксирована в это время у всех без исключения народов региона — от адыгейцев на западе до чеченцев на...»

«".Вот ИСТИНА! ОНА — проста! София — Матерь Золотая — Возносит мир в Объятья РАЯ! И КРАСОТОЮ всё Спасая, Восходит СЛАВОЮ ХРИСТА!" (Виктория ПреобРАженская) КультУра УДК 133.52+141+339 ББК 86.42 П 72 Виктория ПреобРАженская Земной Путь Ма...»

«Вестник Томского государственного университета. История. 2016. № 5 (43) УДК 398.21, 398.41, 81-21 DOI 10.17223/19988613/43/31 А.А. Ким-Малони, А.А. Ким МАГИЧЕСКАЯ ОХОТА С ЛЕСНЫМИ ДУХАМИ ПО ДАННЫМ СИБИРСКОГО ФОЛЬКЛОРА Селькупский материал статьи был частично представлен на 11-й Международной конференции по обществам охотников и собира...»

«Византийский В р е м е н н и к, том VII Г. И. И Б Р А Г И М О В КРЕСТЬЯНСКИЕ ВОССТАНИЯ В ТУРЦИИ В XV—XVI вв. Государство турок-османов образовалось в Малой Азии в X I I I в. как государство феодальных разбойничьих завоевателей. Об этих первых тур­ ках, обосновавшихся сперва вблизи Анкары после пожалован...»

«Приложение 1 Модель взаимодействия ДОУ с социумом. "ИсторикоМузей им. А.Х. краеведческий музей п. Таммсааре Красная поляна" Летопись п. Древности п . Наши Этническая Красная Красная знаменитые культура поляна поляна земляки пос...»

«МИНОБРНАУКИ РОССИИ ФЕДЕРАЛЬНОЕ ГОСУДАРСТВЕННОЕ БЮДЖЕТНОЕ ОБРАЗОВАТЕЛЬНОЕ УЧРЕЖДЕНИЕ ВЫСШЕГО ОБРАЗОВАНИЯ "ВОРОНЕЖСКИЙ ГОСУДАРСТВЕННЫЙ УНИВЕРСИТЕТ" БОРИСОГЛЕБСКИЙ ФИЛИАЛ (БФ ФГБОУ ВО "ВГУ") УТВЕРЖДА...»

«Марокко отдых и экскурсии, туры в Марокко Автор: Администратор 26.10.2010 14:00 Обновлено 22.11.2010 16:24 Государственный язык: французский, арабский Население: 31,3 млн. человек (99% — арабы и берберы) Разница с Москвой во времени: отстает на 3 часа зимой и на 4 летом Телефонный код Марокко: 212 Денежная единица Марокк...»

«7. Здесь и в других диаграммах использованы данные Росстата. Y. P. Bokarev METAMORPHOSIS OF POSTSOVIET ECONOMIC SPACE OF RUSSIA The article is devoted to the stages of folding of the Russian economic space. The first stage was concerned with the transformation of a fragment of the Soviet economic space, Russia inherited, in the internal econ...»

«1 С. М. Бабинцев, кандидат педагогических наук Пропаганда материалов XIX съезда партии (Библиографическая работа в библиотеках Ленинграда) Широкая пропаганда решений XIX съезда партии, гениального труда И. В. Сталина "Экономические проблемы социализма в СССР" и его речи на съезде является...»

«ПРОГРАММА ПО ИСТОРИИ РОССИИ Первобытное общество, древние государства и соседние народы Первобытный строй, его основные черты и периодизация . Стоянки первобытного человека на территории нашей страны. Формирование древних государств на юге Восточно-Европейской р...»

«1 Министерство образования и науки Российской Федерации Федеральное государственное бюджетное образовательное учреждение высшего образования "Ивановский государственный химико-технологический университет" Гуманитарный факультет Кафедра истории и культурологии "Утверждаю" проректор по УР _ Н. Р. Кокина Рабочая учебная программа дисципли...»







 
2019 www.mash.dobrota.biz - «Бесплатная электронная библиотека - онлайн публикации»

Материалы этого сайта размещены для ознакомления, все права принадлежат их авторам.
Если Вы не согласны с тем, что Ваш материал размещён на этом сайте, пожалуйста, напишите нам, мы в течении 1-2 рабочих дней удалим его.